Bez sebe, Drama svakidašnjeg u govoru bosanskih žena
Alimentacija
Ti kako hoćeš. Bilo je dana da nisam djecu vidjela nikako: kad ja ustajem – oni spavaju. Nemoj misliti da te odgovaram: kad si jednom zvala policiju, gotovo je. Jesu ti rekli da se odmah slikaš, čim te udari? Rekli su ti, a ti se nisi slikala. Nisi se slikala, bilo te sramota. I mene je bilo sramota. I kad je razbio sve po kući bilo me sramota. Tad su komšije zvale policiju. Policajac kaže, ne znam šta hoćeš, ako ćeš da prijaviš – prijavi, ako nećeš – reci da nije ništa ni bilo. A svašta je bilo. Fino mi je bilo došlo da mi je bolji on, što nam je svu kući razbio i mene prebio nego eto, taj policajac, tuđin, što me tako pita šta hoću, ko da ja znam šta hoću. Puno je bilo hladno napolju, srce puca, kera smo u kuću uveli da spava noć prije. Djeca uvela. Stojim na vratima, stoji eto, taj policajac – govori on meni da ja ne znam šta hoću. Ne znam šta mogu. Stid me i zima mi. Vrata otvorena, on stoji iza mene, djeca plaču, pašče zavija. A vjetar nekakav puše, ženo, ja držim ona vrata, da uđe, da mu kažem, ne znam. Neka ga hapse, kažem. I voljela bih da ti mogu reći: dobro sam uradila, ubio bi i mene i djecu, kuću bi zapalio. Da mi je da ti kažem, jer je istina. Alimentaciju nisam primila tri godine. Ne plaća, ništa ne mogu. Tri posla radim. Nemoj da te ja savjetujem. Ušla sam samo da zapalimo, nemam kad. Od jutros letim, kud bi prije ne znam. Noge ne znam da su moje.
Ispit
Prijavila sam jutros oba ispita, ali nema potpisa uz ono što smo polagali prvi dio u junu, moramo profesoru u Zenicu. Ne znam, tako su nam rekli u studentskoj službi. Šta su tebi rekli? Ovjerili su nam drugu godinu – ne može, kažu, tad su morali a sad se mora sve po zakonu. Otkud znam po kojem zakonu. A ja sad neću sama da idem. Hajde sa mnom! U Zenicu, hajde. Hajde molim te… Što nećeš? Znaš onda kad smo usmeni polagali, bila si i ti s nama, kad nas je uveo u kabinet, jednu po jednu? Sjećaš se? Kaže mi da sjednem, ja sjednem. Kaže da zatvorim vrata, ja ustanem, zatvorim, pa opet sjednem. Postavi mi prvo pitanje, ja odgovorim, kaže da sam dobro naučila. Ovo je za visoku ocjenu, kaže. Samo se vi morate malo opustiti. Vama je ovdje, kaže, vruće. I ustane, ovako se sageo nada mnom. Znaš onu moju prugastu košulju, to sam imala, i ispod majicu bez rukava. Previše ste, kaže, zakopčani. Ovako se nage, i meni uzme kragnu. Ima dlakave prste on. Uhvati za kragnu i povuče, ovako, kao da mi otvori košulju. Hajde, molim te, sa mnom u Zenicu! Ljubim te, hajde. Ja ću ti kupiti kartu, odoh nam odmah po karte. Ne mogu da stignem, hajde čekaj me na stanici u dva, samo da ovjerim ove papire, ne mogu ništa danas. Trčim ko muha bez glave.
Zmija
Stara sam ja sad da konkurišem. Da sam ja imala tih ambicija, mogla sam ja i u onoj državi direktor bit. Nek upravljaju, eto ih, ja radim svoj poso, još pet godina do penzije, to oni postavljaju kako je kome ćejf, neću ja da meni svijet dolazi da se žali, dosta mi je i ovo što mi naređuju, svake godine novi pravilnik, samo što jedno donesu drugo se promijeni, nije taj svijet normalan, šta ima ja da konkurišem. A ona se dobro udala, zmija je to, nema to obraza, nego on nju podržava, e, da je ona morala ko ja sve oko familije na svojoj grbači, nego imalo se to para, oni su uvijek od nas bolje živjeli, vidim ja šta se kupuje, šta se nosi, ženu ima da joj po kući radi – ovolike nokte ugradila, ne valja to da se stara žena upinje, cure joj za udaju narasle, hoće s njima da se takmiči! Ja sam zbog vas dvoje htjela kod kuće više da budem, da imate majku, da vam ručak bude skuhan, da vas ne odgaja ulica. Mogla sam ja i fakultet završit, bilo je ono kad su upisivali treći stepen, svaki seljak završio, al meni djeca bila mala. Pametnija sam ja od nje, meni djed rahmetli nije dao u drugi grad da idem da studiram, ovdje je bila ta viša škola, tad je to tako bilo, da se udaš, da se zaposliš, ja sam bila poštena. Nije meni to žao, dosta sam ja učila i napredovala, gotovo je sad. Zmija je ona, eno joj sekretarica kocke šećera načetvero drobi, tako traži, svako jutro. Sinoć sam u šest kući došla, a znaš kolko me boli kuk, samo nam prebacuje predmete. Hoće nešto da mi bude.