godina rođenja autorice: 1977.
Bez sebe
Drama svakidašnjeg u govoru bosanskih žena
Subota
Sinoć, dijete gori. Ja je pipnem, gori curica, ja osjetim i u snu kad ona gori, četrdeset temperatura! Probudim i njega, daj sirup, daj čepić – to je sve bilo u deset sati, taman sam legla s njom bila da nekako preklopim dok me ne zovnu od matere. Noćivam kod nje, kad uspavam dijete – ma ne mogu oni, braća, eto, neki dan kažu, ne mogu oni spavat kod majke, šta ako se, da izvineš, upiški ili nešto, ne mogu je oni, muški, presvlačit. Ja ti kod nje budem cijelu noć, ima, evo, i mjesec, kako je ono pala u hodniku i slomila kuk, ne može sama ništa, sve joj prinosimo. Ja s posla idem kući, kuham, radim, pa navečer spakujem šta ću sutra obuć i prespavam. Da mi je bilo sinoć, kad je brat zvao, makar jednu noć da neko ostane. Samo da dijete u hitnu odvedem. Neće snaha ni da mi se javi, znam ja da ona gleda u telefon, neće niko, draga, svog komoditeta, sve ja moram. Baš mi je više dodijalo, svoja je majka, da bogdo sestru imam, nemaš ti ništa od snahetina. Ja nisam više smjela, odvezemo dijete u hitnu, oni dadoše šta su imali i onda mene povezoše do matere, ja curicu sa sobom. Malo joj je spala temperatura od one inekcije. Ustani njoj – ustani materi. A danas radna subota, kaže mi čoek, ne mogu ja rano po dijete, što ti snahe ne prilete. Jedva sam je do kuće dovela u tramvaju, pješke trčala na poso da ne zakasnim. Bez sebe sam ostala.
***
Mačka
Eno oni opet otišli na more, vidim na Fejzbuku, obukla se u tange, da vidiš mačke! To su prave žene, jesi vidjela, ona u sedmom mjesecu diže tegove! Majke mi, eto otiđi, pogledaj, tegove diže, kad se porodi biće ko srednjoškolka. Vodi žena o sebi računa, to ništa ne jede, ko lutka. Ne znam kako stigne, na poslu komanduje, hoda, zgodna, zgodna, svaki dan u teretani. Bolja je od svake djevojke, kaže ne može joj seksualni život stradat samo zato što je postala majka. Ma ti si dobra, ja ne znam kako ste vi tako u liniji, ja nemam kad tu zdravu hranu, nešto sirovo ona jede, ima na internetu sve. Pa kako ću kuhat dva ručka, jedno sirovo, drugo kuhano? Kako ću sama sebi? Ma dobra si ti. Zato sam ja uvijek neraspoložena, nešto mi krivo na sebe, žena ima unutrašnju ravnotežu, sve one citate stavila kako treba bit miran i staložen, i seksualni život i sve… Njoj to sâmo dolazi. Valjda se ja nisam takva rodila. A starija je od mene, bogami. Bil ti rekla da je starija? Samo se ti smij, žene žive život, lijepe, zgodne, uspješne, sve ono ko u ženskim časopisima. Ma kakav seksualni život, ja ti nisam ni za šta. Smij se ti, kad nam muževi nađu mlađe i ljepše, smijaćeš se. Kaže, treba i njemu da se posveti pažnja, da se osjeća da je u centru pažnje. A ja ne znam ni kako se zovem.
***
Sisa
Znaš da su mi u utorak radili mamografiju? Ne valja im aparat, dvaput su me snimali u jednoj hefti. Nemam ja riječi, niko ništa na onoj klinici ne radi, snime oni tebe, nema ko da očita, nemaš ti u koga pogledat. I onaj doktor pita kako mi nisu na sistematskom vidjeli. Joj, bože, kako nisu vidjeli, šta ja znam kako nisu vidjeli, nas je bilo na tom sistematskom, sad ovo kako su ih natjerali da se mora po zakonu obavezno sve firme da plate sistematski – nas je bilo ko pasa, to su nas ko na traci pregledali, ne znam ti ni reć, sve iz jedne sobe u drugu, nosiš onaj urin, izvade ti krv, ma neće bona niko da te pogleda, svi gledaju da im ispadne iz šaka. Na onaj se šalter do poda sagneš, stavili ono providno staklo – pa sve po njemu polijepili papire da ih ne vidiš. Zdrav bi se razbolio po doktorima hodajući. Ne znaju oni je li to maligno ili benigno. Ako budemo morali ovo rezat, tako mi doktor kaže, skupa je sisa što se ugrađuje, ja se nadam da ste se vi već udali. Nisam se udala, kažem ja njemu, joj, stvarno se nadam da nije ono najgore, ne znam šta treba, neku biopsiju, pa da mi više kaže šta je. Nisam nikom rekla, neću ni govorit, nemoj ni ti, molim te, evo, samo ti znaš. Naslađuju se. Kako mi rekoše da treba snimak ponovo i da markeri ne valjaju, znaš kako mi je bilo. Ja bila i prošla.
***
Šnicle
U nedjelju u šest došli! Nisu se najavili, dolaze, kaže, jednom u godini iz Njemačke, valjda ih jedva čekamo. Ja onu krpu iz ruke samo što nisam ispustila: mi se skinuli, on u gaćama, ja pohujem šnicle za sutra, stavila viklere, hajte, hajte, bujrum, dobrodošli, otkad vas nismo vidjeli, ama kako smetate, pa poželjeli smo vas – fâlim, fâlim, a zlo mi došlo. A u kući lom! Ja nogom sklanjam one dječije igračke, a joj što sam se osramotila, usisivač na sred dnevne sobe, taman počela. Cijeli vikend radim po kući, al’ eto, nisam očekivala, kud se ne najaviše, mogla sam djecu tetki poslat ujutro, da makar zavjese operem, svukla ih i pokiselila, znaš da se ove moje moraju na ruke. Ama nisu otišli do ponoći! Narezala sam ja, nekako sam se snašla, imam sarme zaleđene pa stavila u mikrovalnu, brzo sam ja to, kaže snaha, ti bi se u fildžanu okrenula! A samo da su mi rekli, ama to jutro da su mi javili, da ne zateknu onakvu kuću. Eto, odavno mi nije kuća vako prljava bila! Napiše se njih dvojica, nikad oni otić. Eto sad i one šnicle što sam planirala za ponedjeljak pojedoše, ne znam šta bi danas opet kuhala. Zato ja govorim: treba uvijek imat zaleđeno i skuhano, ako šta iskrsne. Nešto sam se smotala, gazi ovaj život, prije je to meni sve bilo lakše. Odoh na pijacu s posla. Ne znam kud udaram.