Jedan pesnik je imenovan za ambasadora. Jedan dramski pisac je izabran za predsednika. Građevinski radnici stoje u redu zajedno s direktorima da bi kupili novi roman. Odrasli traže moralno vođstvo i intelektualni izazov u pričama o majmunima ratnicima, jednookim divovima i ludim vitezovima koji se bore s vetrenjačama. Smatra se da je pismenost početak, a ne cilj.
… Možda u nekim drugim zemljama, ali ne u ovoj. U Americi se na imaginaciju obično gleda kao na nešto što može biti korisno kad se pokvari televizor. Poezija i pozorišni komadi nemaju veze s praktičnom politikom. Romani su za studente, domaćice i druge ljude koji ne rade. Fantazija je za decu i primitivne narode. Pismenost služi za čitanje uputstava za upotrebu.
Ja mislim da je imaginacija jedinstvena, najkorisnija alatka koju čovečanstvo poseduje. Bolja i od naspramnog palca. Mogu da zamislim život bez svojih palčeva, ali ne i bez svoje imaginacije.
Čujem glasove koji se slažu sa mnom. „Da, da!“ viču oni. – „Kreativna imaginacija je ogroman plus u biznisu! Mi cenimo kreativnost i nagrađujemo je!“ Na tržištu je reč kreativnost počela da znači sposobnost proizvodnje ideja koje se mogu primeniti u praktičnim strategijama ostvarivanja većih profita. To sužavanje značenja reči kreativnost otišlo je tako daleko da ona teško može biti dublje srozana. Više je ne koristim; prepuštam je kapitalistima i profesorima da je zloupotrebljavaju do mile volje. Ali imaginaciju ne dam.
Imaginacija nije sredstvo sticanja novca. Njoj nije mesto u rečniku pravljenja profita. Ona nije oružje mada su iz nje proistekla sva oružja, kao i njihova upotreba ili neupotreba. Imaginacija je osnovni način razmišljanja, suštinsko sredstvo postajanja i ostajanja ljudskim bićem. Ona je alatka uma.
Zato moramo učiti da je koristimo. Deca imaju imaginaciju kao što imaju telo, intelekt, sposobnost za jezik, to jest sve važne stvari za svoju ljudskost, i moraju učiti kako da je upotrebljavaju, kako da je dobro upotrebljavaju. Učenje, vežbanje i praksa moraju početi od najmanjih nogu i nastaviti se kroz ceo život. Mladim ljudskim bićima potrebno je da vežbaju imaginaciju, kao što im je potrebno da vežbaju sve osnovne, telesne i mentalne životne veštine: da bi rasli, da bi bili zdravi, da bi bili sposobni, da bi se radovali. To treba da se nastavi sve dok je svest živa.
Kad decu uče da slušaju i pamte najvažniju literaturu svoje kulture ili – u kulturama koje imaju pismo – da je čitaju i razumeju, dečja imaginacija dobija veliki deo onog što joj je potrebno.
Ništa drugo ne može tako dobro poslužiti, čak ni druge umetnosti. Mi smo vrsta koja govori. Reči su krila na kojima lete i intelekt i imaginacija. Muzika, igra, vizuelne umetnosti i svi zanati ključni su za ljudski razvoj i blagostanje, i nikad nije nekorisno naučiti bilo koju umetnost ili veštinu; ali za obučavanje svesti da se odvoji od neposredne stvarnosti i da se u nju vrati s novim razumevanjem i novom snagom nijedno sredstvo se ne može meriti s poezijom i pričom.
Pričom se svaka kultura definiše i poučava decu kako da budu ljudi i članovi svoje zajednice – hmonške, kunške, hopske, kečuanske, francuske, kalifornijske… Mi smo oni koji su stigli u četvrti svet… Mi smo nacija Jovanke Orleanke… Mi smo sinovi Sunca… Mi smo došli iz mora… Mi smo ljudi koji žive u središtu sveta.
Zajednica koja ne živi u središtu sveta, onom koji su definisali i opisali njeni pesnici i pripovedači, nije u dobrom stanju. Središte sveta je tamo gde ti živiš. Tu možeš da dišeš vazduh. Tu znaš kako se nešto radi, kako se radi ispravno, kako se dobro radi.
Dete koje ne zna gde je središte – gde je dom, šta je dom – to dete nije u dobrom stanju.
Dom nisu mama i tata, bata i seka. Dom nije mesto gde ti otvaraju vrata. Dom uopšte nije mesto. Dom je imaginaran.
Zamišljeni dom postaje stvarnost. On je stvaran, stvarniji od svakog drugog mesta, ali do njega ne možeš doći ako ti tvoji ljudi ne pokažu kako da ga zamisliš – ko god oni bili. Oni možda nisu članovi tvoje porodice. Oni možda nikad nisu govorili tvoj jezik. Oni su možda mrtvi hiljadu godina. Oni su možda samo reči odštampane na papiru, duhovi glasova, senke umova. Ali oni mogu da te povedu kući. Oni su tvoja ljudska zajednica.
Svi moramo naučiti kako da izmislimo svoj život, da ga stvorimo, zamislimo. Tim veštinama mora nas neko naučiti; potrebni su nam vodiči da nam pokažu kako se to radi. Ako to propustimo, naše živote će za nas izmišljati drugi ljudi.
Ljudska bića su se uvek udruživala u grupe da bi zamišljala kako najbolje da žive i pomognu jedna drugima da ostvare plan. Suštinska funkcija ljudske zajednice je da dođe do neke saglasnosti o tome šta nam je potrebno, šta bi naš život trebalo da bude, šta želimo da uče naša deca, i da onda sarađujemo u učenju i poučavanju, tako da mi i oni možemo da idemo putem za koji mislimo da je pravi put.
Malim zajednicama sa snažnom tradicijom obično je jasno kojim putem žele da idu i dobro poučavaju o tome. Ali tradicija može kristalizovati imaginaciju do te mere da je fosilizuje kao dogmu i zabrani nove ideje. Veće zajednice, poput gradova, otvaraju ljudima prostor da zamišljaju alternative, uče od ljudi raznih tradicija i otkrivaju sopstveni način na koji će živeti.
Ali kako se alternative množe, oni koji imaju odgovornost poučavanja nalaze malo društvenog konsenzusa o onom što bi trebalo da poučavaju – šta nam je potrebno, šta bi život trebalo da bude. U našem vremenu ogromnih populacija, neprestano izloženim reprodukovanim glasovima, slikama i rečima koje se koriste za ostvarivanje komercijalnog i političkog profita, ima suviše ljudi koji žele i mogu da nas izmisle, poseduju, oblikuju i kontrolišu pomoću zavodljivih i moćnih medija. Previše je tražiti od deteta da kroz sve to sâmo nađe put.
Niko, zaista, ne može vrlo mnogo da uradi sam.
Detetu je potrebno, svima nam je potrebno da nađemo neke druge ljude koji su zamišljali život na način koji ima smisla i dopušta izvesnu slobodu, i da te ljude čujemo. Ne da ih pasivno slušamo, već da ih čujemo.
Aktivno slušanje je jedan čin zajednice koji zahteva prostor, vreme i tišinu.
Čitanje je sredstvo takvog slušanja.
Čitanje nije pasivno kao slušanje ili gledanje: kad čitaš, ti to radiš. Čitaš sopstvenim tempom, sopstvenom brzinom, za razliku od neprestanog, nepovezanog brbljanja, napadne galame medija. Primaš u sebe ono što možeš i želiš da primiš u sebe, ne ono što ti dobacuju tako brzo, snažno i glasno da te zatrpaju. Kad čitaš priču, nešto ti se može govoriti, ali ti se ništa neće prodavati. I mada si obično sam kad čitaš, u zajednici si s drugom svešću. Ona ti ne ispira mozak, ne pripaja te, ne koristi te; udružen si s njom u radu imaginacije.
Ne znam zašto mediji ne bi mogli da stvore sličnu zajednicu imaginacije, kao što je pozorište često radilo u prošlosti, ali oni to ne rade. U toj meri su pod kontrolom reklamiranja i profitiranja da najbolji ljudi koji u njima rade, istinski umetnici, ako se odupru pritisku da se prodaju, bivaju ugušeni beskrajnom trkom za nečim novim, pohlepom preduzetnika.
Mnogi živi pesnici i romanopisci, mada njihovi izdavači možda bedno puze u potrazi za bestselerima, i dalje nisu motivisani željom za zaradom, već željom da rade ono što bi verovatno radili besplatno kad bi mogli, to jest da se bave svojom umetnošću – da rade nešto dobro, da urade nešto kako treba. U poređenju s medijima, knjige začudo ostaju časne i pouzdane.
One, naravno, ne moraju biti „knjige“, ne moraju biti mastilo na papiru, već treptanje elektronike na dlanu. Koliko god bilo nesuvislo, komercijalizovano i crvotočno od pornografije, napadne reklame i budalaština, elektronsko izdavaštvo nudi onima koji čitaju moćno novo sredstvo aktivne zajednice. Nije važna tehnologija. Važne su reči. Deljenje reči. Oživljavanje imaginacije čitanjem reči.
Pismenost je važna zato što je književnost zapravo uputstvo za upotrebu. Najbolji priručnik koji imamo. Najkorisniji vodič za zemlju u kojoj privremeno boravimo – za život.
iz knjige Thomas More, Utopia / uvod China Miéville / eseji Ursula K. Le Guin