godina rođenja autorice: 1994.
Jedna usta manje
Đedu
Što su se namnožili, veli, što su uzjāli, načvori se, ooo; i odista, Šaov do, proklet i nebesan, ključao je od ogromnih zelenih skakavaca koji su se zavlačili u Mitinu dugačku džupu dok je, gazeći ih, slazila niz progon. Srećna što se dokopala puta, vadila je jednog po jednog, iz postave, iz cipela, iz kose, uzimajući ih za tanke čakljaste noge, a njihove stomake, brupce koji su, stisneš li s oba prsta, praštali poput pucavca, bacala je u suve priplotne međe s očekivanjem da će za njom odjeknuti kao kašikara. Eno, de: posljednji, a živ se dosle nije čuo, zagrana udovima; ona ih, ośetivši da je grebu oko pasa, povuče iz sve snage i nesretni šiljoguz, osakaćen, pade na śaktavi šoder. Ulakši Mita tek kad siđe niz palj, i opet, bi joj krivo kad ga se śeti: mrva božja, žalosti, kako takva slabotinja živi i kročiti ne da, i to samo sa svojom vrstom u roju, a ovako tjena, tulečić božji, uopšte – tuga da ti se na srce savije, misli ona, jer tako i čovjek, i čovjek isto.
Strah joj dođe do pod grlo; onaj fantazira, onaj bi puškom da posmiri, a ona, majka i jatka, nema druge no da ište: ako joj ne dadnu kakve prismoke – njušalo pod pušalo. Maśa, Stana, Milka, Veljko, sve jedno drugome do uva, svako zinulo i čini a-nu, daj, ona njima na i na dok ne sađoše na mast i križanice, a kad se i s tim pritanji, stadoše da, režeći jedno na drugo, zaklanjaju obrok bedemima ruku. Pribraćeš ga ti, duše mi očine, sikće, još kako, a ono, pomisli, ne pontava no zakišilo: ne, ne i ne. Pribraćeš, Veljkiša, ljeba mi i soli, toroknu i sasvim se ućića kad viđe kako joj sin, jedvaček, frljaknu kuvano zelje niz potočinu, pa zatim, bez trunčice kajanja ili samilosti: daj drugo. Tako i krme kad prevrne korito, šćela je da mu odbrusi, ali se umjesto toga obu, i evo je, tik pred kasarnom, zarozana ali čista, majušna ali jedra, mati kojoj će, ako sve istrpi, Žabar dati sve što Bog ne dade: brašna, jer sve drugo, ako ne naloče mačka, to naturi muva, sve drugo traje kao ljudska čast.
Huknu i sračuna: Maśa, Stana, Milka, Veljko.
Ali otkud Spasoje, s dvojicom njihovih, otkud on, zaboga, a činilo se da je u zemlju propao čim se pripucalo; začovio se, ustabrio, trbuh dan ôda preda se, ne udara na trag niti kome kapu skida, što ti dâ – nemaš, što mu daš – njegovo je i, ako se izuzme taj al i oblapornost, milo ti što gmiže kad je toplo. Bi li ti mene, Vukota, ubio? Ja tebe, Spasoje, bih, znavaše Mita, i premda je i tada, puštivši ga na slobodu, dao zarok: ja tebe, Vukota, neću, nije joj ni sad davalo mira to što se, ako je vjerovati selu, dobri Vukota utopio, sam samcit, u čanjici vode, ni neđelju dana po povratku kući. No kako se Spasoje raspuči s Talijanima, tako ga ona, raspeljivši kao da mu traži mešpajza, uhvati pod ruku pa poče da kamliječe: sijeno gržno, krava zapragla, četiri makanje, Obrenu se, a on je tada ošinu pogledom, strva ne zna, pa ako – i ona skliza niza nj – pa ako… Komandant, čoče, još njome pričevrljen, popridiže opasač kao da će reći šta oj, ali ne učinje se vješt ni da joj, ako ništa drugo, na račun poznanstva iz osmoljetke, štogod obeća; štaviše, oburva se na nju svom težinom i, piljkajući žvale iz kojih su frcale kapi pljuvačke, prokameni, biće najprije, Obren komunjara i biće: počkem ti se na to, Mita. Ne dam, kaže on.
Natuštilo se bješe iznad Šaova dola – padala je, ne kiša nego strašna pomrčina, i da nije bilo mladih žaba koje su se trzale na svako šuš, čulo bi se kako neko, s nogu spao, silno ječi: og mene, og. Imaš zemlju, i to joj reče, idi pod najam, a kud da brusi i kome da nejač ostavi, to se njega, reklo bi se, i ne tiče; da zakrdi i da izagna, da posije i da oplijevi, a ako ilijek pretekne, e tu bi… ali okle? Među nogama, toči li toči, ženska krv: probila, zajazila, niz prepone pravo u opanak, a peta joj, rošava i nažuljana, u njemu bježi natraške, pumpajući spolja vreli zrak. Zastade ih u snu, aždaje, podadule i raskrebečene, i samo se, od svega što se u kolibi nalazilo, tamna koćetica glaskala cijukanjem; skrajnuvši s nje čaršav, ona ugleda mrtvo žgebe kom su oči, čivitne i glatke, lučile i dalje slani sok.
Spavaj, dome, reče Mita i, ne dodirujući mâśnu šćer, vrati sve kako je bilo.
* * *
Maśa, Milka, Veljko.
Prva poslijeratna godina bijaše trpka i nerodna, i ljudi su, isprva od stra’, jedni drugima ponovo prilazili, zauzimajući, jer to je bilo onda, iste busije; doduše, ne bi koje, ako u tome ne vidi kakav račun, punulo drugome u oko, no guli i krampaj što kljuse za dan optrči: trtabuz pa kamen, dako neđe nikne. Druga godina bi žedna, navrni vodu pa kropi, i taman da ga rukom dokučiš, a on ti, ščagoren, ispadne iz usta: neko ti je, kažu, gladan, neko možda prosi. Aknuli Rečinjani, tek o trećoj godini, posukali se oko njiva ne bi li iz njih nemaštinu izrgali, a najsrećniji među njima, ako se to može tvrditi za one što su ih u ratu ostavili krljama, očopliše, zbilja, malo boračke – svinuše, mahom, kao da je to što su rođeni pod Ključem jedini njihov spas. I Mita je, razmahana kao žitki prut, sijevala niz ornice iz kojih je, s crnicom pomiješan, oticao ovčji gnoj; kad se namoli, mišljaše, pa kad vidi, zorila se, ali nije bilo toga što bi crnom amputircu dokazao da će ljevicom, kad se uvješti, riljati kao desnicom, koju nema.
Ako, ako, prihvati na ljesu naslonjen prolaznik nakon što mu zajapureni Maśa reče radim, i svi se – ni ne trudeći se da iščeprljaju ko to bi – nađoše u poslu: neko uz kotar pa ka kolibi, kod oca, da mu se sigura i prinese, a neko, ove rede to bješe mater, pohita da pospe brazdu štavom. Što su se nakotili, veli, a što su se uznijeli, pridade rasturivši leglo poljskih miša koji su, siti i naspavani, preskakali preko usondane slame i galatili repovima što nijesu zubima mogli, a kad joj dojadi, mislila je, kad joj do nokata dogori, ona će njih, tako joj boga, pljas i pljas. Vukući za sobom teške vile, okrenu put bunjaka pokraj kojeg je, a umalo da od zemlje odskoči, čučao onaj čovjek otprije: izdirao je, ko sad da vidi, cipele iz očvrsle baljege, iako su ih, skoro raspadene, prije ko zna koliko, kljuknuli u škljakavi šlam. Dobra ti sreća, odape Mita, a on ih, tresnuvši jednu o drugu, zavuče pod pazuh; ne dam, nadođe joj u svijest ono njegovo, ali nikako da oporavi: zanešišanio, zanebrijanio, prsti mu kratki i koštiljavi, i uopšte, koji vrag nju nagoni da ponavlja ovo nije on, ovo ni-je on. Ja sam ti bez išta, grunu taj, a ona, viđevši da mu se tresu nogavice, povuče držalo k sebi, i kako je naizgled obuze snemoć, on udari u priču još više – te zabranili, te progone, te nema sučim; trebalo bi, ako je pravde, da ga peči, da mu stavi pod nos, na! dok jednome ne omrkne, drugome ne osvane, ali nije tako davno bilo kad se njojzi bješe smrklo, a može li iko, da bar može, u ćorilu tome da živi?
– Śutra, Spasoje – progovori – kod mene pod nadnicu, da kosiš.
Pod njima, blagosloven i prostran, zlatio se Šaov do.