godina rođenja autorice: 1974.
Moja dota
U bašćini smo. Baba čisti korov oko masline. Sagnuta je, vidim joj samo leđa i guzicu, glava joj je skoro u travi.
Smišno mi je kako se naguzila. Sunce je jako, namještam klobuk na glavi, volila bi da se mogu vidit u ogledalu. Već mi je dosadno, gladna sam i vruće mi je. Jedva čekam da idemo doma. Štufala sam se bašćine, a danas smo baš dugo ostale, nikako da baba sve završi.
„Ala, budi malo ustrpjena, va mi ovo očistit kako bog zapovida.“
Čupa dalje, sve brže i brže vadi gošćicu iz zemlje i baca je na jedan stog.
Iz zemlje izvuče stabljiku morača, malo je otrese o traversu i zagrize. Mrzim kad to napravi, izgleda kao jedna luda žena koju sam u Splitu vidjela kako jede neke bublice iz kontejnera za smeće. Okrećem glavu i na brzinu otvorim Laso roman, pravim se da čitam. Baba mi se smije.
„Ala, što privrćeš očima, s vrimena na vrime va izist malo zemje, nećeš se otrovat. Zemja je zdrava!“
Na otoku se cijeni zemlja, baba priča da je veliki grih ostavit da zemlja zareste u drač. A oko Luke i na cijelom otoku puno je zemlje i meni nije jasno zašto se oko toga svi svađaju.
„Bokun zemje je uvik vridan. Meni moji nisu puno ostili, ženskima se dade štogod malo, a muškima uvik gre najboja zemja.“
„Kako to?“
„Jerbo se ne bi mogli nikako oženit, ni jedna ih ne bi hotila.“
„A zašto?“
„Zato, moja ćerce, to je tako oduvik.“
„To je bezveze! Ja se neću nikad udat!“, izvalim kao iz topa.
Baba se nasmije i nastavi brati gošćicu.
Kad ja nešto ovakvo kažem, ona mi ne viruje i to mi ide na živce. Ne zna da sam ja ozbiljna, misli da sam ista ka sva druga dica.
Konačno se spremamo, nervozna sam i žedna, popile smo skoro svu vodu. U boci je ostalo još malo, ali se jako stoplila i gadi mi se.
„Kako da nije voda, nego pišaka.“
„A što bi tin?“
„Sad bi najviše volila popit jednu cedevitu.“
„Ni ti potriba mislit o onemu što nimaš.“
***
A ja baš mislim o tome što nemam. Nikad se nisam naučila drugačije niti ću. To mislim, ali u sebi, ne naglas, da se baba ne naljuti. U zadnje vrijeme sam to počela. Kad mi nešto ide na živce, ja mislim svoje, ali ne govorim, nego lipo mučim. Dosta mi je da mi svi govore da činim krivo. U školi u Splitu gledam kako se druga dica igraju: oni što su im familije bogatije uvijek zajedno, oni što imaju manje isto su skupa. Ja sam malo s jednima, malo s drugima, ali najviše sama. Ovi prvi stalno jedni drugima pokazuju stvari što su im kupili matere, ćaće i svojta: vade nove pernice, kemijske, gumice, jedni drugima gledaju patike. Onaj što ima najskuplje patike ili trenerku je uvik glavni, svi se kupe oko njega i on zapovida šta će se igrat za vrime velikog odmora i di će se ići posli zadnjeg sata.
U Luci je premalo dice i svi se igraju jedni s drugima. Samo opet oni koji imaju više solada zapovijedaju, opet su oni glavni.
***
Dvadeset godina kasnije – i dalje je jednako. Ja sam iza njihovih leđa, trčim da ih dostignem, ali znam da neću nikada uspjeti. Znam sve to, ali još se nisam navikla, a toliko sam vremena imala. Još sam mala, i dalje imam deset godina. Trčim i nadmećem se, gubim dah.