Porfirije su grupa genetički uslovljenih bolesti koje karakterišu poremećaji metabolizma porfirina i njihovog krajnjeg proizvoda hema. Usled tih enzimskih poremećaja dolazi do nagomilavanja raznih tipova porfirinogena i porfirina koji mogu da izazovu oštećenja okolnih ćelija ili pojačaju dejstvo nekih drugih štetnih faktora. Porfirini su fotoosetljive supstance koje mogu da akumulišu svetlosnu energiju i pritom deo te energije predaju na okolne strukture. Na taj način nastaju veoma toksični radikali kiseonika, a od lipida ćelijske membrane mogu da nastanu i lipidni radikali.
Zasluge za prvi opis porfirija pripisuju se Hipokratu, a zbog mogućih simptoma – pojačane dlakavosti, promene boje kože, nakaznosti lica, stanjenja usana i uočljivih očnjaka – pretpostavlja se da su ovi bolesnici mogli biti “vukodlaci” iz narodnih predaja.
Grana speleologije koja istražuje dubine analnog otvora čoveka naziva se, kako sama reč kaže, analogija. U pučkom jeziku analogija analogiji bilo bi “uvlačenje u dupe”. Malo koji narod na svetu ima tako raskošno bogatu istoriju uvlačenja u dupe kao što je imaju ponosni Hrvati – narod čiji su istaknuti vođi, sveštenici, kardinali, poglavnici i predsednici odlazili na poklonjenja, padali na kolena, uvlačili se u dupe i analizirali svakog satrapa koji bi ih milostiv uzeo u zaštitu. Istorija udvorništva pamti tako kako je hrvatski poglavnik Franjo Tuđman za doček američkog predsednika Bila Klintona naredio da se aerodrom ukrasi najvrednijim slikama iz zagrebačkih muzeja, a zbog kultne pesme i velikog tauzendsamer hita “Danke Dojčland” Republiku Hrvatsku i danas ponegde nazivaju DDR, Danke Dojčland Republik.
Malo je, rekoh, takvih naroda, ali ih ima. Reputaciju Hrvata kao najponiznijeg i najsnishodljivijeg naroda na svetu poslednjih su godina, recimo, ozbiljno ugrozili Srbi, čiju zemlju već neko vreme nazivaju i SSSR – Spasibo Staršaja Sestra Rosija. Ponosni Srbi, štaviše, uspeli su da izvedu ono što se u svetu analogije dugo vremena smatralo neizvedivim i fizički nemogućim: pre nekoliko godina regionom je tako poput kasetne bombe odjeknula vest da je jedan srpski analog uspeo da se uvuče u dupe samim – Hrvatima.
Čovek koji je uspeo nezamislivo – da se uvuče dakle u dupe Hrvatima duboko uvučenima u nemačko dupe – zvao se Prvoslav Perić, u slobodno vreme episkop Srpske pravoslavne crkve, mitropolit zagrebačko-ljubljanski umetničkog imena Porfirije, koji se po sopstvenim rečima za tu opasnu ekspediciju pripremao slušajući zagrebački vokalno-instrumentalni sastav Azra i njihovu nabožnu pesmu “Poljubi me ravno u dupe”. “Znoje mi se noge/ oči su mi pivske boce/ sačuvaj me Bože/ poljubi me ravno u dupe”, slušao je Porfirije do besvesti pre nego što se osetio spremnim da u prostorijama Pravoslavne gimnazije na zagrebačkom Svetom Duhu okupi najumnije hrvatske glave i uvuče im se pod kožu, odakle je nakon nekoliko godina uz fantastične napore konačno uspeo da se spusti i uvuče im se u dupe.
Hrabri Prvoslav postao je nakon toga velika zvezda, o svom neverovatnom pothvatu napisao je i zapaženu knjigu s naslovom “Zagreb i ja se volimo javno”, naslikavao se, davao intervjue i govorio kako se “Hrvatska i on vole javno”, pa je za svoj neverovatni pothvat naposletku nagrađen i titulom patrijarha Srpske pravoslavne crkve.
Na mestu prvog čoveka srpske crkve Prvoslav zvani Porfirije osetio se spremnim za pomeranje granica. Nakon što se rutinski uvukao u dupe srpskom satrapu Aleksandru Vučiću – “Blaženjejšem gospodinu Predsedniku”, kako ga je tom prilikom nazvao – patrijarh je iznutra obznanio kako uskoro namerava da se uvuče u dupe samom “Blaženjejšem gospodinu Predsedniku” Majčice Rusije, Vladimiru Vladimiroviču Putinu.
Neupućenima to možda i ne izgleda kao Bog zna kakav pothvat, jer u Putinovo se dupe uvukao ko god je stigao, veća je tamo gužva nego na Himalajama, pa ako i jeste teško izvedivo, to je samo zbog toga što od nesnosne gužve teško može da se prođe. Stvar je, međutim, u onome što u svetu analogije zovu “nadmorskom dubinom”: što je viša funkcija, to je dupe dublje.
Nije isto, razumećete, kad se Rusima u dupe uvlače takozvani obični Srbi, i kad im se uvlače takozvani neobični. Pa tako nije isto kad se Vladimiru Vladimiroviču u dupe uvuče neki ćaci iz Pionirskog parka, kojekakav student koji hoće da se uvuče, i kad se u Putinovo dupe zavuku, štajaznam, Jovana Jeremić ili Emir Kusturica. Niti je isto kad se u tesno rusko dupe zavuče jedan srpski režiser ili sam srpski predsednik, koji je, kako se više puta javno pohvalio, u dupetu ruskog predsednika bio više puta nego proslavljeni nepalski šerpa Kami Rita na Everestu.
A naročito nije isto kad se u dupe Vladimira Vladimiroviča uvuče Aleksandar Vučić, obični dakle predsednik Srbije – dobro, razumeli ste valjda, to se samo tako kaže, naravno da Blaženjejši gospodin Predsednik nije običan predsednik – i kad se tamo zavuče sam poglavar Srpske pravoslavne crkve kao takve, Njegova Svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski rečeni Porfirije.
Kad je tako patrijarh kao najviše nebesko telo Nebeskog naroda obznanio kako namerava da se uvuče u dupe samom ruskom caru, njegovi su saradnici zanemeli. Niko nikad u istoriji Srbije i Srpske pravoslavne crkve nije se uvukao tako duboko. Kad se, recimo, pre bezmalo devedeset godina uvukao u dupe nemačkom kancelaru, kako se ono beše zvao, jeste, Adolfu Hitleru, poredivši Firera sa samim svetim Savom – odavši “poštovanje nemačkom Vođi koji je kao čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, hladan i nesiguran mehanizam, i koji je evo u dvadesetom veku došao na ideju svetoga Save i kao laik preduzeo u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju” – vladika Nikolaj Velimirović to je ipak govorio a) u Beogradu, b) par godina pre početka Drugog svetskog rata, i što je najvažnije, c) samo kao episkop žički i ohridski.
Uopšte, najveću izmerenu “nadmorsku dubinu” u istoriji SPC-a dosegao je pre tridesetak godina patrijarh Pavle, ali ti su fireri, uz dužno poštovanje, ipak bili samo Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Ekspedicija u Moskvi bila je bez istorijskog presedana: prvi put srpski će patrijarh lično doći pod noge jednom ozbiljnom svetskom fireru.
Konačno, pre nedelju dana poput zvučnog topa odjeknula je vest iz Moskve: Porfirije se javio iz Putinovog dupeta! Patrijarh je, eto, uspeo nemoguće, zavukao se Vladimiru Vladimiroviču i – ponizno se usput izvinjavajući na lošem ruskom i prenoseći pozdrave Aleksandra Vučića, sve zazivajući Gospoda Boga da ruskom predsedniku “podari snagu i mudrost” – gugutao ruskom satrapu kako “mali srpski čamac, ploveći nemirnim morem, uvek treba da bude vezan za veliki ruski brod”, kako “srpski narod gleda na ruski narod kao na svoj” i “veću nadu polaže u Rusiju i rusku politiku nego u sopstvenu”, i kako je njegova “želja da u budućnosti, ako dođe do novog geopolitičkog pregrupisanja, budemo bliski tom ruskom svetu”, jer “i kod nas ovih dana ima revolucije”.
“Obojena revolucija, vi to znate”, nastavio je hrabri srpski patrijarh, nadajući se “da ćemo to iskušenje prevazići, jer osećamo da centri moći sa Zapada ne žele da se razvija identitet srpskog naroda i njegova kultura.” Duboko skriven u Putinovom dupetu upao je tada patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril, upozorivši kako je “ono što se danas dešava s ljudskim moralom i etikom na Zapadu, reći ću to otvoreno, zašto da se stidimo, đavolska rabota”, na što je srpski patrijarh skrušeno na lošem ruskom, pokušaću verno da prenesem njegove reči, rekao: “Da.”
Ništa slično nije se čulo ni videlo u celokupnoj istoriji Srbije, Srpske pravoslavne crkve i srpske analogije u celini i celosti. A u istoriji te analogije, kako znamo, videlo se svega. Analogija analoškoj Porfirijevoj denuncijaciji srpskih studenata i “Obojene revolucije” kao “đavolske rabote” bilo bi, recimo, denunciranje antisrpske revolucije iz pera vladike Nikolaja, koji se onomad žalio kako su “i demokratija, i štrajkovi, i socijalizam, i ateizam, i tolerancija svih vera, i pacifizam, i sveopšta revolucija” – Obojena revolucija, primetili ste, u njegovo se vreme zvala Sveopšta – “izumi Jevreja, odnosno oca njihova Đavola”. Samo što je Nikolaj to pisao kao obični episkop.
Proslavljeni srpski analog Prvoslav dosegao je tako samo dno Putinovog dupeta, najdublju ikada izmerenu tačku od kada se vode analoška merenja.
I odatle ušao ravno u narodnu predaju.