Preovlađujući narativi u radnom pravu, a nije pogrešno reći i kada je reč o opšte važnim društvenim temama u javnom govoru političara na vlasti i delu opozicije, potiču iz XIX veka i stvaraju niz negativnih efekata po prava radnika i ljudska prava uopšte. Dug je niz novih ili relativno novih rešenja o kojima sam pisao prethodnih godina, a koja se odnose na diskriminaciju koja je sadržana u samim zakonskim odredbama, koja su utkana u sistem i spremna da u njemu ostanu sve dok se nešto ozbiljno ne promeni u vladajućim političkim stavovima. Novi evropski i svetski razvoj radnog (ali i antidiskriminacionog) prava u tom smislu ostaje čini se samo daleki apstraktni koncept za donosioce odluka (i zakona) u Srbiji. Pomirenje porodičnih i profesionalnih dužnosti i takozvana ravnoteža između privatnog i profesionalnog života, jedan je od koncepata koji su praktično zanemareni, verovatno intimno označeni od strane vlasti kao nenormalni moderni iskoraci u razbijanje tradicionalnih vrednosti (dominacije muškaraca u braku i braka kao jedinog validnog instituta formiranja porodice) ali i kao pokušaj da se uznemiri i poremeti tradicionalna ekonomska neravnoteža (dominacija muškaraca u svim aspektima socijalnog života, naročito poslovnom). Na svu sreću, stara-nova politička većina u Evropskom parlamentu misli dosta drugačije, pa je na primer pre nekoliko godina usvojena Direktiva o ravnoteži između poslovnog i privatnog života roditelja i staratelja, koju sam pominjao u nekim ranijim tekstovima, a koja je uvela značajne novine kao što su obavezno odsustvo oca nakon rođenja deteta, kao i takozvano roditeljsko odsustvo koje može da koristi bilo koji roditelj bez posebnog razloga, do navršenih osam godina deteta. Pojedine države idu i dalje od toga i hvataju se u koštac sa nekim temama koje su u Srbiji čini se još uvek nedvosmisleno označene kao tabu. Španija je tako nedavno postala prva evropska zemlja koja je regulisala pravo žena na menstrualno odsustvo.
Ovom temom se retko ko bavio u Srbiji, pre nego što je postao aktuelan španski predlog zakona 2022. godine. Godinama unazad Hristina Cvetinčanin Knežević piše o problemima vezanim za odnos poslodavaca prema reproduktivnom zdravlju žena, pa je između ostalog i čini mi se prva pisala o pravu na menstruaciju na radnom mestu. Koleginica Jovana Rajić Ćalić i ja smo nedavno objavili zajednički rad i probali da pojasnimo zašto je važno pričati o menstrualnom odsustvu i povezanim temama. Ono što me je (donekle) iznenadilo jeste reakcija većeg broja sagovornika sa kojima sam poslednjih meseci podelio svoja razmišljanja na ovu temu. Mnogi od njih, uključujući i poslodavce i radnike, i žene i muškarce, imali su identično prvo razmišljanje: kod nas to neće proći, žene bi masovno zloupotrebljavale pravo na takvo odsustvo. Ovo pravo međutim nije novo, pojedine (uglavnom azijske) države uvele su ga relativno davno, mnoge druge trenutno razmatraju tu opciju. Dok se tako nešto ne desi, pojedine kompanije širom sveta (uključujući i Evropu) samoinicijativno su svojim radnicama dale mogućnost da koriste menstrualno odsustvo, i to uglavnom bez mnogo administracije, dokazivanja i sličnih odvraćajućih procedura. I koliko znam – još uvek nijedna od njih nije propala zbog zloupotreba.
Postoje jasni ekonomski podaci (ako poslodavcu nisu dovoljni etički i ljudski, a trebalo bi da budu) da su radnice sa jakim menstrualnim bolovima slabo produktivne, manje koncentrisane i samim tim je i poslodavcu mnogo bolja varijanta da im omogući odsustvo nego da ih po svaku cenu drži na poslu. Šta se međutim dešava u Srbiji? Kao što se puno pisalo prethodnih godina, situacija je toliko daleko od odobravanja menstrualnog odsustva da se može reći da nisu stvoreni ni osnovni preduslovi za to – a jedan od njih je da se radnici i radnice posmatraju kao ljudska bića, a ne kao lako zamenjivi delovi procesa rada (kada se jedan pokvari, drugi dolazi na njegovo mesto bez naknade). Kako drugačije objasniti činjenicu da u XXI veku imamo štrajkove zbog neobezbeđivanja osnovnih mera zaštite na radu, da se radnicima ne dozvoljava da idu u toalet (ili im se broje odlasci i meri vreme provedeno u toaletu), da se radnice sa menstruacijom posebno označavaju crvenom trakom (!) – u takvoj kulturi ponašanja prema radnicama, jednostavno nema mesta za rešenja poput menstrualnog odsustva.
Sve navedeno je međutim razlog da se još više priča i piše o ovoj temi. Posebno zbog činjenice da se o menstrualnom odsustvu, pre svega zbog pomenutog španskog rešenja, danas u evropskim zemljama piše i razgovara više nego ikada. Čini mi se da se uglavnom maši poenta njegove važnosti, posebno među nama pravnicima. Naravno da je važno precizno regulisati ovaj pravni institut, kao uostalom i svaki drugi. Naravno da uvek postoji mogućnost od zloupotrebe, ali da se mora naći balans između postupka „dokazivanja“ i korišćenja menstrualnog odsustva – u suprotnom ćemo dobiti samo još jedan neupotrebljivi mehanizam kojim se navodno štiti reproduktivno zdravlje žena, a koji u praksi ne pravi nikakvu razliku. Sve je to dakle važno, ali je važnije sagledati širu sliku, ili ako mogu da kažem slagalicu – gde se deo menstrualnog odsustva zapravo uklapa i kako nam može efektivno pomoći da se napravi adekvatna kultura poštovanja prema (redovnim) zdravstvenim potrebama žena, koje se tretiraju kao nedozvoljena (gotovo nemoralna!) tema u svakodnevnom razgovoru, ili se potpuno ignorišu u zvaničnim politikama. Iako nam nedavna istorija regulisanja zaštite porodice ne služi na čast (pogledajte samo sramotni Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom i broj odredaba koje su oglašene neustavnim, a ima ih još koje čekaju svoj red) pa je samim tim jasno da se i pravno mora pristupiti pažljivom normiranju, širi društveni kontekst priznanja prava na menstrualno odsustvo daleko premašuje primarni domet svog postojanja.
Menstrualna higijena na poslu veoma je važna. Neki protivnici će reći da se izdvajanjem žena koje imaju menstruaciju zapravo one dodatno stigmatizuju i da je to isto kao da ste im stavili crvenu traku oko ruke, ali suština je upravo u suprotnom – da žene same odlučuju da li će i na koji način podeliti tu informaciju sa svojim poslodavcem. Dostupnost higijenskih proizvoda u radnom prostoru, mogućnost korišćenja sanitarnog čvora bez ograničenja, mogućnost rada od kuće (koja je ionako sve prisutnija), rada sa kliznim ili skraćenim radnim vremenom, samo su neki od predloga kako se radna sredina može uspešno prilagoditi na redovne zdravstvene potrebe žena. Uz to, mora se biti svestan da norma sama po sebi ne znači ništa ako nije praćena kulturom ponašanja u radnoj sredini – to se često navodi kao primer zašto se u Japanu menstrualno odsustvo koje postoji decenijama unazad, praktično ne koristi. U ovom slučaju ne želimo da budemo kao Japanci, ali je izazov još veći kada se pogleda da u Srbiji postoje segregirana zanimanja, rodni jaz u radnoj aktivnosti, rodni jaz u zaradama, neverovatni slučajevi diskriminacije po osnovu roda, bračnog i porodičnog statusa, dok je seksualno uznemiravanje praktično svakodnevna pojava na koju tek u poslednje vreme društvo reaguje sa iskrenom dozom rešenosti da se obračuna, i to pre svega zahvaljujući hrabrim ženama koje nisu dale na sebe i koje su jasno istupile protiv svojih zlostavljača.
U takvoj atmosferi, a naročito u atmosferi koja je stvorena predatorskim liberalizmom koji forsira individualnost ispred svega i u kojem onaj radnik koji se pokaže kao „veći poslodavac od poslodavca“ ima veću šansu da napreduje uprkos svim ostalim profesionalnim nedostacima, jako je teško zamisliti da se ideja o pravu na menstrualno odsustvo pravilno primeni (ako se prethodno nekim slučajem usvoji od strane zakonodavca). U liberalnom individualizmu svaki čovek je za sebe i nema nikakvog osećaja solidarnosti, dok se zajedničke karakteristike koje nas povezuju pre svega posmatraju kao okovi koje bi trebalo zbaciti (ne zaboravite da je menadžer koji je stavljao crvene trake ženama oko ruke bila – menadžerka) kako bi se pokazalo da smo lišeni svakog moralnog, ideološkog, civlizacijskog i prirodnog ograničenja na putu ka „poslovnom uspehu“. Na koga mogu računati u takvoj atmosferi, i ko će im pomoći da se koriste svojim pravima, čak i da malopre prozvani pravnici dobro urade svoj posao?
Zbog ovoga se čini mi se problem mora rešavati mnogo energičnije. Nikako ne treba sporiti pravo na menstrualno odsustvo, radi se o zdravstvenom a ne političkom pitanju. Ali je podjednako važno u korak sa tim rešenjem sprovoditi i mnoga druga – kao što su pomenute mere fleksibilnog ili skraćenog radnog vremena, dužih ili češćih pauza u toku rada, rada od kuće, i slično. Sam radni prostor treba opremiti u skladu sa potrebama radnica. Najčešće se pominju uređeni higijenski čvor, odnosno prostor u kojem se mogu koristiti menstrualni higijenski proizvodi, kao i odbaciti oni koji su već korišćeni. Postoji više mera koje nisu samo u domenu radnog prava, kojima se ti menstrualni proizvodi mogu učiniti dostupnim svakoj ženi – Španija je istim zakonom kojim je uvedeno menstrualno odsustvo, ukinula PDV na ovu vrstu proizvoda. Postoje primeri dobre prakse i da poslodavci obezbeđuju radnicama u radnom prostoru ove proizvode, besplatno ili uz minimalnu nadoknadu (takozvano „menstrualno siromaštvo“ je posebna vrsta problema sa kojima se susreću najslabije plaćene radnice, koje istovremeno rade u najlošijim uslovima). Sve su ovo mere koje su deo borbe za „menstrualna prava“ radnica, sa ciljem da se sa ove teme skine veo mističnosti i zavere ćutanja, kako bi se prihvatilo kao medicinska, prirodna činjenica, da polovina radnika na svetu u određenim danima u mesecu prolazi kroz normalne zdravstvene tegobe. Deo ove borbe je i podrška ženama u menopauzi, kao i niz drugih aktivnosti koje bi potencijalno mogle da dovedu do istinske ravnopravnosti na radu.
Da li je ovo lak i jednostavan put? Možda je bolje postaviti pitanje drugačije – da li znate u kojim su se sve zemljama žene sa menstruacijom „označavale“ na radnom mestu? Odgovor će vas iznenaditi: Španija (da, ona ista Španija), Norveška, Češka. U Nemačkoj postoje slučajevi gde su poslodavci nadzirali radnice u trgovini za vreme menstruacije „jer su sklonije krađi tokom tih perioda“. Nismo dakle najgori, niti smo jedini sa predrasudama. Druge zemlje su međutim imale iskrene i efikasne šire političke i strateške odgovore na ove predrasude i u velikoj meri destigmatizovale pitanje reproduktivnog zdravlja žena. U Srbiji se vlast deklaratorno odavno zalaže za povećanje nataliteta i nudi razne polu-mere koje ne daju rezultate. Možda je vreme da im se predoči da se čuvanjem reproduktivnog zdravlja žena i zaštitom žena na radu u tom smislu može postići sličan efekat onome kojem inače teže, a da se pri tome ne moramo vratiti 200-300 godina unazad i guslati uz ognjište. Na vlastima je da razmisle, na nama je da insistiramo.