Le Guin: Utopijin, utopijang

Ovo su neke misli o utopiji i distopiji.

Stara, sirova Dobra mesta bila su kompenzatorne vizije o kontroli nad nečim što se ne može kontrolisati i o postojanju nečeg čega ovde i sada nema – uređenog, spokojnog nebeskog vrta; raja s hurijama; pečenih ševa. Put do tamo bio je jasan, ali drastičan: moralo se umreti.

Društveni i intelektualni konstrukt Tomasa Mora Utopija još je bio izraz želje za nečim što ovde i sada nedostaje – za racionalnom ljudskom kontrolom nad ljudskim životom – ali njegovo Dobro mesto je izričito bilo mesto koga nema. Koje postoji samo u glavi. Građevinski projekat bez građevinskog zemljišta.

Otad je svaka utopija bila smeštena ne u zagrobni život, već samo izvan mape, s one strane okeana ili planina, u budućnost, na drugu planetu, u neko moguće, a ipak nedostižno drugde.

Svaka utopija posle Utopije bila je takođe, jasno ili maglovito, stvarno ili potencijalno, prema rasuđivanju svog autora ili svojih čitalaca, i dobro i loše mesto. Svaka eutopija sadrži jednu distopiju, svaka distopija sadrži jednu eutopiju.

U simbolu jin-jang, svaka polovina u sebi sadrži deo one druge, što označava njihovu potpunu međusobnu zavisnost i neprestanu međusobnu zamenljivost. Sama figura je statična, ali u svakoj polovini postoji seme preobražaja. Taj simbol ne predstavlja zastoj, već proces.

Možda bi bilo korisno misliti o utopiji polazeći od tog dugovečnog kineskog simbola, posebno ako želimo da se klonimo uobičajene maskulinističke pretpostavke da je jang moćniji i vredniji od jina i ako, umesto toga, posmatramo njihovu međuzavisnost i međuzamenljivost kao suštinsku osobinu tog simbola.

Jang je muško, svetlo, suvo, tvrdo, aktivno, prodorno. Jin je žensko, tamno, vlažno, lako, podatno, obuhvatno. Jang je kontrola, jin je prihvatanje. Oni su velike i jednake moći; nijedna ne može da postoji bez druge i svaka je uvek u procesu prelaženja u onu drugu.

I utopija i distopija često su enklave s najvećom mogućom kontrolom, okružene divljinom – kao u Batlerovom romanu Edgin, E. M. Forsterovoj pripoveci „Mašina se zaustavlja“ i romanu Mi Jevgenija Zamjatina. Dobri građani utopije smatraju da je divljina opasna, neprijateljska, nepogodna za život; za pustolovne ili buntovne distopijce ona znači mogućnost promene i slobode. U tome vidim primere međusobne zamenljivosti janga i jina: tamna, tajanstvena divljina okružuje svetlo, bezbedno mesto. Divljina je Loše mesto – koja zatim postaje Dobro mesto, svetla, otvorena budućnost što okružuje mračnu, zatvorenu tamnicu… Ili obrnuto.

U poslednjih pedeset godina, taj obrazac se ponavljao, verovatno do zasićenosti, a varijacije na tu temu su postajale sve predvidljivije ili prosto arbitrarne.

Značajni izuzeci su Hakslijev Vrli novi svet, eudistopija u kojoj je divljina svedena na enklavu koju tako efikasno kontroliše jang svetska država da je iluzorna svaka nada da bi ona mogla ponuditi promenu i slobodu, i Orvelova 1984, čista distopija u kojoj je jang element sasvim eliminisao jin, te se ovaj pojavljuje samo u poniznoj pokornosti kontrolisanih masa i u obliku usađenih zabluda o divljini i slobodi.

Jang, dominator, uvek nastoji da porekne svoju zavisnost od jina. Haksli i Orvel beskompromisno prikazuju ishod uspešnog poricanja. Te distopije su psihološkom i političkom kontrolom postigle nedinamičan zastoj koji ne omogućuje promenu. Ravnoteža je nepokretna: jedna strana gore, druga dole. Sve je zauvek jang.

Gde je jin distopija? Ona je možda u pričama posle holokausta i u horor fikciji, s njenim apatičnim stadima zombija, u sve popularnijim vizijama društvenog kraha, u potpunom gubitku kontrole: haos i stara noć?

Jang opaža jin samo kao nešto negativno, niževredno, loše, a jangu je uvek bila data poslednja reč. Ali poslednja reč zapravo ne postoji.

Reklo bi se da u ovom trenutku pišemo samo distopije. Možda je potrebno da mislimo u duhu jina da bismo mogli da pišemo utopiju. Pokušala sam da napišem jednu – roman Stalno se vraćajući kući. Da li sam uspela?

Da li je jin utopija protivrečan pojam pošto sve poznate utopije počivaju na kontroli jer drukčije ne bi funkcionisale, a jin ne kontroliše? A ipak je to velika moć. Kako jin radi?

Mogu samo da nagađam. Čini mi se da je ona vrsta mišljenja kojoj smo konačno počeli da se priklanjamo kad razmišljamo o tome kako da pretvorimo ciljeve ljudske dominacije i neograničenog rasta u ciljeve ljudske prilagodljivosti i dugoročnog opstanka zapravo pomak od janga ka jinu, i da zato podrazumeva prihvatanje nestalnosti i nesavršenstva, strpljenja za neizvesnost i slabost, prijateljstva s vodom, tamom i zemljom.

Esej iz knjige: Thomas More, Utopia / Introduction by China Miéville / Essays by Ursula K. Le Guin

Ursula K. Le Guin


Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera