1948 - 2023
Ne znam kako se piše In memoriam. Svakako bi trebalo obuhvatiti neke osnovne činjenice o onome koga više nema i to složiti u tekst koji bi predstavljao lični izbor činjenica o čoveku kog smo poznavali lično ili samo iz javnosti, kao što je to slučaj sa piscem Davidom Albaharijem koji je umro 30. jula u Beogradu. U jednom takvom zahvatu, svakako ostaje najbitnije ono što je odlukom autora teksta izostavljeno. Život je kao dobra priča – neizgovoreno je najvažnije. Šta bi to bilo kada je u pitanju Albahari?
Pre samo desetak dana stajao sam pred zgradom u kojoj je poslednji period života u Ženevi proveo Horhe Luis Borhes (1899–1986). Na mermernoj ploči stajala je Borhesova posveta Ženevi, koju je od svih gradova na svetu izabrao za svoj večni dom. U njoj se, kako je rekao, napokon osećao „misteriozno srećan“. Zapravo, on je umro u stanu na adresi Grand’Rue 28, između antikvarnice Illibrarie i jedne zgrade ešerovske arhitekture. Tada sam zbog nečega pomislio na Albaharija o kome nisam dugo ništa čuo. Ali nije to bio razlog zbog čega sam se setio pisca Opisa smrti, već ona borhesovska poetička linija koja je kao tangenta dodirnula Albaharijevo književno delo iz prve faze (sedamdesete i osamdesete) i nestala na horizontu povesti literature. Njena putanja se nije završila na Groblju kraljeva (Cimetière des Rois) u Ženevi, već je nastavila da preoblikuje pripovedne svetove do danas. Nešto od te atmosfere preuzela je Albaharijeva literatura, koja se snažno oslanjala na američku književnost šezdesetih i sedamdesetih godina. Borhesova godina smrti predstavlja mesto ukrštanja važnih poetika koje je promovisao i razvijao sam David Albahari. U toj godini, on je priredio izbor iz savremene američke književnosti, koji je objavljen u časopisu Gradac (68-69). Radi se o izboru u kome se prvi put pojavila i priča „Katedrala“ američkog pripovedača Rejmonda Karvera (1938-1988), u prevodu samog Albaharija. Moglo bi se reći da je karverovska poetika pripovedanja i borhesovska okrenutost jeziku, lavirintu i pripovednom znanju, snažno oblikovala prozu koju je Albahari pisao u to doba. On je za svoje delo uvek ostavljao i interpretativne ključeve, koji su se mogli naći u priređenim, prevedenim knjigama (Bart, Bartelmi, Kuver, Pinčon, Šerman Aleksi), ili kolekcijama eseja, naročito onih koji se bave samim fenomenom pisanja, čitanja ili prevođenja.
Stojeći na Groblju kraljeva, setio sam se i svog prvog susreta sa Albaharijem na Karađorđevom trgu u Zemunu. Bio je vezan za to mesto, kao i za grad, koji je smatrao alternativnim univerzumom Beograda, što je pokušavao da izrazi i preko Pisma – časopisa za savremenu svetsku književnost, koji je pokrenuo i uređivao sa Rašom Livadom. Razume se, Albahari je insistirao na poetičkoj alternativi, dok je Zemun tih godina klizio u radikalski politički glib. Hod između tih svetova obeležiće Albaharijev književni put kroz devedesete, nakon završetka jednog važnog opusa – od Porodičnog vremena (1973) do Cinka (1988), odnosno od lavirinta porodičnih odnosa, do smrti oca i otvaranja teme Amerike.
Romani iz njegove emigrantske faze (Kratka knjiga, 1993; Snežni čovek, 1995. i Mamac, 1996) biće čekani s nestrpljenjem kod domaće publike. Mnogi će komentarisati šta se to dogodilo sa Albaharijem iz Opisa smrti (1982) ili Jednostavnosti (1988), zašto je morao da se okrene novoj po-etičkoj stvarnosti. Pa ipak, za razliku od mnogih pisaca u Srbiji toga doba, Albahari je zahvaljujući svom dobrovoljnom izgnanstvu uspeo da prevlada jaz koji mnogi nisu mogli; lom između osamdesetih i devedesetih, od zatvorenosti u tzv. leksikografsku paradigmu do izlaska iz stana u Kalgariju na sneg, gde će ga vejavica istorije pretvoriti u snežnog čoveka, legendarno biće sa severa koje se prepustilo jezičkoj i fizičkoj transformaciji. Bez tog izlaska iz toplog doma, zone komfora između frižidera, radnog stola i soka od narandže, Albahari nikada ne bi uspeo da „preživi“ devedesete godine. Možda se nikada ne bismo ni sreli na Karađorđevom trgu u Zemunu, odmah nakon odluke tadašnje uprave Narodne biblioteke Srbije da jedan važan ciklus predstavljanja (Svetska književnost domaćih pisaca), kao i ciklus predavanja (Kako čitati) započne upravo nastupom Davida Albaharija. Bilo je to vreme puno poleta i uverenja da se svakog dana menja kulturna paradigma iz devedesetih i to nadovezivanjem na alternativnu kulturu osamdesetih čiji je glavni predstavnik nesumnjivo bio Albahari. Uostalom, u novoj seriji časopisa Reč (55/1), prvi pisac koji je bio pozvan da prokomentariše stanje u srpskoj književnosti nakon bombardovanja 1999. bio je on, koji je tom prilikom napisao kratak tekst pod naslovom Književnost promene: „O čemu god pisac bude pokušao da piše, neće moći da izbegne rat. S druge strane, prirodno je i da osećanje poraza, nemoći, ojađenosti, izgubljenosti ili ravnodušnosti natkrile sva druga osećanja, i to će trajati onoliko koliko bude potrebno da se odigra neka stvarna promena – politička ili ekonomska – u posleratnoj stvarnosti Srbije.“
Šta se dogodilo s tom očekivanom promenom? Je li ona ostala samo u delima nekih autora i autorki koji će nastaviti da čekaju novi 5. oktobar da bi se ponovo uspostavio kontinuitet sa alternativnom kulturom, kao pri kratkom pokušaju sa Albaharijem i Erom Milivojevićem u Narodnoj bilioteci Srbije, ili Biljanom Jovanović i Mirom Trailović u CZKD-u početkom dvehiljaditih? Albahari je tu dijalektiku propasti i obnove kulture opisivao smenom jina i janga, feniksa i zmaja, ženskog i muškog principa. Međutim, stvarni putevi promene u Srbiji ostali su izmaknuti, a alternativna kultura je nastavila da tavori na rubovima zvanične scene pod upravom Ministarstva kulture. Albahari je, iako priznat kao veliki pisac, o čemu će ovih dana trubiti svi unaokolo, ostao u tim rubnim zonama. Bio je duboko svestan te svoje marginalizovane pozicije u srpskoj kulturi, kada je povodom izložbe u NBS, u intevjuu za Vreme, izjavio sledeće: „Moje najiskrenije mišljenje je da će ono što ja pišem vremenom biti istisnuto iz književnosti.“ Da je to tako, može se videti po meri u kojoj oficijelna kultura „zahvata“ u književni rezervoar određenog autora ili autorke. Bilo da je reč o filmu, teatru, likovnoj umetnosti, televizijskoj produkciji, a pre svega akademskoj recepciji i književnoj kritici, vidi se katatonična zagledanost u nacionalni književni kanon, koji još uvek nije spreman ne samo za seks, drogu i rock and roll, ili kulturu Istoka, već pre svega za ključno pitanje Albaharijeve poetike: da li je savremena književnost uopšte u stanju da nešto opiše i posreduje stvarnost do čitalaca? Odbijanje takvog preispitivanja u dubokoj je vezi sa stanjem poricanja u kakvom se srpska kultura danas nalazi. Nasuport tome, ona nudi novi koncept srpskog identiteta i samorazumevanje granica srpske književnosti i kulture. Albahari je, međutim, svojim istrajnim radom pokazao kako se sumnja u moć reči može pretvoriti u suvereno vladanje jezikom priče.
Napuštajući Groblje kraljeva, sa slikom vikinga na Borhesovom grobu, pomislio sam da je Albahari oduvek bio dosledan toj borhesovskoj liniji pripovedanja u kojoj je video vrhunski smisao književnosti: Priče koje jedni drugima pričamo. Zaista, Albahari je tokom svih faza bio najbolji u kratkoj formi, odnosno u kratkom romanu, kao što je fragmentarni Cink (1988) ili Snežni čovek (1995) ili Ludvig (2007), priča ispričana u jednom paragrafu. (Izuzetak čini roman Pijavice iz2005, u kome će Albahari iskoračiti ka ključnoj temi današnjice – netrpeljivosti, porastu antisemitizma i nasilja u Zemunu i Beogradu.) Naposletku, on se uvek vraćao pisanju priča, bio je opsednut svemirom u nečemu malom, alefovskim fenomenom, kada jedna tačka u prostoru obuhvata sve ostale tačke. Govoreći o tome kako čitati kratku priču u Narodnoj biblioteci Srbije, Albahari je kazao najpre da nema pojma šta bi rekao o tome, ali da njega zanima najviše onaj trenutak u priči koji menja odnos između dve osobe za istim stolom. Jedan pogled i ništa izvan toga. Savršenstvo forme koja bi mogla da izrazi takav uvid, bila bi umetnost pripovedanja s kojom bi se delo Davida Albaharija moglo poistovetiti. Prisećajući se Borhesa u godini njegove smrti, dok je priređivao i prevodio Karvera za Gradac, Albahari je napisao sledeće: „Uostalom, on [Borhes] je bio jedan od pokretača velikih previranja u američkoj književnosti šezdesetih godina. Možda će se, posle svih pokušaja, njemu sve vratiti. To je suština savršenstva: kada mu se doda sve što smo hteli, kada se oduzme sve što smo pogrešili, ono ostaje onakvo kakvo je bilo.“ Takvo je i Albaharijevo delo. Filigranski pripovedački rad koji današnja srpska kultura još uvek ne ume da čita. Najbanalniji primer te neukosti je situacija u topografiji samog Zemuna, jedinog od svih gradova na svetu u kome je Albahari pronašao svoj književni univerzum. I dok je on bio pisac izrazite urbofilije, Zemun je išao u suportonom smeru, ka konceptu destrukcije i nasilja. Albahari i Zemun nikada nisu bili udaljeniji u po-etičkom smislu nego danas. No jednog dana, Zemun bi se mogao transformisati u mesto ne samo dobre književnosti, već i modernog urbaniteta, upravo zahvaljujući imaginaciji pisca kakav je bio David Albahari. Naravno, za takav preobražaj, neophodna je moderna kulturna politika koja se ne bi zasnivala na „četništvu iz Magistrata“ i „srpskom svetu“, već na pripadnosti svetskoj književnosti i kulturi, čiji je deo Albahari u međuvremenu postao.