AV: Onda, Ana? Dal mogu da računam da ćete da prikupite milion ljudi u petak?
AB: Ja se nadam, predsedniče. Dajemo sve od sebe.
AV: Šta, to kao miting je nazvan “Srbija nade”, pa ćeš ti da se nadaš? Nije to dovoljno, Ana. Treba da garantuješ. Ako sam ja najavio najveći skup u istoriji Srbije, onda ima tako da bude. Ispod miliona neću da pričam.
AB: Sve kapacitete smo angažovali, predsedniče. Skoro tri hiljade autobusa je osigurano. Zatvaramo sve državne firme i institucije. Jasno smo dali do znanja – ko neće da dođe, ostaće bez posla, a naći ćemo i druge načine da mu zagorčamo život. A ko dođe, dobiće i pare, i slobodan dan, i hranu i piće…
AV: To sve ide iz državnog budžeta?
AB: Iz budžeta, dabome. Ali bez brige, vodimo duplo knjigovodstvo.
AV: Mediji?
AB: U punom pogonu. RTS, TV Pink, Hepi TV, Politika, Blic, Informer, da ne nabrajam, svi su se maksimalno upregnuli u agitaciju. Lično sam postrojila glavne urednike i izdala im direktive.
AV: Ajde, dobro. Samo nemoj da se nadaš, molim te, nego da realizuješ. Desi li se da u petak prdnemo u čabar, bogami će da lete glave.
AB: Trudiću se, predsedniče. Mada moram da priznam da nije lako. Milion ljudi, to je stvarno ambiciozan zahtev.
AV: Šta je tu, bre, ambiciozno? Pa ja sam kad sam bio mlađi zahtevao da se za jednog mrtvog Srbina ubije sto muslimana. To je bilo ambiciozno. A sad je previše da na jedno opoziciono đubre dođe pet do deset naših na miting, jel to? Umesto da me kinjiš što sa godinama postajem sve skromniji i umereniji.
AB: Slažem se, predsedniče, ali zna se da…
AV: Šta se zna? Jel možda lakše ubiti muslimana, nego živog Srbina dovesti na miting?
AB: Zna se da ste to sa sto muslimana za jednog Srbina izjavili deset dana posle Srebrenice.
AV: I šta to treba da znači, leba ti?
AB: Znači da je rezultat već bio postignut kada ste ispostavili zahtev. Tražili ste ostvareno. A sad je obrnuto. Sad treba da ostvarimo traženo.
AV: Pa hoćete li da ostvarite, sunce mu žarko jebem?!
AB: Hoćemo, predsedniče, nemojte da se brinete. Naposletku, koliko god ljudi da dođe na miting, mi ćemo da ih izbrojimo milion.
AV: A ne, ne, Ana, nećemo tako… Treba da ih dođe milion, a mi ćemo da ih izbrojimo tri ili četiri. Nemam ništa protiv falisifikovanja istorije, ali da to što falsifikujemo već nešto vredi. Pa onda, kad se falsifikuje, da vredi još više. A ne iz ničega da pravimo pitu. Neću da mi se ljudi smeju, pobogu. Jesmo se razumeli?
AB: Jesmo, predsedniče.
AV: Šta je sa Srbima izvan Srbije?
AB: Sve po planu, predsedniče. Sa crnogorskom vladom je dogovoreno da bude neradni dan, ali neslužbeno. Plus nude finansijsku pomoć za dnevnice, sendviče i transport. Sa Kosova će neki da dođu i pešice.
AV: Nije vrag da očekujemo jedino pešake?
AB: Ne, ne, to je samo prethodnica. Drugi će autobusima.
AV: Bosna i Hercegovina?
AB: Tu odlično stojimo. Dodik je sve fantastično organizovao. Trebalo bi mu unapred orden dodeliti. Prema našim predviđanjima, u petak će kompletno stanovništvo Republike Srpske da se preseli u Beograd.
AV: Kompletno? Neće valjda islamisti da im zauzmu ognjišta i svetišta ako vide da ih nema?
AB: Milorad kaže da će ostaviti ključ Draganu Čoviću, da čuva kuću dok su Srbi odsutni. I da zalije cveće.
AV: A Srbi iz Hrvatske?
AB: Biće i njih sigurno, predsedniče. Mada, bojim se, ne u tolikom broju. Znate i sami kako oni razmišljaju.
AV: Kako razmišljaju?
AB: Pa ono, u stilu – zabole nas uvo za situaciju u Srbiji. Imamo mi dosta briga i oko situacije u Hrvatskoj.
AV: E, jebem ti tu uskogrudnost! Nikako Srbi da sagledaju širu sliku. Pa ne vidiš od stabla hram Svetog Save, čoveče božji! Ubih se objašnjavajući, dušu ispustih tumačeći im gde je prava otadžbina i šta je vernost pravoj otadžbini, a sve za džaba. Kamo sreće da i tamo imamo nekog sa Miloradovom političkom širinom i organizacionim veštinama.
AB: To možda nije loša ideja, predsedniče. Da zadužimo Milorada i za Srbe u Hrvatskoj…
AV: Mogu li bar oni iz Privrednika da pošalju par autobusa?
AB: Pritisnuću ih, predsedniče, insistiraću. Iako, pitanje je da li su to u stanju. Oni su više verzirani za medijsku podršku. Tu su zaista za primer. Ali nisam sigurna da je ljudstvo sa P-portala uopšte registrovano za transport.
AV: Šta sad ima veze ko je za šta registrovan? Kad je situacija stani-pani, svi rade sve!
AB: Apsolutno se slažem, predsedniče. To ću im i reći. Ako umeju da razotkrivaju srpske neprijatelje, a umeju, to uspešno rade iz dana u dan, onda valjda mogu i da okupe srpske prijatelje. I pošalju ih autobusima.
AV: Bar novinari i urednici da se sa širom rodbinom nacrtaju u petak u Beogradu. To su najmanje tri autobusa. Može i onaj Pilsel da im se pridruži.
AB: Nema potrebe. Pilsel je u Porfirijevom srcu, a Porfirije je već u Beogradu.
AV: Dobro, neću sad da se bavim sitnicama… Najvažnije je da sa ovim veličanstvenim skupom, najvećim u istoriji Srbije, začepimo usta bitangama iz opozicije, onim jadnicima i bednicima koji me optužuju da uzurpiram vlast i preko medija manipulišem javnim mnenjem. Ako za postizanje tog cilja treba da uzurpiramo vlast i manipulišemo javnim mnenjem, to ćemo bez razmišljanja da napravimo.
AB: Slažem se, predsedniče. A bitange bi najviše volele da ste zabranili opozicioni miting. Molili su boga da pošaljete miliciju da ih razjuri. Pa da mogu da kažu – evo vidite šta radi satrap Vučić. Bije narod.
AV: Taman posla. Ne pada mi na pamet da teram vodu na njihov mlin i zabranjujem proteste protiv vlasti. Umesto toga, uvodim viši stepen demokratije – da se protestuje protiv protesta. Zato je od istorijskog značaja da ovo uspe, Ana. Ne bude li nas u petak dovoljno, ima da nas nema.
AB: Biće nas dovoljno, nemojte da brinete.
AV: Dal mogu ja sa svoje strane još nešto da pripomognem?
AB: Mislim da je ovo što sad radite, da se četrdeset puta u toku dana pojavite na televiziji, sasvim dovoljno. Možda tek da svaki put još malo jače pripretite, sve sa dignutim kažiprstom, da vas se ozbiljnije shvati.
AV: Još jače nego sad?
AB: Ma za nijansu. Srpski narod je na vašoj strani, predsedniče. Narod vas obožava, samo ga na to treba energičnije podsetiti.
AV: U redu, staraću se… Tja, pišljivih milion ljudi za podršku ovakvom jednom čoveku, to stvarno ne bi trebao da bude problem.
AB: I neće, sve će lepo da ispadne.
AV: Da se ja stavim u kožu običnog građanina Srbije, i da imam za vođu nekoga sa sposobnošću i vizijom Aleksandra Vučića, nekoga ko će da garantuje stabilnost, progres i svetlu budućnost, ja bi mu časna reč stope ljubio. Pa da li je mnogo ako od svakog građanina Srbije očekujem isto takvo ponašanje? Ne tražim ama baš ništa što i sam nisam spreman da činim.
AB: Eto, tako treba. To je ta poruka nade koju svi iščekuju.
AV: U redu, ajdemo onda na posao. Hvala na sastanku predsedniče Vlade. Odnosno predsednice… Ne znam ni sam kako to sad ide po novom zakonu o jeziku, ako je već na snazi.
AB: Zakon o jeziku je gotova stvar. Pojeo Vuk Karadžić magare.
AV: Kako onda da ti se obraćam, Ana? Predsedniče Vlade ili predsednice Vlade?
AB: Što se toga tiče, predsedniče, ja se zalažem za uvođenje pune rodne ravnopravnosti u srpski jezik. Tu se uopšte ne slažem sa Porfirijem. Mada ga u svim drugim stvarima podržavam bez rezerve.
AV: Dobro, kako ti sama imenuješ svoju funkciju?
AB: Sluškinja.