godina rođenja autorice: 1970.
Tri recitacije
Isto je.
Ja joj kažem moram ići, paradajz
i suncokret su prerasli saksije,
frka je, razumeš, ona kaže razumem,
samo ti čitaj poeziju, to će ti pomoći.
I još kaže moram ići i ja, nisam još
napisala maminu priču o orahu,
frka je, razumeš, razumem kažem,
batali konstrukciju, to ne pomaže.
I još kažem, to ti je – presađivanje
biljaka ili pisanje priča, to ti je sve
isto.
Beg.
Potpuno je nevažno niz ulice kog grada
ćemo sutra trčati, bežeći pred još jednim
krajem sveta, držeći se za ruke, nasmejani,
ja imam plan, niz vodu, u šumu, ispod latica
belih rada, mart je, samo što nisu procvetale,
gledaćemo male, marljive, mravlje porodice,
učiti od njih kako da pravimo našu nerođenu
decu, u polju kupusa ili raži ili suncokreta, ti
biraj, ja sam izabrala početak, ne moram kraj.
I tako je svejedno ko je od nas pogrešio i kada.
Proleće.
Bila sam opet u šumi danas, pokisla
sam kao miš, pitala sam za proleće.
Rekli su mi, o, oprostite, baš nam
je neki dan nestalo ovog proleća.
Nije bilo skupo, brzo se prodalo,
rekla je sova između dva huhu.
Da, da, dodao je stari, srebrni bor,
i mi smo tražili, nema ni na lageru.
Zametak maslačka se u to umešao,
mi ćemo ti naručiti proleće, hoćemo.
Dođi opet sutra, kazao je beli zec
češkajući levom šapom svoje roze uši.
Ribe su skakale iz potoka, zdušno na
to klimale glavom, ne znam koje su
to ribe i da li dišu na škrge i kako.
Cvet divlje jabuke mi je na izlasku
iz šume šapnuo: nije se proleće ni
prodalo, ni zagubilo, nego smo mi.
(Kada smo prestali da se radujemo.)