Harari: Izraelci i Palestinci nad ambisom

Izrael je upravo doživeo najgori dan u svojoj istoriji. Više je izraelskih civila pobijeno u jednom danu nego što je ukupno i civila i vojnika izgubljeno u ratu na Sinaju 1956, Šestodnevnom ratu 1967. i Drugom libanskom ratu 2006. Izveštaji i prizori sa područja koje je zauzeo Hamas su užasni. Mnogi moji prijatelji i članovi porodice pretrpeli su neopisiva zverstva. To znači da su i Palestinci sada suočeni sa ogromnom opasnošću. Najmoćnija država na Bliskom istoku drhti od bola, straha i besa. Nemam ni znanja ni moralnog autoriteta da govorim o tome kako stvari izgledaju iz palestinske perspektive. Ali u trenutku najvećeg bola Izraela, želeo bih da upozorim kako stvari izgledaju sa izraelske strane ograde.

Politika često funkcioniše kao naučni eksperiment, koji se sprovodi na milionima ljudi sa malo etičkih ograničenja. Pokušate nešto – bilo da povećate socijalna davanja, izaberete populističkog predsednika ili ponudite mir – pogledate rezultate i odlučite da li da nastavite dalje tim putem; ili promenite kurs i pokušate nešto drugo. Tako se izraelsko-palestinski sukob odvijao decenijama: kroz pokušaje i greške.

Tokom mirovnog procesa u Oslu 1990-ih, Izrael je dao šansu miru. Znam da su sa stanovišta Palestinaca i nekih spoljnih posmatrača, izraelske mirovne ponude bile nedovoljne i arogantne, ali je to ipak bila najvelikodušnija ponuda koju je Izrael ikada dao. Tokom tog mirovnog procesa, Izrael je palestinskim vlastima prepustio delimičnu kontrolu nad Pojasom Gaze. Ishod za Izraelce bila je najgora teroristička kampanja koju su do tada doživeli. Još uvek ih proganjaju sećanja na život početkom 2000-ih, sa svakodnevnim bombama u autobusima i restoranima. Ta teroristička kampanja je ubila ne samo na stotine izraelskih civila, već i mirovni proces i izraelsku levicu. Možda izraelska mirovna ponuda nije bila dovoljno velikodušna. Ali da li je terorizam bio jedini mogući odgovor?

Nakon neuspeha mirovnog procesa, sledeći izraelski eksperiment u Gazi bio je povlačenje. Sredinom 2000-ih, Izrael se jednostrano povukao iz čitavog Pojasa Gaze, demontirao sva tamošnja naselja i vratio se na međunarodno priznatu granicu pre 1967. Istina, nastavio je da nameće delimičnu blokadu Pojasa Gaze i da zauzima Zapadnu obalu. Ali povlačenje iz Gaze je i dalje bio veoma značajan izraelski korak, a Izraelci su sa zebnjom čekali da vide kakav će biti rezultat tog eksperimenta. Ostaci izraelske levice nadali su se da će Palestinci učiniti čestit pokušaj da pretvore Gazu u prosperitetnu i mirnu grad-državu, bliskoistočni Singapur, i pokažu svetu i izraelskoj desnici šta Palestinci mogu da urade kada im se pruži prilika da sami upravljaju sobom.

Naravno, teško je izgraditi Singapur pod delimičnom blokadom. Ali čestit pokušaj je ipak mogao biti učinjen, u kom slučaju bi došlo do većeg pritiska na izraelsku vladu i stranih sila i izraelske javnosti da ukloni blokadu Gaze i postigne častan dogovor i oko Zapadne obale. Umesto toga, Hamas je preuzeo pojas Gaze i pretvorio ga u terorističku bazu iz koje su pokretani napadi na izraelske civile. Još jedan eksperiment se završio neuspehom.

Ovo je potpuno diskreditovalo ostatke izraelske levice i dovelo na vlast Benjamina Netanjahua i niz njegovih agresivnih vlada. Netanjahu je bio pionir još jednog eksperimenta. Pošto je propala mirna koegzistencija, usvojio je politiku nasilne koegzistencije. Izrael i Hamas su razmenjivali udarce na nedeljnoj bazi, a skoro svake godine se odvijala velika vojna operacija; međutim, deceniju i po izraelski civili su mogli da žive na nekoliko stotina metara od Hamasovih baza s druge strane ograde. Čak su i izraelski mesijanski ziloti pokazivali slab interes da ponovo osvoje Pojas Gaze, pa su se i desničari nadali da će odgovornost za vladavinu nad više od dva miliona ljudi postepeno ublažiti Hamas.

Zaista, mnogi na izraelskoj desnici vide Hamas kao boljeg partnera od palestinskih vlasti. To je bilo zato što su izraelski jastrebovi hteli da zadrže kontrolu nad Zapadnom obalom i plašili su se mirovnog sporazuma. Činilo se da Hamas nudi izraelskoj desnici najbolji od svih svetova: rasteretio je Izrael od upravljanja Pojasom Gaze, dok nije davao nikakve mirovne ponude koje bi mogle dislocirati izraelsku kontrolu nad Zapadnom obalom. Dan užasa koji je Izrael je upravo doživeo, signalizira kraj Netanjahuovog eksperimenta nasilne koegzistencije.

Dakle, šta je sledeće? Niko ne zna sa sigurnošću, ali pojedini glasovi u Izraelu već traže ponovno osvajanje Pojasa Gaze ili njegovo sravnjivanje sa zemljom. Rezultat takve politike mogla bi biti najgora humanitarna kriza koju je region iskusio od 1948. Ako se Hezbolah i palestinske snage na Zapadnoj obali pridruže borbi, broj poginulih bi mogao dostići hiljade, sa milionima proteranih iz svojih domova. Sa obe strane ograde nalaze se verski fanatici fiksirani na božanska obećanja i rat iz 1948. godine. Palestinci sanjaju da preokrenu ishod tog rata. Jevrejski fanatici, poput ministra finansija Bezalela Smotriča, upozorili su čak i arapske građane Izraela da su greškom ovde, jer Ben-Gurion [prvi premijer Izraela] nije završio posao; 2023. bi mogla da omogući fanaticima s obe strane da ostvare svoje verske fantazije i ponovo upriliče rat iz 1948. godine.

Čak i ako prilike ne odu u takav ekstrem, aktuelni sukob će verovatno zabiti poslednji ekser u kovčeg izraelsko-palestinskog mirovnog procesa. Kibuci duž granice Gaze bili su socijalističke komune i neki od najžilavnijih bastiona izraelske levice. Poznajem ljude iz tih kibuca koji su, posle godina skoro svakodnevnih raketnih napada iz Gaze, još uvek gajili nadu u mir, poput verskog kulta. Ovi kibuci su upravo uništeni, a neki od poslednjih mirotvoraca su ili ubijeni, ili sahranjuju svoje najmilije, ili su odvedeni u Gazu kao taoci. Na primer, nestala je Vivijan Silver, mirovna aktivistkinja iz Kibuca Be’eri koja godinama prevozi bolesne građane Gaze u izraelske bolnice; verovatno je talac u Gazi.

Ono što se već dogodilo ne može se poništiti. Mrtvi se ne mogu vratiti u život, a lične traume se nikada neće potpuno zalečiti. Ali moramo sprečiti dalju eskalaciju. Mnoge snage u regionu trenutno predvode neodgovorni verski fanatici. Spoljne sile stoga moraju da intervenišu da bi se sukob smirio. Svako ko želi mir mora nedvosmisleno da osudi zločine Hamasa, izvrši pritisak na Hamas da odmah i bezuslovno oslobodi sve taoce i pomogne da se Hezbolah i Iran odvrate od intervencije. Ovo bi Izraelcima pružilo malo prostora da odahnu i mali tračak nade.

Drugo, koalicija voljnih – od SAD i EU do Saudijske Arabije i Palestinske uprave – treba da preuzme odgovornost za Pojas Gaze od Hamasa, da obnovi Gazu i istovremeno potpuno razoruža Hamas i demilitarizuje pojas Gaze.

Male su šanse da će ovi koraci biti realizovani. Ali nakon nedavnih užasa, većina Izraelaca ne misli da može da živi sa nečim manjim od toga.

 

Yuval Noah Harari