Visoke temperature u prethodnom periodu Inspektorat za rad propratio je dosta agilno. Izveo je nenajavljene (vanredne) nadzore na gradilištima i tamo ustanovio ono što svi već znamo: veliki broj radnika na crno ali i ponekog poslodavca na crno (neregistrovanu firmu koja obavlja rad). Ovo međutim nije priča ni o vrućinama, ni o inspekciji rada (svaka čast na reakcijama!), a ni o radu na crno. Ovo je priča o reakcijama na jednostavnu konstataciju da rad na visokim vrućinama više nije rad, nego mučenje, kao i da bi trebalo da postoji objektivna granična temperatura iznad koje se ne sme raditi na otvorenom. Reakcije potiču od poslodavaca i nisu nove, ponavljaju se godinama unazad. Retko se mogu naći u zvaničnim izjavama, po pravilu su neformalne, u internet komentarima, u četiri oka, na nekom manjem skupu koji ne prenose mediji. I uvek su iste.
Kažu poslodavci da kada nema rada – nema ni zarade. Ko je radniku kriv što je vrućina, pa sigurno nije poslodavac?! Ako neće da radi, gospodin radnik, na 50-60 stepeni (a ima toliko na građevini kada je temperatura vazduha 40 stepeni) neće biti ni plaćen. Pojedini su otišli i korak dalje od toga, pa su naglasili da su svi koji tvrde da se na vrućini ne može raditi – najblaže rečeno neupućeni u materiju. Moje kolege koje su razložno iskazale zabrinutost za ovakve stavove poslodavaca, pa i sama Vlada, Ministarstvo za rad, Inspektorat za rad, proglašavaju se u komentarima na takve izjave „budalama“, ljudima „koji nemaju pojma“, odnosno koji se „mešaju u stvari o kojima ništa ne znaju“. Tako smo dobili retku priliku da su na istoj strani i vlast i sindikati, i stručna javnost, i naravno – radnici. Na drugoj strani su poslodavci, isti oni koji imaju potrebno „ulično znanje“ da angažuju radnike na crno, ili da sami rade na crno, neprijavljujući firmu koja izvodi radove (i na taj način sebe „oslobađajući“ od svih taksi i poreza). Žalosno je međutim što se na ovom primeru vidi da bahati poslodavci nisu sasvim u krivu, jer im je prepametni zakonodavac zaista omogućio da se (veoma jeftino, u svakom smislu) iživljavaju nad radnicima. I o tome je ovaj tekst: gde i kada smo zaboravili šta to tačno znači biti poslodavac? Kada smo poslodavce abolirali od odgovornosti koje su prirodne i očekivane u njihovom položaju, pa su prestali da posmatraju radnike kao ljudska bića za koje su u radno vreme (samo) oni odgovorni?
U konkretnom primeru, ako konsultujemo Zakon o radu i Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, radnici ne prolaze baš najbolje, i to zbog kombinacije faktora. Zakon o radu predviđa dve situacije u kojima će se (na primer) zbog vrućine obustaviti rad na otvorenom prostoru (gradilištu). Prva je kada to učini sam poslodavac, bojeći se za život i zdravlje radnika. U tom slučaju, on radnika šalje kući (ako ne može da ga rasporedi na druge poslove) i za taj dan ga plaća najmanje 60 posto od osnovne zarade ali ne manje od minimalne zarade. U drugoj situaciji poslodavac, međutim, ne radi ništa – čeka i igra na kartu da ga inspekcija rada neće posetiti. Znajući da su radnici uvek zaplašeni i da im se preti ako na bilo koji način probaju da unaprede svoja prava na radu, a da inspekcija rada ima minimalne kapacitete, to je sasvim racionalno razmišljanje (u slučaju da vam apsolutno nije stalo do zdravlja i života radnika, a najčešće nije). Ako inspekcija rada ipak dođe i utvrdi da ne postoje uslovi za bezbedan rad, zatvoriće gradilište i pokrenuti prekršajni postupak protiv poslodavca, a možda i podneti krivičnu prijavu. Ako dođe do teške povrede ili smrtnog ishoda zbog neobezbeđivanja mera zaštite radnika, odgovornom licu kod poslodavca ne gine krivična prijava.
Ovo izgleda kao da je pravda na putu da pobedi, ali samo ako niste malo bolje upoznati sa načinom funkcionisanja radnog prava i pravosuđa u Srbiji. Naime, šansa da neko bude osuđen za pogibiju radnika je na nivou statističke greške. Potom, šansa da u prekršajnom postupku poslodavac plati (inače visoku) novčanu kaznu u punom iznosu takođe se svodi na minimum: trećina postupaka zastari i nikom ništa, a čak i kada poslodavac bude oglašen odgovornim za prekršaj, prekršajne sudije imaju (veoma čudan i krajnje diskutabilan) običaj da im diskreciono izriču novčane kazne ispod zakonom predviđenog minimuma. Ovo će se naročito desiti ako se u međuvremenu gradilište otvori, odnosno poslodavac navodno ispuni sve obaveze u vezi sa bezbednošću radnika. I eto nama kao zaključak poseban apsurd: ako sam poslodavac želi da zaštiti radnike, plaća ih za dan kada ne rade minimum 60 posto od osnovne zarade ili minimalnu cenu rada po satu. Ako međutim inspektor rada zatvori gradilište – to je za poslodavca jeftinije, jer Zakon o radu ne poznaje minimalan iznos naknade koju je dužan da isplati! Ako nije zaključen kolektivni ugovor, a praktično nikada nije kada pričamo o građevini, poslodavac sam odlučuje koliki su to iznosi – a oni su po pravilu bedni. Tako da ga ni zatvaranje gradilišta na nekoliko dana ne košta mnogo, zapravo košta ga manje nego da je sam zbrinuo radnike, a takve zabrane po pravilu veoma kratko traju pa je i šteta po poslodavca ukupno gledano – minimalna. Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, radnik može da odbije da radi, kao i da napusti svoje radno mesto, ako smatra da nije bezbedno. Radnici na građevini, međutim, češće idu u smrt na radu, nego što koriste ta svoja prava. Oni su najčešće neprijavljeni, rade na crno, pa bi svako suprotstavljanje poslodavcu značilo definitivan i trajan progon sa posla – i to je (iracionalna) misao koja ih drži na radu, neke bukvalno i do smrti.
Kada su to poslodavci postali neodgovorni za ono što se dešava u procesu rada koji sami organizuju? Već sam pisao o bezbrižnim poslodavcima, poslodavcima koji nisu platodavci. Poslodavac je taj koji organizuje rad, koji bira i sredstva za rad i uređuje proces rada, konačno i vrši selekciju radnika koji će obavljati poslove. Stoga je on odgovoran ne samo za poštovanje propisa, već i za svaku štetu koja nastane prema radniku ili trećim licima. U određenim okolnostima ova odgovornost postoji čak i kada su propisi poštovani (takozvana objektivna odgovornost poslodavca kod rukovanja opasnim materijama ili rada u opasnim delatnostima). Sve manje se međutim čuju glasovi koji podsećaju na položaj poslodavca koji je jedini moguć u radnom odnosu: on je taj koji drži sve konce u svojim rukama, pa je red da mu pripadne i najveća odgovornost za celokupna dešavanja u radnom prostoru. Međutim, sve češće se tereti, rizici i odgovornosti poslovanja prebacuju sa poslodavca na radnike. Pogledajmo samo šemu rada platformskih radnika, i koliki su put prevalili da bi dobili minimalnu zaštitu svojih prava iako je od samog početka bilo jasno da su poslodavci ti koji krše radne propise?
Kako sve poslodavci prebacuju rizik poslovanja na radnike i zašto to nije ni radni odnos, ni kapitalizam (kakav nam se uporno predstavlja), nego brutalna eksploatacija van svih standarda (radnog prava, ali i ljudskih prava)? Na primer, poslodavci u nekim trgovačkim lancima su kažnjavali svoje radnike trgovce za neprodatu kvarljivu robu. To je van pameti, jer je na poslodavcu rizik poslovanja, on procenjuje (ponekad očigledno pogrešno) koliko je neke kvarljive robe potrebno imati na zalihama, a na kraju prodavac ne može nikako biti odgovoran za to što se kupcu ne sviđa roba, ili cena robe. Jedino ako poslodavac može da dokaže da je prodavac aktivno odgovarao kupce da kupe neki proizvod, a da pri tome nije imao nikakav racionalan razlog za tako nešto – može se govoriti o odgovornosti radnika za nastalu štetu. To se, pogađate, ukupno desilo u nula slučajeva. Poslodavci su međutim u puno slučajeva uredno (a višestruko nezakonito) odbijali od zarade prodavcima za neprodato voće. Isto se dešavalo i kada su poslodavci ustanovili štetu od sitne krađe u prodavnicama. Dešavalo se da radnici budu kažnjeni za vrednost ukradene robe, čak i kada su počinioca uhvatili i zadržali do dolaska policije, rizikujući svoju bezbednost. I uprkos tome što je roba osigurana. Što je mnogo, mnogo je.
Pisao sam svojevremeno i o takozvanim ugovorima sa nultim radnim vremenom, ili ugovorima po pozivu, kada poslodavac prebacuje rizik poslovanja u potpunosti na radnika. Ako ima posla – radnik radi i dobija zaradu. Ako nema – ne radi i ne dobija zaradu. Ovakvi ugovori nisu poznati u našem zakonu. Ne znači da se uskoro neće magično pojaviti, možda prvo u praksi pa ćemo ih onda „usvojiti“ u Zakon o radu, kao što smo do sada radili i sa mnogim drugim zloupotrebama. Kod nas, međutim, nisu ni potrebni ovi ugovori, jer mi imamo svoju verziju – rad van radnog odnosa. O njegovoj neustavnosti je već sve napisano. Ali opstaje, jer dobro dođe da se koristi u javnom sektoru. To smo imali prilike da vidimo u najnovijoj poplavi neprofesionalizma u pokrajinskom javnom servisu RTV, kada je prezenterki vremenske prognoze raskinut ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova iako je za blamažu koja se desila ona sama zasigurno najmanje bila odgovorna. Ali fascinira činjenica da se kao razlog za njenu „omašku“ između ostalog navodilo i to da je ona na televiziji angažovana samo dve godine. I niko da pita kako može da bude angažovana dve godine na ugovoru koji dozvoljava kontinuitet od samo 120 radnih dana. Pa još na poslovima koji očigledno spadaju u osnovnu delatnost poslodavca i koji bi morali biti sistematizovani – dakle, na njima ne može ni jedan dan da se radi „privremeno i povremeno“. Ali daleko bilo da na osnovu ovih informacija, široko dostupnih u medijima prethodnih dana, inspekcija rada uradi svoj posao i izvrši nadzor u RTV.
Isto se dešava radnicima koji su eksploatisani putem programa „Moja prva plata“ – gde država i radnik zajednički preuzimaju teret teškog zadatka da usreće sirotog poslodavca, koji radniku ne daje ni dinar zarade iako ga maksimalno eksploatiše. Sve je to protivno zakonima i Ustavu ove države. Ali faktički izvodljivo i veoma profitabilno za poslodavce koji koriste ovaj mehanizam. Sve ove situacije imaju zajedničko da se poslodavac oslobađa raznih vrsta rizika i da se oni svaljuju na radnike, ponekad i na državu.
Kad smo kod toga, trebalo bi pomenuti i sada već čuveno prevaljivanje tereta trajanja radnog spora na radnike, potpuno nenormalnim regulisanjem naknade štete za nezakoniti otkaz na način koji je protivan razumu, ali i opštim principima naknade štete koje poznaju sve države sveta. Dalje, prevaljivanje odgovornosti za nepoštovanje mera bezbednosti na radu na (mrtve, povređene) radnike postalo je takođe uobičajeno, naročito u krivičnim postupcima protiv odgovornog lica kod poslodavca koji ubije radnika.
Zašto je sve tako besmisleno, nezakonito, neustavno? Možda smo mi glupi, kako kažu poslodavci s početka ove priče, ali polazimo od toga da je ljudski život najvažniji – zamislite kakva je to neshvatljiva glupost prosečnom sprskom „biznismenu“, u zlatno doba kada je jedino profit važan! Ponosno prihvatam da spadam među te budale. A pametnjakoviće ćemo, ako jednom država počne ponovo da funkcioniše, nadam se otpratiti u zatvor pa neka se tamo nauče lošim uslovima rada iz prve ruke. Možda će tada iznenada shvatiti zašto se neko drugi bunio i zašto se kaže da su standardi rada deo ljudskog prava na rad, neotuđivog prava svakog ljudskog bića, kao i zašto su oni deo civilizacijskih dostignuća (naravno, u državama koje su civilizovane, a Srbija to trenutno nikako nije).