Djecimetar
U plićaku, u vrbaku,
gde je tiha, troma voda,
gde dežurna roda hoda,
gde se čaplja važno šetka,
gde je ševar gust ko četka,
gde se vuku barske zmije,
gde se mnoga tajna krije,
gde šumori Dunav plav
— mene čeka skriven splav.
Jedne tihe, tople noći
ja ću splavom na put poći.
Čujem da su pored Krita
uvredili plavog kita…
…On je mirno pored rive,
pored jedne trome lađe,
gled'o kako ljudi žive,
kako mu se deca dive,
i, kako se uvek nađe,
pored jedne takve rive,
pred vratima krčme sive,
mornar neki strašno pijan,
mornar neki neobrijan,
mornar koji pljuje, psuje,
mornar koji uzvikuje:
“Hopa cup! Kit je glup!
Glup je kit! Glup, pa kvit!”
Na tu šalu neukusnu
jedan delfin repom pljusnu.
Na te reči nevaspitne
magarac se jedan ritne.
Na te reči neučtive
zgranuo se svet sa rive,
zgranuo se čitav Krit,
zgranuo se i sam kit.
Zinuo je kao vrata,
pa u času svet se rasu
i sa rive i sa gata.
Jer uhvati ljude strava,
jer uhvati ljude groza,
jer je bila strašna java
— progutaće kit matroza.
Sa fasade stare zgrade,
sa fontane raspevane,
sa oluka krivoluka,
iz odžaka sa visine,
s vrha grane od masline,
sa katarke trošne lađe,
odsvud gde se zaklon nađe,
svud zbunjene vire oči,
svud zbunjene vire njuške,
svud se gorka suza toči,
svud romori tužan plač:
“Jadni mornar nema puške,
jadni mornar nema mač!
Da bar nije pio ruma,
da je negde blizu šuma,
da ga noge bolje drže,
da potrči, brzo-brže,
možda bi mu bilo spasa!
Oh, plačimo svi iz glasa!”
A na rivi, kraj ferala
(gde je kvrgav rogač suv),
gde kit zeva kao ala
(dok mu besno dršće rep),
za opasnost mornar gluv,
za opasnost mornar slep,
pretražuje svaki džep.
Dok u čudu svet ga gleda,
on izvlači sve od reda:
jedan kalem crnog konca,
poklopac od starog lonca,
jedan novi staklen kliker,
mlinčić kojim melje biber,
konfete sa neke slave,
jedno paklo niške “Drave”,
kao ašov tupi brijač,
nalivpero i upijač,
crno dugme od kaputa,
jednu bocu ruma ljuta,
dve loptice za ping-pong
i kineski žuti gong;
još pronađe kraj ferala
morskog ježa Stoigala,
a u džepu pantalona
venac ljutih feferona…
Pa uz reči: “Gospon kit,
mislim da ćeš biti sit”,
pa uz reči: “Morski slone,
probaj malo feferone”,
pa uz reči: “Praznoglavi,
uživaj u niškoj ‘Dravi’,
smutiće ti sve u glavi”,
pa uz reči: “Probaj, rode,
kako morski ježić bode”,
pa uz reči: “Čekaj, kneže,
dok rum počne da te steže”,
pa uz reči: “Molim fino!”
sve u ždrelo kitu rin'o!
………………..
Mnogo pamti otok Krit.
Ali ne ču takvu huku,
ali ne ču takvu buku,
kao kad je mirnu luku
uzburkao plavi kit!
S početka je samo kin'o.
A zatim je vodu zgrn'o,
a zatim je brod prevrn'o,
a zatim je u dva skoka
celu šumu vodoskoka
sručio na pustu rivu,
preplavio krčmu sivu,
sa ferala lampu skin'o,
pokidao smokvi grane,
poplašio osam koza
i sručio na matroza
deset tona vode slane.
Od tog dana oko Krita
kit, uvređen, ljutit skita.
I dok vetar more mreška,
dok se ozgo Mesec smeška,
dokle lađe kroz mrak voze,
strah priteže sve matroze
da ih, usred noći crne,
kit uvređen ne prevrne.
Kapetani — vuci ljuti
ćute mrki, zabrinuti.
Krmanoši — buri vični
strepe jadni, nepomični.
Svi kuvari — trbušani
plaču kao kišni dani.
A radisti kroz antene
zovu mene! Zovu mene!
Ja alaske nosim baklje,
ja dunavske nosim čaklje,
ja kitove ko od šale,
ko šarane hvatam male.
Kraj sanjive, tihe ade,
gde se roda žabi krade,
gde se čaplja važno šetka,
gde je ševar gust ko četka,
gde se vuku barske zmije,
gde se mnoga tajna krije,
gde šapuće Dunav plav,
mene čeka skriven splav.
Jedne tihe, plave noći
na splavu ću na Krit poći.