godina rođenja autorice: 1956.
Na sifražetskoj kaldrmi
Što ostavlja najbolje prijateljice, i Bratanice, Viki i Božanu, same u ordinaciji sa inkriminisanom beležnicom. Ne računajući mačku i mačiće u kutiji na Istoku, što nije baš od nekog interesa.
Ako je sve stvarno tako bilo, zbog čega menjaš farbe?, upita Božana, u glasu joj ni traga odlučnosti Velike Tajnice Velike Lože Bratanice.
Kad sam ja lagala? Nisi valjda i ti pomislila da bi teča Timotije podlegao Savi?
Otkud znam šta sam pomislila? Kad tako vidiš, crno na belo… I šta ja uopšte znam o muškarcima da bih…
Nema šta ni da se zna, Viki ju je prekinula i razvukla usta u nakiseo smešak. A i briga nas za njih, i tako se nećemo udavati. Osim ako si se ti predomislila posle ovih Savinih rimovanih pouka?
Šala joj nije uspela, naprotiv, razljutila je Božanu:
Nemoj sa tim da se čikaš!
Šta si nakraj srca? Malo se izmotavam, Veliko Gudalo pokuša da zagrli prijateljicu ali joj se ova izmigolji. Ko su dve najveće beogradske sifražetke? Božana i Viki. Ko se nikada neće upregnuti u muški jaram? Božana i Viki.
Jest, njih dve. Ali tu postoji velika razlika.
Kakva?
U tome što se tebe muškarci plaše a mene sažalijevaju.
Lepša devojka se zamisli. Ružnija, koja uopšte nije ružna već prosto neugledna, postade još neuglednija od sopstvenih reči.
Rado bih se menjala sa tobom, čini mi se da bih sa sažaljenjem umela da izađem na kraj. Sa strahom ne znam.
Šta bi radila sa sažaljenjem?
Zgazila bih ih ko vaške. Kao što ti radiš, nasmeja se Veliko Gudalo, objaše ćoše od stolice i zabaci kosu obema rukama na leđa.
Kako je to kad te se plaše?
Grozno. Ne možeš ni da zgaziš, ne možeš ništa.
Sava očigledno nema tih problema, nasmeja se i Velika Tajnica, doduše, ne baš od srca.
Očigledno. Ali se ni ona nikada neće udati. Hm, možda i hoće, za Trišu Ninkovića, najstrašnija kazna koja može da je stigne. Je l vidiš ti da sve ona to za tu budalu radi? Šta sve ne i sa kim sve ne. Božana, moram nešto da ti priznam. Pitala si malopre zašto menjam farbe…
Da?
U vezi sa Savinim tupavim stihovima.
Da?
Zarekle smo se da jedna drugu nikada nećemo lagati.
Da.
Nikad te i nisam slagala. Ali sam ti ponešto prećutala. U vezi sa… tim.
Putenom…
Aha. Znam o tome više…
Znam da znaš, ipak si mi pričala, zaboravila si, da si gledala filmove, u Beču. Nisam htela da slušam. A ne bih ni sada, osim ako ne želiš da me namrtvo dotučeš nakon Savine poezije, Božana baš nije sigurna u svaku reč koju izgovara ali mora da zadrži stav.
Uh. Ne filmovi, nego… Bio je jedan momak. I… Razumeš?, opet je dunklroze, od nelagode ili od sećanja, đavo bi ga znao.
Božana raširi oči sve do rama naočara, strese se ko obezglavljeno šaranče, pa brže-bolje skoči i zatvori vrata ordinacije. U povratku za astal overi mačku – ne sluša.
U Beču?, promuca kao da je lokacija tu najvažnija stvar. Uradili ste to?
Više puta. Zapravo sve vreme, poslednje dve godine konzervatorijuma.
Iz ljubavi?, upita Božana i pomisli kako je izgleda naprasno oglupela.
Otkud znam. Nije me se plašio.
Kako te se nije plašio?, definitivno je oglupela.
A kako da me se plaši na stranom jeziku?
Ti znaš nemački.
Ali nije to – to. Kada si stranac fale ti reči, imaš akcenat, nikad nisi ceo. Nisi veličanstvena… tu se ugrize za jezik, iz njenih usta bi nadimak Viki Veličanstvena, kako joj po varoši sa zavišću tepaju, zvučao nadmeno, a to odista nije.
I šta je bilo na kraju?, Božana nervozno briše naočari o haljinu, valjda da bolje čuje šta je bilo na kraju.
Gusko. Vratila sam se, znaš da sam se vratila.
Znači nije bilo iz ljubavi, zaključuje neugledna drugarica, ne sa prekorom, ali pomalo razočarano, što nije ton primeren sifražetkinji, primećuje i sama.
Verovatno, ali ne prepričavam ti romane iz Domaćice, zbog drugog ti ovo govorim.
Zbog onoga? Iz ovoga? Velika Tajnica mahnu glavom prema crnoj beležnici sa zlatnim heruvimom.
Da. Htela sam da ti kažem da Sava zna šta valja. Doduše, zna i šta ne valja. Matori doktori ne valjaju, nasmeja se jetko Veliko Gudalo.
A ovde? Otkad si došla? I molim te skupi te noge, kako možeš tako da sediš…
Violončelistkinja poslušno sastavi kolena, povuče suknju oslikanu tulipanima, tako šik, zagladi nabore, i pogleda uprtog u hekleraj na akacije koji prekriva teča Timotijev plehani astal za intervencije, reče kao da se izvinjava samoj sebi:
Ništa.
Misliš li da bi mogla da se zaljubiš i… sve to, ako bi naišao neki koji te se ne bi bojao?
Možda.
I ostaviš me samu na beogradskoj sifražetskoj kaldrmi? Udaš se, rodiš mu decu…
A ti? Ako bi naišao nekakav revolucionar kome treba srčana, odana drugarica, a ne ukras da se zakiti za Vrbicu?
Možda. Ali takvih nema.
E pa nema ni ovih drugih, pa nema ni sekiracije. Nego, šta ćemo sa Savom?
Da joj otkinemo glavu. Zato što mi je prepala tetku.
Samo zato?
Samo zato, za ostalo me baš briga, njena stvar.
Onda u redu, da otkinemo.