Zemlja je u previranju. S jedne strane pritisak stvarnosti, s druge pritisak Vučićeve fikcije. U tom klinču postaje sve teže, tako da će čak i nasmejana trojka – premijerka, predsednik i ministar finansija – uskoro morati da se suoči sa stvarnim problemima koji muče društvo. Nastupili su teški dani i za Vučića, ali ne zbog toga što je opozicija postala pametnija i ima sjajna rešenja, niti zbog toga što su analitičari i kolumnisti došli do dragocenih uvida u aktuelno stanje – to se nikada još nije dogodilo – već se događaji ubrzavaju i usložnjavaju, tako da odluke vlasti uglavnom kasne ili deluju kontraproduktivno u odnosu na izazove sa terena. A teren je poslednjih dana takav da se nova pitanja postavljaju iz časa u čas. U takvoj situaciji, Vučić aktivira svoj večni plan B, odnosno želi da pokaže golu političku snagu na mitingu koji bi trebalo da se održi 26. maja u Beogradu. Ima još sasvim malo dana do tada, a njegove službe rade danonoćno. Treba ispuniti olako dato obećanje predsednika: Organizovati najveći miting u istoriji Srbije!
Ovo najbolje znaju policajci i bezbednjaci, kao i dokumentaristi RTS-a i Politike, koji su ovih dana aktivirani kako bi se izvršila temeljna analiza najuspelijih Miloševićevih mitinga: pre svega onog na Ušću – Miting bratstva i jedinstva koji je održan 19. novembra 1988, kao i onog na Gazimestanu, održanog 28. juna 1989, povodom 600 godina od Kosovske bitke. Ovo su dva pika Miloševićeve vladavine i moglo bi se reći da njegov politički status nakon prvog i drugog mitinga nikada više nije bio isti. Oni su pomogli njegovom usponu, trasirali njegovu pogubnu karijeru koja je upropastila Srbiju zauvek. Isto tako ni ljudi koji su došli na te mitinge, nakon njih više nisu bili isti. Postoji stara teze o dolasku radničke klase na Ušće i odlasku Srba kućama, nakon istorijskog susreta sa Vođom, koji im se na Ušću obratio gotovo istom rečenicom, koju je pre nekoliko dana izgovorio i sam Vučić: „Ovako veliki miting nije bio u Beogradu od kad je oslobođen“. Procene o broju ljudi na tim mitinzima ozbiljno variraju, u zavisnosti od toga da li su ih plasirale tadašnje vlasti ili strani mediji. Tako će zvanična procena Mitinga na Ušću biti oko milion ljudi, a za Gazimestan – do 2 miliona ljudi. Rojters kaže 100.000 na Ušću, 300.000 na Gazimestanu.
Vučić je već pregledao snimke iz arhive RTS-a i zajedno sa Gašićem, Vulinom i ostalim stručnjacima iz SNS-a „prebrojao mitingaše u glavu“. On s pravom kaže da ne mogu da dostignu Miting na Gazimestanu. Pa čak i da je Rojters u pravu, za to mitingovanje bilo je upotrebljeno oko 5.000 autobusa i preko 50 redovnih i vanrednih vozova, kao i nekoliko desetina hiljada automobila. Vučić danas nema toliko autobusa, dok od vozova ima samo jedan – Soko, koji saobraća na liniji Beograd-Novi Sad. Naprednjaci danas operišu mizernom infrastrukturom za proizvodnju školske užine (sendviči) ili za organizaciju predizbornih konvencija SNS-a u beogradskoj ili novosadskoj areni (nekoliko desetina hiljada ljudi). U tom smislu, Miting na Ušću čini se nedostižnim, dok Miting na Gazimestanu deluje kao SF; vreme kada se Milošević spustio ruskim sputnjikom na Kosovo polje, obećao građenje Zvezde smrti, bacio nekoliko floskula o oružanim bitkama, plasirao krilaticu o „Kosovu kao srcu Srbije“ i odleteo, sada to znamo – pravo na optuženičku klupu za ratne zločince u Hagu.
Vučićevo vreme dolazi na kraju Miloševićeve priče. Njemu niko ne skandira osim raznih stefanovića i đurića. Njegovi vozovi ne rade, njegovi su autobusi u raspadu, njegova država ne postoji jer se ne znaju njene granice, njegova reč ne vredi ništa jer laže sve oko sebe. Za njega je Ustav samo rolna toalet papira koju je odavno potrošio. Što je najgore, njegova kasa je prazna, a dobro zna da za organizovanje miloševićevskog mitinga on mora da plati svakog čoveka. Sada znamo da ta dnevnica iznosi bar 1.500 dinara za statiste. Plus topli obrok, prevoz, promo materijal. Jedan čovek na njegovom mitingu košta bar 50 evra po danu. Za jedan Gazimestan, u Vučićevoj režiji, a po Rojtersovoj proceni, bilo bi neophodno 15 miliona evra. Prema Miloševićevoj proceni, bar 100 miliona evra (prevara zvana Beograd na vodi prihoduje toliko za 35 godina). Toliko bi koštao samo hladni pogon, mnogo više bi iznosilo obezbeđenje, policija, huligani, batinaši, narodne patrole, vojska, vatrogasci, zdravstveni radnici, kao i medijska propaganda. Huligan, na primer neće da radi za dnevnicu od 1.500 dinara, kada su u pitanju ovakvi mitinzi. Oni cene svoj rad i spremni su da otkažu poslušnost Vođi koji ih zove na batinašku proslavu naprednjaka. Ne treba zaboraviti da ni cena onih koji pešače sa Kosova na miting SNS-a nije mala. Ništa danas nije besplatno, naročito podrška promašenih političkih projekata kakav je Vučićev.
Njega ovih dana sustižu nevolje sa svih strana. Jedna od neplaniranih nezgoda tiče se protesta poljoprivrednika, koji je započet nakon neuspelih pregovora sa nasmejanom Anom Brnabić, koja je odrešito odbila svaki zahtev paora i time proizvela eskalaciju protesta. Pobunjeni poljoprivrednici već četvrti dan blokiraju magistralne puteve iz pravca Kraljeva, Kragujevca, Rače, Požarevca, Pančeva, Šapca, Bavaništa, Novog Sada, Subotice, Kikinde. Vučić ostavlja tim za „brojanje u glavu“ i uključuje se u rešavanje ovog problema tako što pregovara sa lažnim predstavnicima udruženja poljoprivrednika. Međutim njegovi pregovori sa samim sobom dovode do radikalizacije protesta sa kog mu poručuju da on „uopšte nije nadležan“, niti je pozvan da se pita o bilo čemu kada je poljoprivreda u pitanju. Ratari i stočari žele pregovore sa ministarkom poljoprivrede i eventualno nasmejanom premijerkom, ali ona nema nerava za to, već očekuje da njen šef sve to reši. Naravno, ona bi mogla eventualno da sa timom za kreativne industrije (koji joj je napravio smejačku fotomontažu) osmisli neki spot kojim će odobrovoljiti poljoprivrednike. Ali to ne prolazi ovog puta. Traktoristi imaju novu strategiju. Idu poljskim putevima, preko njiva i livada, da bi se ujutro sreli na određenim saobraćajnim čvorištima. Nema autobusa, ali ima traktora. Sa poljoprivrednicima su čak i neki penzioneri koji kažu da „podržavaju ovu vlast ali da više nemaju od čega da žive“.
Da bi odgodio stvarno događanje naroda organizovanjem „najvećeg mitinga u istoriji“, da bi pokazao opoziciji „ko je gazda“, isplatio tražene subvencije poljoprivrednicima, Vučić mora da podigne kredit. I to sve na račun građana. Kiselo je miloševićevsko kasno grožđe koje ovih dana želi da ubere Aleksandar Vučić. On će morati ozbiljno da ga plati. Najgore od svega je što mu to neće doneti ono čemu se nada – rast rejtinga koji je imao njegov idol početkom devedesetih. Zato će morati ozbiljno da uposli policiju i BIA, huligane takođe, kako bi se obračunao sa pobunjenim poljoprivrednicima, ali pre svega sa opozicijom i građanima čiji broj na protestu „Srbija protiv nasilja“ rapidno raste. Represija koju sada sprovodi (napadnute građanke na protestu, kao i Savo Manojlović, lider Pokreta Kreni-Promeni) mogla bi da preraste u dominantni oblik vladavine. Diktatori obično posežu za njom na kraju – hrane pretorijance, ostalima ne daju ništa osim batina. Sve dok ne osete da batina ima i drugu stranu.