Moji prijatelji iz organizacije NARAL1 zamolili su me da vam kažem kako je bilo pre sudskog procesa Rou protiv Vejda.2 Zamolili su me da vam ispričam kako je bilo imati dvadeset godina 1950. i saopštiti svom dečku da si trudna, a on ti na to odgovori da je njegov poznanik iz vojske, kad mu je devojka rekla da je trudna, pozvao sve svoje drugare da dođu i kažu, „Svi smo je kresali, kako da znamo ko je otac?“ I nasmeje se dobroj šali.
Zamolili su me da vam ispričam kako je bilo biti trudna devojka (tada nismo bile žene), trudna studentkinja koju će koledž, čim sazna da je trudna, bespogovorno isključiti, ne ostavivši joj mogućnost molbe ili žalbe. Kako je bilo ako si planirala da studiraš i stekneš diplomu i zarađuješ da bi mogla samu sebe da izdržavaš i da radiš posao koji voliš – kako je bilo biti trudna studentkinja četvrte godine na Redklifu, i kako bi bilo da si tada rodila dete, to dete koje je zakon tražio da rodiš da bi ga odmah po rođenju proglasio vanbračnim i „nezakonitim“, to dete koje otac nije priznao, to dete koje bi ti oduzelo sposobnost da se sama izdržavaš radeći ono što ti nalaže tvoj dar. Kako je bilo?
Teško mogu da zamislim kako je živeti kao žena pod fundamentalističkim islamskim zakonom. Posle pedeset četiri godine, teško mi je da se prisetim kako je bilo živeti pod fundamentalističkim hrišćanskim zakonom. Zahvaljujući slučaju Rou protiv Vejda, niko od nas nije živeo u tom položaju ni polovinu svog života.
Ali mogu da vam kažem kako je to sada za mene. Ovako: da sam napustila koledž i odustala od školovanja, da sam zavisila od roditelja tokom trudnoće, porođaja i gajenja malog deteta, dakle sve dok ne bih našla bilo kakav posao i stekla neku vrstu nezavisnosti za sebe i dete, da sam uradila sve ono što bi ljudi koji traže zabranu abortusa želeli da sam uradila, ja bih rodila dete njima, protivnicima abortusa, vlastima, teoretičarima, fundamentalistima; rodila bih dete za njih, njihovo dete.
Ne bih rodila svoje prvo, ni svoje drugo, ni svoje treće dete. Ne bih rodila svoju decu.
Život tog fetusa sprečio bi, abortirao bi tri druga fetusa, ili deteta, ili života, nazovite ih kako god hoćete: moju decu, troje koje sam rodila, troje željene dece, troje koje sam imala sa svojim mužem – koga, da nisam abortirala neželjeno dete, nikad ne bih srela i ne bih se za njega udala jer bi on 1953. bio Fulbrajtov student koji putuje u Francusku brodom Kvin Meri, ali ja 1953. ne bih bila Fulbrajtova studentkinja koja putuje u Francusku brodom Kvin Meri. Ja bih bila „neudata majka“ trogodišnjeg deteta u Kaliforniji, bez posla, nedoškolovana, na grbači roditeljima, nepodobna za udaju, osoba koja svojoj zajednici nije donela ništa osim još jednih usta koja treba hraniti, beskorisna žena.
Ali da se vratim deci, svojoj deci, Elizabet, Karolajn, Teodoru, mojim radostima, mom ponosu, mojim ljubavima. Da nisam prekršila zakon i abortirala život koji niko nije želeo, taj surovi, zatucani i besmisleni zakon abortirao bi moju decu. Ona ne bi bila rođena. Tu pomisao ne mogu da podnesem. Molim vas da shvatite šta moramo da spasemo, zašto ne smemo da dopustimo zatucanima i ženomrscima da nam to ponovo oduzmu. Moramo da spasemo ono što smo osvojile: svoju decu. Vi mladi, spasavajte svoju decu dok ne bude prekasno.
Izlaganje na sastanku oregonskog ogranka organizacije NARAL u januaru 2004. objavljeno u zbirci govora i eseja Reči su moja tvar: Beleške o životu i knjigama / Words Are My Matter: Writings on Life and Books, 2017.
1 Nacionalna asocijacija za ukidanje zakona o abortusu (National Association for the Repeal of Abortion Laws, NARAL), osnovana 1969. godine u Čikagu, danas pod nazivom Reproduktivna sloboda za sve; prim.prev.
2 U slučaju Rou protiv Vejda Vrhovni sud Sjedinjenih Država je 1973. presudio da američki Ustav štiti pravo žene na abortus; prim.prev.