Le Guin: Da se predstavim

Ja sam čovek, to jest muškarac. Možda mislite da sam napravila smešnu rodnu grešku ili da pokušavam da vas prevarim jer mi se ime završava na a, imam tri brushaltera, pet puta sam bila trudna, a možda ste primetili još neke stvarčice, neke detalje. Ali detalji nisu važni. Ako išta možemo da naučimo od političara, to je da detalji nisu važni. Ja sam čovek, ili muškarac, i želim da u to poverujete i prihvatite to kao činjenicu, baš kao što sam to ja radila mnogo godina.

Vidite, kad sam odrastala u vreme Međanskih ili Persijskih ratova, i kad sam krenula na fakultet posle Stogodišnjeg rata, i kad sam odgajala svoju decu za vreme Korejskog, Hladnog i Vijetnamskog rata, tada nije bilo žena. Žene su vrlo skorašnji pronalazak. Rodila sam se više decenija pre nego što su one pronađene. Hajde, ako ćemo baš da cepidlačimo, žene su pronađene nekoliko puta na vrlo različitim mestima, ali njihovi pronalazači nisu znali kako da prodaju svoj proizvod. Distributivne tehnike su im bile vrlo proste, istraživanje tržišta bilo je čista nula i onda, naravno, taj pojam nije uspeo da se odlepi od tla. Čak i kad iza njega stoji genije, pronalazak mora da nađe svoje tržište, i dugo se činilo da ideja žene ne uspeva da se probije do poželjnog salda. Modeli kao što su Osten i Bronte bili su suviše komplikovani, sifražetkinjama su se prosto smejali, a Vulf je bila daleko ispred svog vremena.

Dakle, kad sam se ja rodila, postojali su samo muškarci. Ljudi su bili muškarci. Imali su jednu ličnu zamenicu, on, i jednu prisvojnu – njegov; to sam ja. Ja sam generički on, kao u: „Ako je nekom potreban abortus, on će morati da ode u drugu državu“ ili „Pisac zna s koje strane je namazano njegovo parče hleba“. To sam ja, pisac, on. Ja sam čovek, to jest muškarac.

Doduše, ne baš prvorazredan muškarac. Sasvim sam spremna da priznam da sam zapravo drugorazredan muškarac ili njegova imitacija, puka pretenzija. Kao muškarac, ja sam u poređenju s pravim muškarcem ono što su riblji štapići iz mikrotalasne pećnice u poređenju s celim grilovanim činučkim lososom. Recimo, na kraju krajeva, zar ja mogu da oplodim? Mogu li da pripadam Boemskom klubu? Mogu li da budem na čelu Dženeral motorsa? Teorijski je moguće, ali znate gde nas vodi teorija. Ne na vrh Dženeral motorsa, a onog dana kad žena s Redklifa postane predsednica Harvardskog univerziteta, probudite me da mi to kažete, važi? Ali nećete morati da se trudite jer nema više žena s Redklifa; otkriveno je da su one nepotrebne i ukinute su. Ima još: ja ne mogu da ispišem svoje ime pišaćkom po snegu, ili možda i mogu ali bi mi to bilo strahovito naporno. Ne mogu da upucam ženu, decu i nekoliko suseda, pa onda sebe. O, biću sasvim iskrena, ne mogu čak ni da vozim. Nikad nisam stekla dozvolu. Uhvatila me je panika. Vozim se autobusom, što je užasno. Priznajem, ja sam u stvari vrlo bedna imitacija ili loša kopija muškarca, a to postaje sasvim očigledno kad pokušam da nosim one vojne komade odeće s džepovima za municiju, koji su jedno vreme bili trendi, pa sam izgledala kao kokoška u jastučnici. Pogrešno sam skrojena. Ljudi treba da budu vitki. Ne možeš biti suviše tanka, svi to kažu, posebno anoreksičari. Ljudi treba da budu tanki i zategnuti, jer su muškarci uglavnom takvi, tanki i zategnuti, ili bar mnogi od njih tako započnu a neki čak i ostanu takvi. A muškarci su ljudi, ljudi su muškarci, to je uveliko poznato, i zato su ljudi, pravi ljudi, prava vrsta ljudi, tanki. Ali ja sam stvarno nikakav čovek, ili muškarac, jer uopšte nisam tanka već nekako pufnasta, mestimično s pravim salom. Nisam zategnuta. Uz to, od ljudi se očekuje da budu tvrdi. Tvrdo je dobro. A ja nikad nisam bila tvrda. Ja sam nekako meka i mekušna. Kao dobar biftek. Ili kao činučki losos, koji nije tanak i tvrd, već punačak i mek. Ali lososi nisu ljudi, to jest muškarci, ili nam bar poslednjih godina tako govore. Rekli su nam da postoji samo jedna vrsta ljudi i da su oni muškarci. I mislim da je vrlo važno da svi u to verujemo. Muškarcima je to izvesno važno.

Što se sve svodi, slutim, na to da nisam dovoljno muževna. Onako kao što je bio muževan Ernest Hemingvej. Brada, puške, žene i male, kratke rečenice. Zaista se trudim. Imam nešto bradoliko što stalno izbija, devet ili deset dlačica na donjem delu lica, nekad čak i više; ali šta ja radim s njima? Čupam ih. Da li bi muškarac to radio? Muškarci ne čupaju. Muškarci se briju. U svakom slučaju, beli muškarci se briju, pošto su dlakavi, a da li ću biti bela ili neću, to još manje mogu da biram nego da li ću biti muškarac ili neću. Bela sam sviđalo mi se to ili ne. Lekari ne mogu ništa da urade za mene. Ali ja u datim okolnostima dajem sve od sebe da ne budem bela, čini mi se, pošto se ne brijem. Već čupam. Ali to ništa ne znači jer u stvari i nemam bradu vrednu pomena. I nemam pušku, i nemam čak ni jednu jedinu ženu, i moje rečenice samo teku i teku, i sa sobom nose sav onaj mulj sintakse. Ernest Hemingvej bi radije umro nego što bi koristio sintaksu. Ili tačku zapetu. Ja svaki čas nemarno koristim tačku zapetu; eto jedne baš sad; ima jedna iza „tačku zapetu“, i još jedna iza „baš sad“.

Još nešto. Ernest Hemingvej bi radije umro nego ostario. Tako je i uradio. Upucao se. Kratka rečenica, kratka kazna. Sve radije nego duga rečenica, doživotna kazna. Smrtne kazne su kratkotrajne i veoma muževne, veoma. Duge rečenice i doživotne kazne nisu. One teku i teku, pune su sintakse, i zavisnih rečenica, i zbunjujućih referenci, i starenja. A to pokazuje kakvu sam ja zbrku napravila kao neuspešan muškarac: nisam čak ni mlada. Baš nekako u vreme kad su konačno počeli da otkrivaju ženu, ja sam krenula da starim. I nastavila tim putem. Bestidno. Dopustila sam sebi da budem stara i nisam učinila ništa da to sprečim, pištoljem ili nečim drugim.

Hoću da kažem, kad bih imala trunku stvarnog samopoštovanja, zar ne bih bar zategla lice ili uradila liposukciju? Mada mi liposukcija zvuči kao ono što mnogo rade na televiziji kad su mladi ili još mladi, ali ne kad su stari, i kad je jedno od njih muškarac a drugo žena, mada ne u drugim kombinacijama. Ti mladi ili još mladi muškarci i žene obaviju jedno drugo rukama, trljaju se i onda izvedu liposukciju. Mi treba da ih gledamo dok to rade. Pomere glave i spljošte usta i nos na ustima i nosu druge osobe i otvaraju usta na razne načine, i mi treba da osećamo nešto uzbudljivo ili vlažno ili slično dok ih gledamo. Ja se osećam kao da gledam dvoje ljudi koji rade liposukciju. Zar je to razlog što su konačno pronašli ženu? Neće biti.

U stvari, mislim da je seks još dosadniji sport za gledanje od drugih sportova za gledanje, čak i od bejzbola. Ako se od mene traži da gledam neki sport umesto da se njim bavim, odlučiću se za konjske trke s preponama. Konji stvarno dobro izgledaju. Ljudi koji ih jašu uglavnom liče na naciste ali, kao svi nacisti, moćni su i uspešni samo onoliko koliko je moćan i uspešan konj na kom jašu, i na kraju ipak konj odlučuje da li će preskočiti prepreku s pet motki ili će naglo prikočiti i pustiti nacistu da mu sleti niz vrat. Samo što se konj obično ne seti da ima mogućnost izbora. Konji nisu preterano bistri. Ali u svakom slučaju, preskakanje prepona i seks imaju štošta zajedničko, mada obično na američkoj televiziji možeš dobiti preskakanje prepona samo ako izabereš neki kanadski kanal, što se ne može reći za seks. Kad postoji mogućnost izbora, iako često zaboravim da mogu da biram, svakako ću radije gledati preskakanje prepona i upražnjavati seks. Nikad obrnuto. Ali sad sam suviše stara za preskakanje prepona, a što se tiče seksa, ko zna? Ja znam; vi ne.

Naravno, od starih u najboljim godinama danas se očekuje da skaču iz kreveta u krevet onako kao što konji preskaču prepone s pet motki, dum, dum, dum, ali dobar deo tog superseksa u sedamdesetim opet liči na teoriju, kao direktorka Dženeral motorsa ili predsednica Harvarda. Teorija je smišljena pre svega da uteši ljude, to jest muškarce u četrdesetim godinama jer su oni zabrinuti. Zato smo imali Karla Marksa i zato imamo ekonomiste, mada smo izgleda zaturili Karla Marksa. Kao takva, teorija je kicoš. Što se tiče prakse ili praxisa, kao što su govorili marksisti, očigledno zato što su voleli ikseve, sačekajte dok ne napunite šezdeset ili sedamdeset, pa onda možete da mi ispričate o svojoj seksualnoj praksi ili praxisu ako baš želite, mada ne obećavam da ću slušati, a ako budem slušala, verovatno ću se užasno dosađivati i početi da tražim jahanje s preponama na TV-u. U svakom slučaju, nećete čuti ništa o mojoj seksualnoj praksi ili praxisu, tadašnjoj, sadašnjoj ili bilo kadašnjoj.

Ali sve to na stranu, evo mene stare; kad sam ovo pisala imala sam šezdeset godina, „šezdesetogodišnja osmehnuta javna ličnost muškarca“, što reče Jejts, ali opet, on jeste bio muškarac. A sad imam više od sedamdeset. I sve je to moja greška. Rodila sam se pre nego što je pronađena žena, svih ovih decenija živela sam upinjući se da budem dobar muškarac i zaboravila sam da treba da ostanem mlada, pa tako nisam ni ostala. I sva vremena su mi se pobrkala. Mlada sam, a onda odjednom imam šezdeset godina, možda osamdeset, i šta dalje?

Ne baš mnogo šta.

Stalno mislim da mora postojati nešto što bi s tim u vezi uradio pravi muškarac. Nešto bez pištolja, ali delotvornije od hidratantne kreme. Ja nisam uspela. Ništa nisam uradila. Apsolutno nisam uspela da ostanem mlada. A onda se osvrnem na sve svoje teške napore, jer stvarno sam pokušavala, iz sve snage sam pokušavala da budem muškarac, da budem dobar muškarac, i vidim da sam omanula. U najboljem slučaju sam loš muškarac. Imitacija, lažan, drugorazredan on, s bradom od deset dlačica i hrpom tačaka zapeta. I pitam se kakva je vajda od toga. Ponekad pomislim da sam mogla mirno da dignem ruke. Ponekad pomislim da sam mogla da izaberem nešto drugo, da zakočim ispred prepone s pet motki i pustim nacistu da padne na glavu. Ako nisam dobra u podražavanju muškarca, ako nisam uspela da ostanem mlada, mogla bih početi da budem stara žena. Nisam sigurna da je neko već pronašao staru ženu; ali možda bi vredelo pokušati.

Esej iz knjige The Wave of the Mind (Talas uma), Shambhala, Boston, 2012.

Ursula K. Le Guin


Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera