Prikladno je što romani Žozea Saramaga dobijaju elektronsko izdanje, virtuelno prisustvo, jer je Saramago prvi govorio o virtuelnoj književnosti, koja „kao da se odvojila od stvarnosti kako bi što bolje otkrila njene skrivene tajne“ (Beležnice). On odaje priznanje Horheu Luisu Borhesu kao izumitelju te vrste književnosti, ali sam je u nju uneo jedno svojstvo veličine koje Borhesovoj fikciji nedostaje: strasno i saosećajno interesovanje za obične ljude i svakodnevni ljudski život.
Verovatno nam nisu potrebne nove kategorije, ali virtuelna književnost bi mogla biti korisna: ona se razlikuje od naučne fantastike i spekulativne fikcije, za koje je karakteristična sklonost prema ekstrapolaciji i potpuno izmišljenim stvarnostima; od satire i njenog meliorativnog gneva; od magijskog realizma, čiji je zavičaj Južna Amerika, kao i od modernističkog realizma i njegove usredsređenosti na banalno. Rekla bih da virtuelna književnost ima nešto zajedničko sa svim tim vrstama (one se zaista sve preklapaju) ali se od njih razlikuje utoliko što je njen cilj, kao što je rekao Saramago, otkrivanje tajne.
U njegovim knjigama to je otkrivanje najsvetovnije i najnepretencioznije vrste – nema velikih epifanija, samo se svetlost sabira i polako pristiže, kao u satima pred svitanje. Otkrivena tajna je dnevna svetlost, jasno viđenje sveta, misterija koja se događa doslovno svakog dana.
Saramago je umro u leto 2010. Imao je 87 godina. Svoj prvi veliki roman napisao je kad mu je bilo preko 60, a poslednji – Kain – završio je malo pre smrti.
Moram da nastavim da govorim o njemu u sadašnjem vremenu, on tako živahno živi u svojim knjigama, tim delima „starijeg građanina“, što je naš snishodljivi eufemizam za zastrašujuću reč „starac“. Njegov izvanredni talenat za invenciju i naraciju, njegovu radikalnu inteligenciju, pronicljivost, duhovitost, razboritost i dobrotu odmah će uočiti oni koji poštuju te osobine kod umetnika, ali starost daje njegovoj umetnosti jedinstvenu snagu. On ima nešto novo da saopšti svakom od nas, pa i starim čitaocima umornim od mladih ili podmlađenih koji nam govore ono što smo mi svima govorili kad smo bili mladi. Saramago je iza sebe ostavio decenije zadihanosti. Odrastao je. Koliko god to pristalicama kulta mladosti izgledalo kao jeres, on je više nego što je bio u svojoj mladosti: više čovek, ličnost, umetnik. Otišao je dalje i naučio više. On je jedini romansijer moje generacije koji mi govori nešto što nisam znala ili, tačnije, što nisam znala da znam: jedini od koga još učim. Imao je vremena i hrabrosti da stekne onu prefinjenu vrstu razumevanja koju pogrešno nazivamo mudrost. Naime, mudrošću se najčešće naziva lagodna uteha. Saramago izvesno nije tešitelj. Iako ne ponavlja papagajski savete očajanja, nema mnogo poverenja u nadu, tu slatkorečivu prevarantkinju.
Radikalno znači „iz korena“, a Saramago je bio duboko ukorenjen čovek. Kad je primao Nobelovu nagradu u kraljevskom dvorcu, govorio je strasno i jednostavno o svojim precima iz ravnica Alenteža, seljacima, vrlo siromašnim ljudima koji su za njega bili trajno, drago prisustvo i moralni uzor. On je bio radikalno konzervativan u istinskom značenju te reči, a ono nema nikakve veze s reakcionarnim graktanjem neokonzervativaca, koje je prezirao. Ateista i socijalista, zalagao se ne samo za uverenja ili mišljenja već za racionalna ubeđenja, izgrađena na jasnom etičkom temelju koji bi se bezmalo mogao svesti na jednu rečenicu, ali rečenicu sa veoma složenim političkim, društvenim i duhovnim implikacijama: rđavo je povređivati ljude koji su slabiji od tebe.
Međunarodni ugled najviše mu je ugrozilo nepokolebljivo protivljenje izraelskoj agresiji na Palestinu. Tražio je da Izrael, sećajući se stradanja Jevreja, prestane da nameće istu vrstu patnje svojim susedima, i to je platio rogušenjem onih koji protivljenje izaelskoj agresivnoj politici postovećuju s antisemitizmom. Za Saramaga izraelska agresija nema veze s religijom, a evropska istorija potkrepljuje njegov argument: tu je reč o moćnima koji povređuju slabije od sebe.
Čuvene su Saramagove reči: „Bog je ćutanje vaseljene, a čovek krik koji daje smisao tom ćutanju“ (Beležnice). On nije često tako dramatično epigramatičan. Njegov uobičajeni odnos prema Bogu opisala bih kao radoznalost, nevericu, humor i strpljenje – što ne može biti dalje od dreke profesionalnih ateista. A ipak je on ateista, antiklerikalan, nepoverljiv prema religiji; moćnici iz tog domena ga, naravno, mrze, što on svim srcem uzvraća. U očaravajućim Beležnicama (blogovi iz 2008. i 2009) kritikuje muftiju Saudijske Arabije koji je legalizovao udaju desetogodišnjih devojčica i time zapravo legalizovao pedofiliju, i rimskog papu, tako nesklonog da osudi pedofiliju među svojim sveštenicima – i tu se radi o moćnima koji povređuju bespomoćne. Saramagov ateizam je spojen s njegovim feminizmom, žestokim gnevom zbog maltretiranja, slabije plaćenosti i potcenjivanja žena, načina na koji svako društvo zloupotrebljava moć u odnosu na njih. A sve je to spojeno s njegovim socijalizmom. Saramago je na strani siromašnih i potlačenih.
Kod njega nema sentimentalnosti. Svojim razumevanjem ljudi on nam donosi nešto vrlo retko: razočarenje u kom ima mesta za ljubav i divljenje, sklonost lucidnom praštanju. On ne očekuje suviše od nas. Možda je po duhu i humoru bliži našem prvom velikom romanopiscu Servantesu nego bilo kom drugom. Kad san o razumu i nada u pravdu neprestano nailaze na razočarenje, cinizam je lak izlaz; ali tvrdoglavi seljak Saramago neće njime da se služi.
On, naravno, nije bio seljak. Uzdigao se iz siromaštva svojih predaka najpre radeći kao automehaničar da bi se zatim izgradio u obrazovanog, kultivisanog intelektualca i čoveka od pera, izdavača i novinara. Godinama je živeo u gradu i voleo je Lisabon; temama urbanog/industrijskog života bavio se kao insajder. Ipak, u svojim romanima često posmatra gradski život s mesta izvan grada, s mesta gde ljudi zarađuju za život svojim rukama. On ne nudi idiličan povratak pastoralnom životu, već realističan osećaj za mesto i način na koji se obični ljudi izvorno povezuju s onim što je ostalo od našeg zajedničkog sveta.
Najvidljivija radikalna stvar u njegovim romanima je interpunkcija. Čitaoce može odbiti njegova upotreba zareza umesto tačke i nepristajanje da tekst deli na pasuse, tako da stranica izgleda kao zastrašujući štampani blok, a u dijalogu nam često nije odmah jasno ko govori. To je radikalna regresija, vraćanje na srednjovekovne rukopise u kojima nema razmaka između reči. Nisu mi poznati njegovi razlozi za te idiosinkrazije. Naučila sam da ih prihvatim, ali mi se i dalje ne sviđaju; njegova upotreba onog što učitelji nazivaju „previše zareza“ (korišćenje zareza umesto drugih znakova interpunkcije) ili „rečenica bez kraja i konca“ navodi me da čitam suviše brzo, bez daha, pa onda gubim oblik rečenice i uobičajeni ritam konverzacije (govor-pauza).
Ako prihvatimo tu osobenost, u rukama sjajnih prevodilaca njegova proza je jasna, ubedljiva, živahna, snažna, savršeno usklađena s narativom. On ne traći reči. Veliki je pripovedač. (Pokušajte da ga čitate naglas.) A priče koje nam govori ne liče ni na koje druge.
Evo nekoliko kratkih zapažanja o njima, refleksija o mom procesu učenja kako da čitam Saramaga, procesu koji izvesno nije završen.
Njegov prvi objavljeni roman Sa tla uzdignuti još nije dostupan na engleskom. Pretpostavljam da se u njemu radi o seljacima iz Alenteža. Saramago kaže da je to knjiga „u kojoj se rodio moj način naracije u romanu“, i zbog toga žudim da je vidim.
Roman Sedam sunaca i sedam luna, objavljen u Portugaliji 1982, brzo je stekao priznanje u Evropi. Neobična, očaravajuća, zabavna, vragolasta istorijska fantazija, puna neočekivanih i nepredvidljivih elemenata kao što su Domeniko Skarlati, inkvizicija, veštica i avion. Meni se čini da je ta knjiga prijatno zagrevanje za njegove veće romane, ali ona mu je donela ugled velikog pisca i mnogi je i danas ubrajaju u njegova najbolja dela.
Najviše teškoća sam imala s Godinom smrti Rikarda Reiša. Tu je Saramago najbliži Borhesovom intelektualnom stilu. A možda je to i njegov najportugalskiji roman. Ta knjiga zahteva od čitaoca ako ne znanje o nekim temama (pesniku Fernandu Pesoi, portugalskoj književnoj kulturi, Lisabonu), bar fasciniranost maskama, dvojnicima, lažnim identitetima, koju je Saramago imao, a koje sam ja potpuno lišena. Za čitaoca koji deli s njim tu fascinaciju ovaj roman (kao i kasniji Udvojeni čovek) pravo je blago.
U svojoj autobiografiji za Nobelovu nagradu, on o sledećoj knjizi prosto kaže: „Kad je portugalska državna cenzura zabranila da se Jevanđelje po Isusu Hristu (1991) kandiduje za Evropsku književnu nagradu pod izgovorom da je knjiga uvredljiva za katolike, premestio sam naše prebivalište na kanarsko ostrvo Lanzarote.“ Većina onih koji su napustili domovinu u znak protesta protiv tiranske zadrtosti viče, upire prstom, maše pesnicom. Saramago je samo „premestio prebivalište“. Priznajem da ni tema ove knjige meni nije najzanimljivija, ali to je suptilno, blago i vrlo uznemirujuće delo, izuzetan dodatak dugom spisku romana o Isusu (koji počinje, kao što sugeriše naslov, samim Jevanđeljima).
Kameni splav je divan roman, koji je imao vrlo retku sreću da po njemu u Španiji bude snimljen divan film. Evropsko kopno se cepa duž Pirineja i Iberijsko poluostrvo se polako kreće ka Kanarskim ostrvima i dalje, prema Americi… Saramago sjajno koristi tu situaciju da bi ismejao nestrpljivu i nemoćnu pompeznost vlasti i medija suočenih s događajima izvan dometa birokratije i političkih savetnika i istražio reagovanje nepoznatih građana, takozvanih „običnih ljudi“ na misteriozni događaj. To je jedna od njegovih najzabavnijih knjiga, u kojoj nalazimo i prvog značajnog Saramagovog psa. Sklona sam da njegove romane s psom ocenim kao bolje od onih bez psa. Ne znam zašto; možda to ima neke veze s njegovim odbijanjem da vidi čoveka kao ključnu figuru u poretku stvari. Ponekad se čini da što se više ljudi fiksiraju na humanost, to su manje humani.
Zatim sledi – on je sad već u sedamdesetim i završava roman svake ili svake druge godine – Povest o opsadi Lisabona. Kad sam taj roman prvi put pročitala, dopao mi se, ali sam imala utisak da sam glupa i neznalica jer je to, reklo bi se, osnivački događaj portugalske istorije, a ja o portugalskoj istoriji ne znam ništa. Čitala sam suviše nepažljivo da bih shvatila da moje neznanje ništa ne menja. Pri ponovnom čitanju videla sam da se sve što je potrebno da znam nalazi u samom romanu: „realna“ istorija onog što se dogodilo u dvanaestom veku, za vreme hrišćanske opsade Mavara u Lisabonu, i „virtuelna“ istorija, koja se prepliće sa stvarnom zahvaljujući promeni jedne jedine reči, slovnoj grešci koju je korektor u dvadesetom veku namerno uneo u novu Povest o opsadi Lisabona. Junak te istorije (i ljubavne priče) upravo je korektor, što je samo po sebi bilo dovoljno da me osvoji.
Odmah posle te blage i meditativne priče došlo je Slepilo (portugalski naslov je Ogled o slepilu), koje je svom autoru donelo Nobelovu nagradu. Ni pre ni posle Slepila nisam pročitala roman koji je tako duboko zastrašujući.
Bio je to prvi Saramagov roman koji sam pokušala da čitam – moja prijateljica pesnikinja Naomi Replanski rekla je da ga moram pročitati. Pokušala sam i nisam uspela. Interpunkcija me je nervirala, a priča me je užasnula.
Da bih pristala da čitam o strahovitoj okrutnosti, moram verovati autoru. Moram mu verovati bezuslovno, onako kao što verujemo Primu Leviju. Suviše je pisaca koji se služe nasiljem i okrutnošću da bi prodali svoje knjige, da bi izazvali „napetost“ kod čitalaca koji misle da je samo „akcija“ zanimljiva, ili da bi umirili sopstvene demone dobacivši ih drugima. Ne čitam takve knjige. Dopustiću piscu da me muči samo ako prihvatim njegove razloge za to. Morala sam da otkrijem Saramagove razloge, pa sam nabavila sve njegove knjige koje su u tom času bile dostupne u engleskom prevodu i pročitala ih. Suviše brzo, suviše nepažljivo, kao to sam rekla, ali bila sam neznalica – učila sam kako da čitam Saramaga. Čitati Saramaga zapravo znači obrazovati se, iznova učiti kako da vidimo svet, učiti novu vrstu razumevanja… kao što biva u susretu sa svim velikim romanopiscima, od Servantesa preko Džejn Osten, do Tolstoja, Virdžinije Vulf, Garsije Markesa…
Pošto sam naučila da mogu apsolutno verovati autoru, vratila sam se da pročitam Slepilo. Za mene je to gotovo nepodnošljivo dirljiv roman i najistinskija parabola o dvadesetom veku. (Nisam videla film koji je snimljen po njemu; nisam verovala onima koji su ga snimili.) Slepilo je potpuno promenilo moju ideju o tome o tome šta književnost, u ovom strašnom vremenu paralisanosti usred krize, može da bude i da učini.
Ubrzo posle Slepila došla je „Priča o nepoznatom ostrvu“, čarobna i duhovita alegorija, a odmah za njom Sva imena, možda njegov najkafkijanskiji roman, satira o čudovišnoj birokratiji. Ali poređenje Saramaga s Kafkom je stupanje na klizav teren; ne mogu da zamislim da bi Saramago napisao „Preobražaj“, baš kao što ne mogu da zamislim da bi Kafka napisao ljubavni roman. Roman Sva imena, sa svojim Registrom koji vodi unazad, u mrklu tamu, sa svojim protagonistom Gospodinom Žozeom, koji neumorno traži osobu iza jednog od bezbrojnih imena u dokumentima Registra, možda nije baš ljubavna priča, ali jeste priča o ljubavi.
Posle Putovanja kroz Portugaliju, detaljnog turističkog vodiča za njegovu rodnu zemlju koji nije uključen u ovu antologiju, Saramago je napisao roman Pećina, koji mi se, moram da kažem, dopao najviše od svih zato što mi se mnogo sviđaju ljudi u njemu. Saramago će nam reći o čemu govori ta knjiga – mada dok je pisao ove reči iz Beležnica nije imao na umu taj roman, već svet kakav je video 2009.
Svakog dana nestane neka životinjska i biljna vrsta, neki jezik, neki zanat. Bogataši su iz dana u dan sve bogatiji, a siromasi sve siromašniji… Neznanje se širi zastrašujućom brzinom. Imamo ogroman problem sa raspodelom bogatstva. Eksploatacija resursa dostigla je dijabolične razmere. Multinacionalne kompanije vladaju svetom. Ne znam da li nam senke ili slike zaklanjaju stvarnost. Možemo o tome raspredati do sudnjega dana, ali nema sumnje da smo izgubili sposobnost da kritički analiziramo ono što se u svetu zbiva. Zato deluje kao da smo zatočeni u Platonovoj pećini. Zanemarili smo dužnost da razmišljamo, da delamo. Pretvorili smo se u nekakva inertna bića lišena sposobnosti negodovanja, nemirenja i pobune, osobina koje su nas tokom mnogih godina krasile. Stižemo na kraj jedne civilizacije, a nije mi po volji ona koja dolazi. Po mom mišljenju, neoliberalizam je samo novi totalitarizam prerušen u demokratiju, od koje je sačuvao samo fasadu. Tržni centar je simbol tog novog sveta. Ali postoji i drugi mali svet koji nestaje, svet manufakture i zanatstva…
To je okosnica Pećine, izvanredno bogate knjige, koja veoma vešto koristi naučnofantastičnu ekstrapolaciju za građenje prefinjene i složene filozofske meditacije i koja je, u isti mah i pre svega, moćan roman karaktera. Ne mogu a da ne pomenem da je jedan od likova tog romana pas.
Godine 2004. stigao je Udvojeni čovek, koji mi je prilično teško pao, ali ga još nisam ponovo pročitala, te bi sada moj sud o njemu bio bezvredan. Posle toga je došao Zapis o pronicljivosti, koji preuzima situaciju i neke likove iz Slepila, ali ih koristi na sasvim drukčiji način (niko ne bi mogao optužiti Saramaga da stalno piše jednu te istu, pa ni sličnu knjigu). To je ubojita politička satira, vrlo mračna – paradoksalno, njen kraj i implikacije su mračniji od Slepila.
Tad je autor već bio duboko zagazio u osamdesete; nije neobično što je odlučio da piše knjigu o smrti i nastao je roman Smrt i njeni hirovi. Polazište je neodoljivo. Jednoj Smrti (jer Smrt nije samo jedna, već mnogo osoba, i svaka od njih je odgovorna za jednu oblast – birokratija je, najzad, svuda) dozlogrdi njen posao, te odluči da uzme odmor. To je velika Saramagova tema: skromni službenik koji odlučuje da uradi nešto tek malo drukčije, samo jednom… Zato u oblasti za koji je odgovorna baš ta Smrt niko ne umire. Problemi koji zbog toga nastaju opisani su vrlo oporim humorom. Sama Smrt je zanimljiva osoba, ali meni se čini da toj knjizi na pola puta udahnjuje život (ako tako mogu da kažem) pojava čeliste i psa.
U godini kad ovo pišem, 2010, ubrzo posle Saramagove smrti, objavljen je engleski prevod romana Putovanje jednog slona. Da je to njegova poslednja knjiga, nijedan pisac ne bi imao savršeniju poslednju reč – ali ona nije poslednja. Doći će još i Kain, roman čiji naslov Saramago nije hteo nikom da otkrije dok ga je pisao zato što, rekao je, ako to budete znali, znaćete sve o njemu. Teško je u to poverovati… ali uskoro ćemo saznati.
Istinita priča o slonu Solomonu, koji je u šesnaestom veku hodao i vozio se brodom od Portugalije do Beča, i o vojnicima, nadvojvodama i drugima koji su ga pratili, možda je Saramagovo najsavršenije umetničko delo, čisto, istinito i neuništivo kao Mocartova arija ili narodna pesma. O njemu sam napisala za Guardian: „U govoru na dodeli Nobelove nagrade Saramago je rekao: ʼKako nisam mogao da se zaputim dalje od mog malog komada obradive zemlje, niti sam tome težio, ostala mi je samo mogućnost da kopam u dubinu, nadole, prema korenima. Mojim korenima, ali i korenima sveta, ako mi je dopuštena tako neskromna ambicija.’ To mukotrpno, strpljivo kopanje je ono što daje tako laku i čarobnu knjigu kao što je ova, njenu dubinu i težinu. To nije obična basna, što bi priča o slonovom putovanju kroz ludosti i praznoverja Evrope u šesnaestom veku lako mogla biti. U njoj nema naravoučenija. Nema srećnog kraja. Slon Solomon će stići u Beč; i onda će, dve godine kasnije, umreti. Ali njegovi tragovi će možda ostati u čitaočevom umu, duboki, okrugli otisci u prašini koji ne vode do austrijskog carskog dvorca niti do bilo kog poznatog mesta, već ukazuju na jedan trajnije blagotvoran pravac koji treba slediti.“
Ti tragovi su sada otisnuti na elektronima kao i u prašini, na stranici i u duhu; oni su sada u vibracijama naših kompjutera; oni su simboli na našim ekranima, stvarni i nedodirljivi kao sama svetlost za sve koji hoće da vide, čitaju i slede.
Predgovor za knjigu Sabrani romani Žozea Saramaga, Goodreads 2010.