U jednom od onih trenutaka kad sam želela da pišem priču ali ona nije dolazila, vratila sam se razmišljanju o prvoj rečenici Ane Karenjine, rečenici koja se tako često citira kao sušta istina, i odlučila da zapišem svoje misli pošto nisam imala pametnija posla. Posle izvesnog vremena te moje misli je objavio Michigan Quarterly Review.
Nekad sam osećala suviše poštovanja da bih mogla da se ne slažem s Tolstojem, ali otkad sam zagazila u šezdesete moja sposobnost poštovanja je atrofirala. Pored toga, u nekom trenutku u prethodnih četrdesetak godina počela sam da se pitam da li je Tolstoj poštovao svoju ženu. Svako se može pogrešno oženiti, naravno. Ali imam utisak da bi Tolstoj, kim god da se oženio, poštovao samo neke aspekte svoje supruge iako bi uvek očekivao da ona poštuje sve njegove aspekte. Gledan iz tog ugla, Tolstoj mi se nije sviđao, što mi je, na prvom mestu, olakšalo da se ne složim s njim, a na drugom da to i kažem.
Između prvog i drugog mesta zjapio je jaz – prošle su godine. Ali čak i pre prvog mesta bilo mi je potrebno mnogo godina da stignem do neslaganja, do sposobnosti da se usprotivim. Tokom svih tih godina, počev od moje četrnaeste, kad sam ga prvi put čitala, pa sve dok nisam ušla u četrdesete, bila sam, da tako kažem, udata za Tolstoja, bila sam njegova odana supruga. Iako se, srećom, od mene nije očekivalo da perom prepisujem njegove rukopise po šest puta, čitala sam i ponovo čitala njegove knjige s radošću i zanosom. Poštovala sam ga nikad ne postavljajući pitanje da li, recimo, on poštuje mene. Kad mi je E. M. Forster svojim esejom o Tolstoju poručio da me veliki pisac ne poštuje, odgovorila sam, On ima pravo na to!
Da me je E. M. Forster upitao, Šta mu daje to pravo?, odgovorila bih prosto: genijalnost.
Ali E. M. Forster me to nije upitao; što je dobro, pošto bi me zatim verovatno upitao šta za mene znači genijalnost.
Mislim da je za mene to značilo da je Tolstoj zaista znao o čemu govori – za razliku od nas ostalih.
U svakom slučaju, negde oko četrdesete počela sam da se pitam da li je on stvarno znao o čemu govori imalo bolje od bilo koga drugog ili je možda samo bolje od svih znao kako da govori o tome. Lako je pobrkati te dve stvari.
Onda sam ćutke, u svojoj glavi, okružena samo tihim, ohrabrujućim mrmljanjem feministkinja, počela da postavljam neuljudna pitanja o Tolstoju. U javnosti sam i dalje bila odana supruga, puna ljubavi prema njemu i poštovanja prema njegovim mislima i njegovoj umetnosti. Ali neizrečena pitanja su bila tu, bila su nečujno neslaganje. A neizrečeno, kao što znamo, s godinama ume da ojača, sazri i oplemeni se kao nepopijeno vino. Naravno, može se prosto pretvoriti u frojdovsko sirće. Neke misli i osećanja se vrlo brzo pretvore u sirće i moraju se odmah prosuti. Inače će nastaviti da fermentišu u boci i na kraju izazvati rasprskavanje ubitačnih staklenih krhotina. Ali dobra, snažna osećanja, s dobrim čepom, postaju sve dublja i složenija, dole u podrumu. Treba znati kad je pravi čas da se izvuče čep.
Spremno je. Ja sam spremna. Sjajna prva rečenica prvog poglavlja sjajne knjige – ne najsjajnije, ali verovatno odmah iza nje – glasi, da, znam da je možemo izgovoriti uglas, „Sve srećne porodice nalik su jedna drugoj, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ Prevodi se razlikuju, ali ne bitno.
Ljudi često citiraju tu rečenicu, što svakako znači da su njom zadovoljni; ali ja nisam, nikad me nije u potpunosti zadovoljavala. Pre dvadesetak godina, počela sam samoj sebi da priznajem svoje nezadovoljstvo. Te srećne porodice o kojima on tako samouvereno govori da bi ih otpisao kao „nalik jedna drugoj“ – gde su one? Da li ih je u devetnaestom veku bilo mnogo više nego danas? Da li je on poznavao mnogo srećnih porodica među ruskim plemstvom, ili među pripadnicima srednje klase, ili među seljacima? I sve su bile nalik jedna drugoj? To mi izgleda tako neverovatno da se pitam nije li u stvari poznavao nekoliko srećnih porodica, što nije nemoguće; ali da su tih nekoliko porodica bile nalik jedna drugoj, to mi izgleda veoma neverovatno, veoma. Da li je njegova sopstvena porodica bila srećna, bilo ona u kojoj je odrastao, bilo ona koju je stvorio? Da li je poznavao neku porodicu, jednu jedinu porodicu koja je tokom dužeg vremena, kao celina i kao svaki pojedinačni član, mogla iskreno biti opisana kao srećna? Ako jeste, poznavao je jednu više nego većina nas.
Ne razmećem se svojim cinizmom šezdesetogodišnjakinje, iako se možda njim ponosim. Dopuštam da porodica može biti srećna u smislu da su svi njeni članovi dobrog zdravlja, dobrog raspoloženja i da se lepo ponašaju jedni prema drugima tokom prilično dugog perioda – nedelju dana, mesec dana, čak i duže. A ako pređemo u uporedni modus, onda svakako možemo reći da su neke porodice daleko srećnije od drugih, u celini i tokom više godina – zato što ima vrlo mnogo krajnje nesrećnih porodica. Mnogi ljudi s kojima sam razgovarala o takvim stvarima bili su na ovaj ili onaj način nesrećni u detinjstvu; i možda većina ljudi, mada ostaje duboko privržena članovima svoje porodice i seća se prijatnih dana provedenih s njima, ne bi opisala svoju porodicu kao srećnu. „Imali smo divnih trenutaka“, reći će.
Odrasla sam u porodici koja je, sve u svemu, verovatno bila srećnija od većine porodica; a ipak mislim da bi bila laž – ili neprihvatljivo pojeftinjenje stvarnosti – kad bih je prosto opisala kao srećnu. Ogromna cena i složenost te „sreće“ koja je počivala na temelju žrtvovanja, potiskivanja, izbora ili odustajanja od izbora, iskorišćenih ili propuštenih prilika, vaganja većih i manjih zala – suza, strahova, migrena, nepravdi, cenzurisanja, svađa, laži, ljutnji, surovosti koje to povlači – treba li sve to da bude počišćeno, pometeno pod tepih energičnom metlom glupe fraze „srećna porodica“?
I zašto? Da bi se nagovestilo da je sreća laka, plitka, obična – nešto nezanimljivo što ne zavređuje da bude opisano u romanu? Dok je nesreća složena, bogata, teško dostižna, neobična, zapravo jedinstvena, pa zato dostojna tema za velikog, jedinstvenog romanopisca?
Ta ideja je očigledno glupa. Ali koliko god da je glupa, decenijama je bila vrlo uticajna među piscima i kritičarima. Mnogi pisci bi se pokrili ušima od stida ako bi ih autor prikaza uhvatio u pisanju o srećnim ljudima, o porodicama nalik drugim porodicama, o ljudima nalik drugim ljudima; tačno je da mnogi kritičari otvaraju četvore oči ne bi li uočili sreću u nekom romanu i otpisali ga kao banalan, sentimentalan ili (drugim rečima) ženski.
Ne znam kako se tu uvukao rod, ali se jeste uvukao. Pretpostavlja se da su čitaoci snažni, izdržljivi i da po svojoj prirodi žude da se suoče sa stvarnošću, dok mekušne čitateljke neprestano čeznu za utehom u obliku malih, toplih grudvica sreće – plišanih zeka.
To je tačno za neke žene. Neke žene u celom životu nikad nisu doživele ni tračak sreće koja je bolja od punjenih plišanih zeka, pa se okružuju punjenim plišanim zekama, izmišljenim ili stvarnim. U tom smislu one su srećnije od većine muškaraca, kojima nisu dopuštene punjene plišane zeke, već samo devojke odevene kao zeke. U svakom slučaju, ko može da osuđuje te žene ili muškarce? Ja ne. Svako ko je imao privilegiju da upozna stvarnu, čvrstu, neplišanu sreću, a onda je dopustio da mu neki pisac ili kritičar pomuti pamet i ubedi ga da ne treba da čita o sreći zato što je ona običnija od nesreće, manje vredna od nesreće, manje zanimljiva od nesreće – gde će me odvesti moja sintaksa? U osuđivanje. Ćutke se povlačim.
Lažnost Tolstojeve slavne rečenice najbolje se vidi upravo u Tolstojevim romanima, pa i u onom koji počinje slavnom rečenicom. Dolina porodica, ona nesrećna koja nam je obećana, po mom mišljenju je umereno, to jest realistički srećna. Doli i njena deca su ljubazni, zadovoljni, često veseli zajedno, a muž i žena izvesno imaju dobrih trenutaka, uprkos njegovom glupom jurenju za suknjama. Kad u onom sjajnijem romanu sretnemo Rostove, možemo ih opisati kao srećnu porodicu – bogatu, zdravu, velikodušnu, dobru, punu strasti i protivstrasti, punu vitalnosti, energije i ljubavi. Ali Rostovi nikom nisu „nalik“; oni su idiosinkratični, nepredvidljivi, neuporedivi. I kao većina ljudskih bića, ne umeju da zadrže svoju sreću. Stari grof uspeva da spiska nasledstvo svoje dece, a grofica se razboli od brige; Moskva gori; Nataša se zaljubljuje u jednog hladnjikavog, onda umalo pobegne s jednim kretenom, a na kraju se udaje i pretvara u tupavu priplodnu krmaču; šesnaestogodišnji Peća besmisleno gine u ratu. Veselo do bola! Sve same plišane zeke!
Tolstoj je znao šta je sreća – znao je da je ona retka, ugrožena, teško stečena. Ne samo to; umeo je da je opiše, što je redak dar i što njegovim romanima daje znatan deo njihove izvanredne lepote. Ne znam zašto je slavnom rečenicom porekao to znanje. On je dosta lagao i poricao, verovatno više nego mnogi manji pisci. Imao je više razloga da laže; a njegovo surovo teorijsko hrišćanstvo odvelo ga je u sve vrste poricanja onog što je u svojim romanima video i pokazao kao istinito. Možda se samo šepurio. Ta rečenica mu je zvučala dobro. Kao sjajna prva rečenica.
Moj sledeći esej biće o tome da li želim ili ne želim da nepoznatog čoveka zovem Išmael.
Esej iz knjige Talas uma / The Wave of the Mind, Shambhala, Boston, 2012.