godina rođenja autorice: 1970.
Broj
Vukla je svoju nesigurnost kroz život kao tèžāk vreću preko polja na letnjem varopeku kad zaždije zvijezda. I bila u večitoj potrazi za emocijom i potvrdom. Kao da je poslednji put imala tlo pod nogama davno kao dete i nikada više. „Kad bi se čovjek mogao obresti u kući svog djetinjstva, a da ne dođe niotkuda.” Vukla je Divna i svoje ime kroz život, nikada s njim nije srasla. Činilo joj se da intonativno dodatno oslabljuje njenu ionako fragilnu ličnost, da bi taj umilni spoj glasova rado menjala za neki robusniji, čvršći, baš kao i svoj karakter. Baš kao što bi epitet da je „divna” uvek trampila za neki od tvrđeg materijala i gušćeg tkanja. A onda je otvorila naloge na društvenim mrežama. Nisu to tamo nepostojeći ljudi, ali ono što žele da predstave često je nepostojeće. Savršen prostor da se život izmašta. Tako se i Divni činilo da je ta vrsta aktivnosti konačno nešto što je čini ispunjenom i stavlja u fokus. Besomučno je prikazivala svoje fotografije kao jedini digital footprint, nekoliko dnevno, kao da jedino to ima da ponudi svetu oko sebe. Isti pogrešan pojavni oblik koji je koštao u odnosima u stvarnom životu, uvek postavljen na pogrešnim osnovama dopadljivosti. Uvek u grču od silne želje za potvrdom koja ju je činila slepom za promatranje sveta oko sebe, onog dragocenog osluškivanja u kojem se krije sopstvena potvrda. Nekontrolisano je povećavala broj prijatelja bez jasne ideje. Naročito muških i to onih koji jedva čekaju da im nabaci loptu u šesnaesterac kako bi zabili gol. Šansa koja se ne propušta kada pustiš u svoje polje. Pljuštali su klikovi, gifovi, a Divna je sve više tonula. I što je više tonula, to je više slika stavljala. Bila je to opsena jača od razuma. Privid da iskakanje klikova puni prazninu u njenom životnom okviru, da se nešto uistinu dešava. Telefon nije ispuštala iz ruke. Privid ište održavanje kako se naprsline stvarnog života ne bi rasule u paramparčad onog trena kada opseni zabranimo pristup. Suočavanje traži brisan prostor u glavi, jasan odraz u ogledalu, poniranje u sebe bez zaglušujuće buke od koje se ne čuje unutarnji glas. Dobronamerni su ostavljali znakove dajući nenametljivo signal kuda to vodi. Sofija je bila direktna. U eri lažne suptilnosti pod velom političke korektnosti previše je neiskrenosti umotane u šareni papir. Previše sebičnosti i nebrige za drugog, previše površnosti, previše štetnog tapšanja po ramenu, u prolazu, bez pokrića. Javno joj je pisala da svoj život, telo i probleme ne izlaže među internetskim žicama, da rešenje traži na pravom mestu. Sofiju je udaljila i nastavila da pada u sopstveno bezdno. Dobri i pametni su polako pravili odstupnicu i sve se manje javljali. Povećavao se broj onih sa gifovima razjapljenih čeljusti kojima je, čak i na to, odgovarala. Povećavao se broj besmislenih razmena u vorteksu: ? – ?! – E? – Ae! – E, to! – Da, to! Povećavao se broj žena sa površnim komplimentiranjem bez udubljivanja u njeno stanje koje se moglo učitati, pod uslovom da se čita. Povećavao se broj muškadije da dâ gol u produžecima. Povećavao se jaz u njenoj glavi i ispraznost u plućima. Nedostatak kiseonika. Ekran je davao dotok samo kratko, na slamčicu. Kao i svaki privid.
*
Divnu su pronašli jednog nedeljnog jutra. Roditelji. Na nahtkasni se nalazila koverta naslovljena Za Sofiju.
*
Obaveštenje o pogrebu postavljeno je na njen profil. Broj klikova bio je daleko manji od broja onih ispod njenih sličica, jer sličica je veća i od smrti.
*
Broj ljudi na sahrani bio je jednak broju čempresa pored grobnice. Sa društvene mreže, od 4.999 „prijatelja”, samo jedna osoba. Sofija. Očima ogromnim kao strah, bez ijedne suze, jer ih je davno avansno potrošila, gledala je negde gore. Osetila je olakšanje.
Smrt je čista u svom obliku, s njom je odnos jasan. Smrt gleda pravo u oči. I uvek prisustvuje pogrebu. Smrt konačno nije samo broj.