Ilić: Fantomska poseta

Mesec dana nakon masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“, u Ansiju, gradu u francuskim Alpima, dogodio se napad nožem na decu starosne dobi od 1 do 3 godine. Ranjeno je četvoro dece, od toga je troje u životnoj opasnosti, a napadač je tom prilikom ranio i dvoje odraslih. Vest je kao bomba odjeknula u francuskoj i evropskoj javnosti, predsednik Makron se ubrzo oglasio izražavajući stanje šoka nacije, dok se premijerka Elizabet Born odmah uputila na lice mesta tragedije. Udaljenost Pariza od Ansija je oko 550 km; udaljenost OŠ „Vladislav Ribnikar“ od Vlade Republike Srbije je oko 900 m, a od Predsedništva oko 700 m. Međutim, ni premijerka Brnabić, niti predsednik Vučić se nakon 3. maja nisu uputili na mesto tragedije, zašta im je bilo potrebno oko 12, odnosno 9 minuta hodom, tj. 3 i 2 minuta nekim od službenih audija ili super škoda. Zašto to nisu učinili, premijerka je objasnila javnosti tek osam dana nakon tragičnih događaja (u međuvremenu se dogodio i masakr u okolini Mladenovca). Ona je na pitanje novinara odgovorila ovako: „Mi nismo hteli da politizujemo i nikada to nećemo raditi. I upravo zbog toga nismo išli ispred škole i ostavljali cveće, palili sveće. Zato što mislim da svako normalan u Srbiji zna koliko je svima nama u Srbiji teško. Da sam otišla, vi biste rekli da sam politizovala, i da želim to da iskoristim za političku promociju.“

U međuvremenu, proglašena trodnevna žalost je iz „nepoznatih razloga“ odložena za jedan dan. Odmah nakon toga, u ponedeljak 8. maja održan je prvi protest „Srbija protiv nasilja“. Drugi protest je usledio u petak 12. maja i bio je još masovniji nego prvi. Premijerka je posle toga objavila smejačku fotomontažu na kojoj se nalaze ona, predsednik i Siniša Mali – trostruko umnoženi i suprotstavljeni građanskom izražavanju bola i zahteva za drugačijom politikom u Srbiji. Dakle, isto onoliko koliko je „svakom normalnom jasno koliko je premijerki, predsedniku i ministru finansija danas teško“, ispostavilo se da isto toliko upravo njima nije jasno koliko je građanstvu danas u Srbiji teško zbog tragedija koje su se dogodile. Kao jasan signal tog nerazumevanja, premijerka je postavila pomenutu fotomontažu – neku vrstu naprednjačkog dance macabre.

Troje sa fotomontaže su se nadali da će njihov smeh uroditi plodom, međutim, kako se to nije dogodilo, jedan od njih, koji se vešto krio sve vreme iza maske duboke tronutosti i povremenog besa prema građanskim protestima – predsednik Vučić, počeo je da iznosi u javnost informacije o tome da je on zapravo posetio OŠ „Vladislav Ribnikar“, ali inkognito. To je izjavio 23. maja na RTS-u, pošto je usled pritiska javnosti konačno obišao mesta masakra u okolini Mladenovca: „Ja sam posetio školu Vladislav Ribnikar. Ja samo nemam potrebu da se nekome pravdam. Nisam vodio kamere sa sobom… Dakle, bili su ljudi iz bezbednosti, naravno, bila je direktorka škole, bilo je još nekoliko nastavnika i žena, da li je domar, kako već u školi… kada sam bio, upisao se u knjigu žalosti, obišao mesto zločina. Užasno je. Jeziva tragedija. Ali nemam potrebe da se pravdam bilo kome ko misli da ima monopol na bol i tugu… Onima koji me lažno optužuju da nisam bio u školi… Bio sam pre 7, 8, 10 dana… 5, 7, 10 dana… Ne znam ni sam kad sam bio. Nije ni važno.“

Dakle, datumi kada je predsednik Vučić potencijalno obišao školu široko variraju između 14. maja (nedelja – Vučićeva poseta Smederevu i opravdanje premijerkine fotomontaže) i 19. maja (petak – miting „Srbija sanja i snove ostvaruje“ u Pančevu). Knjiga žalosti bila je otvorena najdalje do ponoći 7. maja. Naravno, sasvim je moguće da se za potrebe predsednikove posete, knjiga žalosti izvadi iz arhive i čitava ceremonija upriliči in vitro, dakle, tokom noći, pod svetlima, kako niko od budne opozicije, malicioznih građana, slučajnih prolaznika, domara/ke i ostalih nepoželjnih svedoka ne bi mogao da kaže kako je predsednik bio viđen u OŠ „Vladislav Ribnikar“.

Kako optužbe nisu jenjavale, pouzdani svedok svih nevidljivih događanja u zemlji, tabloid Kurir je objavio fantomsku fotografiju predsednika Vučića u „Ribnikaru“. Iako je predsednik tvrdio da snimanja nije bilo, hteli su da pokažu kako se to zaista dogodilo pa su „požurili“ da mesec dana nakon tragičnog događaja objave i živi dokaz. Oko tog dokaza, međutim, razvila se žučna rasprava u javnosti, je li to bio fotoshop ili nije. Da li se na fotografiji vidi senka, loše poređana cigla ili pogrešan šav na Vučićevom plavom sakou, dok on sedi tronut u pletenoj stolici i smišlja šta će upisati u knjigu žalosti. Po svemu sudeći, on je poslednja osoba koja se u nju upisala i bilo bi lako proveriti šta je zaista tamo zabeležio. Isto tako, bilo bi lako krivotvoriti taj njegov zapis. Zbog izražene sumnje da je Vučić ikada kročio u OŠ „Vladislav Ribnikar“ nakon 3. maja, poslanik Miroslav Aleksić bio je izložen žestokim napadima.

Zamislimo sada premijerku Francuske, koja gostujući na nekoj televiziji uživo, nakon tragedije u Ansiju, kaže da je bila u tom gradu nakon nesreće, ali da ne može da se seti kada je to bilo, pre 10, 7 ili 5 dana. Ko će ga znati. Ne seća se. A nije ni važno. Građani bi sigurno pomislili da nešto nije u redu s njenim zdravljem, jer niko ne bi mogao da prihvati da za nju ta činjenica zaista nije bitna. Predsednik Vučić, u koordiniranoj saradnji s premijerkom Brnabić, povlačeći sve same pogrešne poteze, doveo je do situacije da se javnost, usled gomilanja laži, bavi proverom činjenica o njegovoj poseti OŠ „Vladislav Ribnikar“ što je, uostalom, bila njegova predsednička i ljudska obaveza: pokazivanje elementarne solidarnosti i empatije sa stradalima, njihovim porodicama, školskim kolektivom, opštinom, gradom, građanima čiji je on predsednik i na čiji život svaka njegova odluka svakodnevno neposredno utiče. Dakle, to je trebalo da bude prvi javni simbolički gest predsednika Aleksandra Vučića i on je mogao da ga učini prepešačivši ključnih 700 metara od Andrićevog venca do Kralja Milutina 10. Odbivši da to uradi odmah nakon tragičnog događaja, Vučić je svojom kalkulacijom i politikantskim gestovima, doveo celo društvo u stanje opšte pometnje, pri čemu se izvorni strašni događaj izgubio pod naslagama svakodnevnih gluposti, generisanih pre svega u njegovom kabinetu.

Saša Ilić

Ilić: Zli dusi
Ilić: Odgađanje naroda
Ilić: David Albahari
Ilić: Nuklearna opasnost