RegionElle: Dragana Kršenković Brković

godina rođenja autorice: 1956.

Dva talasa

Slike na Marijinom dlanu

Prigušeno svetlo stone lampe padalo je na uzglavlje kreveta i na dve male crno-bele fotografije u ruci Marije Dašović. Ostatak sobe bio je u polutami. Oku Snolike prisene nije promaklo ni svetlo koje je dolazilo sa suprotne strane ulice. Probijajući se kroz krošnju stabla koje je raslo ispred hotela, svetlosni snop se odbijao od ogledala, postavljenog iznad toaletnog stočića, uz krevet.

Mirujući na komodi blizu kreveta, San je pažnju usmerio na Mariju.

Više sedeći nego ležeći u postelji, Marija je pažljivo razgledala fotose na svom dlanu. Dobila ih je par sati ranije od mamine mlađe sestre Dobrane Tanović… Na Marijinom licu su bili vidljivi tragovi umora i stresa. I njena koža je bez sjaja, gotovo sivkasta. Ispod očiju nazirali su se tamni podočnjaci… U sobi je vladao mir. Remetio ga je samo prigušeni žagor razgovora iz okolnih kafića. Po tradiciji, nedeljom uveče svi kafe barovi u centru Podgorice su bili puni.

U neko doba, nevidljiva Snolika pojava je uzletela i nečujno doletela do uzglavlja postelje. Još malo se pomerila, pa se smestila na Marijino rame. U pregibu ramena, tik uz tanku naramenicu svilene spavaćice, naziralo se pulsiranje krvne žile. I ženino disanje je ravnomerno, jedva čujno uvlačenje vazduha pratio je tihi izdisaj, tu je ponovni udisaj, pa izdisaj… I sve tako, nepregledno uvlačenje i ispuštanje vazduha… Pogled Sna se sa ženinog ramena spustio na njene ruke. Koža je meka, samo na pregibima malo naborana… Prsti su dugi i negovani… Na šakama se, pod difuznim svetlom stone lampe, ističu nabrekle plavkaste vene…

Oko sada prati kako se Marijin dlan sa starim fotografijama primiče Marijinom licu, pa kako vrh Marijinog prsta polako prelazi preko glatkog papira… Tačnije, preko kose, čela, brade na vernoj slici Divne Dašović… Izgledalo je kao da Marija miluje svoju mamu… Toliko je Mariji u tom času nedostajala njena mama da je osetila bol u grudima, prisena je i to raspoznala. Probadajući bol na čas se proširio do stomaka, sevnuo je i do leđa, pa je uminuo.

Marija nije obratila pažnju na tu nelagodu. Nije se ni zabrinula. Odavno se taj bol u njoj javlja, i to na istom mestu, iza prsne kosti, donoseći joj nekad umor, nekad neobjašnjivu slabost, nekad nedostatak daha, najčešće pritajenu teskobu. Kako se tokom godina bol u prsima uporno vraćao, Marija je ne jednom pomislila: mora da se ona našla sred nekog smutnog kruga iz koga, za nju, nije bilo izbavljenja.

Ponoć se približavala

Vreme se lagano pomeralo i ponoć se približavala.

San se s Marijinog ramena nečujno vinuo ka njenom čelu. Tu se smestio između obrva. Malo se pritajio… počeo da osluškuje… Ubrzo je razaznao mukle, nešto ubrzanije udare srca. Zapazio je i kako u ženi kola neodređeni nemir. (Neugasiva želja za kim? Ili, za čim? Eterično priviđenje to ne može da nazre.) Sve ostalo u Mariji je bilo u tami.

Pažnja pričine se sada okrenula ka slikama na Marijinom dlanu.

Na prvoj fotografiji, onoj desnoj, po rubovima nazubljenoj, nekoliko je devojčica. Među njima je i Divna Dašović. Divna je u dvorištu svoje škole, pozira s vršnjakinjama. Na njoj je letnja pamučna haljina, na nogama kratke dokolenice. Iza devojčica je golemo zimzeleno drvo, vrh jedne grane dodiruje Divnino rame. U pozadini je visoka zgrada, na njenom pročelju najupadljiviji su ime zdanja, Osnovna škola “Njegoš”, i državna zastava Jugoslavije s petokrakom zvezdom.

Marijin pogled se premestio. I Snolika pojava je učinila isto.

Na drugom snimku Divna Dašović je tinejdžerka. Divna sedi na klupi, do nje je vižljasti curetak. Obe su nasmejane, obe obasjane blistavom sunčevom svetlošću. Iza njih se, kroz zelene iglice bora, razaznaje kontura građevine. Ona podseća na neki srednjovekovni dvor. Marija zna da je to Biljarda, rezidencija crnogorskog književnika i vladara Njegoša. Čitala je ona o tome.

Koliko spokojstva je na ovim fotosima, s divljenjem je pomislila Marija. A tek njena mama! Kao da je srasla s okolinom. Sjedinjena s ljudima. Stopljena s krajolikom… Bez obzira šta se s Divnom Dašović dešavalo pre njenog odlaska za San Francisko, ove slike su odavale utisak da je njen život u rodnom kraju bio vedar. Kao da je sve, baš sve u Divninom životu bilo kako treba i na svom mestu.

Pričajući priče o zavičaju

Snoliko priviđenje se sa dna Marijinog čela bešumno vinulo ka lusteru na sredini tavanice. Odatle je nastavilo da posmatra ženu.

Marija je spustila ruke s crno-belim slikama na krevet. Podigla je pogled i zagledala se u krošnju ispred hotela. Lišće je polagano treperilo. To kretanje Mariji je više ličilo na neku usporenu filmsku scenu, nego na pomeranje stvarnog lišća koje odista raste na javi. Taj privid, ne duži od trena ali uverljiv i sugestivan, izmamio je blagi osmeh na njenom licu.

Najednom, uprkos zamoru i iscrpljenosti, nova ideja se javila u Mariji. Pomislila je. Pa njena mama nije pričala priče o svom zavičaju samo zbog nje, Marije, već i zbog nje same, Divne!

Pričajući priče o svom i Lukinom odrastanju, o raznim upečatljivim likovima koje je kao mala sretala u svom okruženju, o predanjima i legendama iz podlovćenskog kraja, sve sa željom da ih njena devojčica upije i upamti, ne bi li tako postali njeno blago, nemerljivo i nezamenljivo, ono što se uvek, poput kakvog ličnog prtljaga nosi sa sobom, gde god da se ide i na bilo koje mesto da se kroči – svim tim predanim naporom Divna Dašović je, s jedne strane, grčevito nastojala da popuni pukotinu u životu svoje ćerke, nastalu pomanjkanjem očinske figure, a sa druge, da nadomesti svoju osamu.

Samotništvo u tuđini može biti besputno. Naročito kad je praćeno tugom, osećanjem gubitka i razočarenjem. Usamljenost može da postane i pravo iskušenje s kojim se čovek teško nosi… Ona, Marija, odavno je to shvatila iz ličnog iskustva…

Tri Lukine fotografije

Boreći se s pospanošću, Marija je sa gomile uzela tri fotografije. Tog jutra ih je na rastanku dobila od očeve sestre Nede.

Snolika pojava sada prati kako Marija približava fotografije svom licu, pa kako ih pažljivo razgleda… Na prvoj slici Luka Jovanović je ozbiljan, nekako je i uzdržan. Da li je on to sramežljiv? Moguće, pomislila je Marija… Na drugoj, Luka je vidno srećan. Širok osmeh obasjao je njegovo usko lice. Marija primećuje da se iznad Lukinih obrva ističe čeona kost. Tu je i jaka, četvrtasta vilica. Usne su tanje, bledih kontura, s jedva vidljivim uglovima… Na trećoj slici Luka stoji između dva druga, obojicu je zagrlio dok se iza njih, u uvali, sunčevi zraci poigravaju po vodi. Okrenula je tu sliku i na poleđini pročitala: Karuč, avgust 1974… Prepoznala je očev rukopis…

Marija je spustila fotografije na krilo.

Pod pritiskom nekog mutnog osećanja sumornosti, koji je čitavog tog dana tinjao u njoj, ruke su joj samo klonule pored tela. Čim su prsti dodirnuli posteljinu, osetila je prijatnu mekotu platna. Malo se pomerila. I glavu je položila visoko na uzglavlje kreveta. Boreći se s naraslim nemirom u sebi, par puta je istegla vrat i ramena… Duboko je i šumno udahnula vazduh…

To kao da je bio znak koji je bestelesna Snolika prikaza očekivala.

Sletela je sa stropa i, bludeći iznad kreveta, nečujno je dunula u pravcu žene naslonjene na uzglavlje kreveta. Pre nego što je tračak vazduha stigao do pospanog lica, prisena se izvila, zajedno s tim daškom vazduha provukla se između ženinih trepavica, pa je skliznula u dubinu oka… Istog časa Marija je sklopila kapke i uronila u san…

U svom snu Marija vidi sebe kako lebdi u vazduhu. Začudo, to je nije uplašilo. Nije se zapitala ni kako to ona može da pluta tako visoko nad krevetom. Osećala je samo mir i spokoj. Bila je opuštena. Bila je laka. Toliko laka da je mogla da poleti… I Marija je poletela…

Krenula je ka otvorenim balkonskim vratima. Preletela je preko krošnje drveta ispred hotela, ne zastajući nastavila je da leti iznad solitera, krovova prizemnih kuća i slabo osvetljenih dvorišta, pa iznad mirnog toka Morače, i dalje, iznad uskog a dubokog kanjona Cijevne… Nenadano, ustremila se uvis, ka razdvojenim oblacima koji su mirovali iznad Zetske ravnice i okolnih planinskih masiva. Moćnih, gordih, ali i ravnodušnih za sve oko sebe, naročito za sudbinu čoveka.

Kad je stigla do oblaka, Marija je zastala i zagledala se u noć.

Tamo, u plavim dubinama, krile su se ko zna kakve tajne. One su mamile da budu otkrivene… I to je presudilo. Marija se prepustila izazovu i poletela.

Let kroz noć

Marija je letela sve dalje. Iza nje su ostala noćna svetla Podgorice. Sve – i kuće, i bašte sa smokvama, i rečni tokovi, i polja, i vinogradi, i kamenjari, i tamne konture planinskih venaca – stopilo se u jednu tananu blistavu traku na dnu horizonta. Ubrzo se ta svetlucava linija pretočila prvo u svetlu, pa u bledu tačku… Na kraju je i bledunjava tačka nestala…

Marija je sada jurila kroz noćnu tamu.

Umesto studeni, na koži je osećala dodir baršunaste mekote. I njene oči su se svikle na predeo u kome se našla. Na dnu njenih zenica odražavala su se tolika čudesa. Svetlucave iskre… Jata zvezda… Oblaci prašine… Komete… Prozračne magline… Sve to je pejzaž kroz koji je prolazila činilo divnim. „Kao da se sva divota ovog sveta sažela u mom oku”, nenadano je pomislila Marija.

I to je tako trajalo. Očaravajući let kroz noć. Mir i spokoj u Mariji.

U neko doba, Marija je spazila blistavo nebesko telo. Zastala je. Pogledavši pažljivije, na površini tog nedefinisanog nebeskog objekta razaznala je naseljeno mesto. Ulice u gradu su bile puste. Po krovovima kuća padalo je rumenozlatno svetlo zalazećeg sunca. I mnogi prozori na kućama su se žarili bojom otopljenog zlata. Jedino su pod krošnjama drvoreda, zasađenog s obe strane glavne ulice, mirovale senke.

Odnekud se pojavilo jato ptica. Ogroman broj čvoraka budio je u posmatraču utisak da se to približava široka lelujava zavesa. Taj valoviti zastor brzo je leteo između kuća. Na nevelikom trgu je zastao, pa se uzneo uvis.

Tu, iznad plamtećih krovova, draperija od čvoraka je počela da se klati i njiše, prvo blago, pa sve brže, potom je stala da se povija i ispravlja, i da se poput klobuka nadima i splašnjava… Nakon toga, jato se zaustavilo. Ali, široka zavesa od čvoraka ni tada nije prestajala da vijori…

Sa daljine odakle je sve to posmatrala, Mariji je izgledalo kao da gibanje tog nesvakidašnjeg zastora podseća na neki ples, koliko tajanstven, toliko i očaravajući. „U ovom usnulom gradu ptice tako plešu verovatno od pamtiveka”, razmišljala je Marija.

A onda, bez ikakve najave, ogromno jato čvoraka se pokrenulo. Kao što se naglo pojavilo, tako se naglo i izgubilo između grimiznozlatnih gradskih kupola. Marija je produžila dalje.

Kapija među zvezdama

Sve se promenilo kad je Marija u daljini nazrela svetlo. Približavajući se, primetila je da svetlost dopire iz dubine nekakve pukotine / hodnika / predvorja u maglini. Ta napuklina je imala oblik kapije.

Kapija među zvezdama?, zapitala se začuđena Marija. Da li je ovo… priviđenje?, njene misli su sustizale jedna drugu. Ili je pred njom astralni prolaz a tamo, na kraju tog procepa / koridora / hola, astralni svet koji blista neslućenim sjajem? Nešto je mamilo da otkrije šta leži tamo, iza Kapije. I ona je nastavila let.

Prilazeći, Marija je s radoznalošću posmatrala zlatno-tirkizno-ljubičasto-plave prelive na oblaku oko Kapije. Boje su postupno prelazile jedna u drugu, stapale su se, razdvajale se i udaljavale jedna od druge. Taj raskošni kolorit je zadivio Mariju.

A onda je Marija prošla kroz Kapiju. Najbliže što bi mogla da kaže o tome kroz šta je letela bilo je da to nešto podseća na hodnik… Taj astralni prolaz-nalik-na-hodnik bio je sužen a razvučen, tako da je dosta dugo letela kroz njega…

Marija se iznenadila i onim što je ugledala iza tog maglenog prolaza. Krajolik u koji je stupila bio je potpuno drugačiji od svega što je do tada videla. Kao da je, proletevši kroz astralni prolaz-nalik-na-magleni-hol, preletela i preko neke linije razgraničenja. Ta linija – zatomljena i ljudskom oku nevidljiva – delila je stvarni svet od sveta izvan zbilje.

Izletevši iz maglenog prolaza, pred Marijom se otvorila rečna dolina. Ili je to, ipak, bio kanjon? Ona nije bila sigurna u šta zapravo gleda. Visoke, gotovo okomite litice s obe strane useka podsećale su na staklo. Mora da je ova klisura stvorena od kristala, a ne od tvrdih kamenih masa, još je pomislila Marija.

Odnekle, iz neodređenog pravca, moguće i iz samog središta providnih padina, dopiralo je svetlo. Ono se prelivalo u svim nijansama akvamarina – od bledoazurne do zelenoplave, pa nazad, polagani povratak ka svetloj nebeskoplavoj, i opet, u obrnutom pravcu, postupno zamućivanje bistre plave i prelazak u mat boju morskog vala.

Bila je to divna igra boja! Koju je isijavala svaka okolna litica iz svoje nutrine! Marija je na čas zadržala dah. Pa to čitav kanjon pred njom blista! Osetljiva na takve prizore divnog sklada, harmonije i lepote, ona je samo ćuteći upijala dar koji joj je neko (ili nešto) štedro poklonio.

U neko doba, Marija je odlučila da nastavi svoj let.

Prozirne pričine nalik na ljude

S oticanjem vremena i pejzaž je počeo da se menja.

Dugi tesnac je stao da se račva, prvo u dva kraka, potom u pet, na kraju u mnoštvo puteva. Duž cesta (Ili: Staza? Ruta? Prolaza?, Marija nije pouzdano znala kakvo ime da dâ onom što vidi) uzdizala se paučinasta mreža prozračnih kuća za stanovanje. Njihov kraj se nije mogao sagledati ni u visini, ni po dubini.

Oko nje su promicale providne pričine nalik na ljude. Lake i vazdušaste, te izdužene senke podsetile su Mariju na srebrnkaste seni punog Meseca. Samo je sjaj u njihovim očima otkrivao unutrašnju čilost. I, neko naročito stanje spokoja… Postoje, a kao da ne znaju za teškoće. Ni za zebnju, ni za nelagodu, ponajmanje za teskobu ili strah. Tako je zaključila Marija a da nije bila načisto odakle u njoj takve procene i uverenja.

Na desetine eteričnih figura je strujalo unaokolo, ne dotičući tlo. Njihovi pokreti su bili polagani i smireni. Na svakoj silueti lelujao je svetao plašt, lagan kao da je stvoren od samog daška lahora. Što nije nemoguće, i to je pomislila Marija.

Poneka pričina bi je u mimohodu okrznula, ali taj dodir je bio sličan dodiru pera, mek i nežan. Druge su izranjale pred njom i odmah potom iščezavale, da bi se neočekivano ukazale u daljini. Na Marijino čuđenje, niko je nije primetio. Niko je nije ni pogledom okrznuo. Da li je to ona bila nevidljiva za ove prozirne seni? Sve je ukazivalo na to da jeste.

Marija je naslutila… Ne! Ona je najednom pouzdano znala!!

Nekim čudom, ona je zabasala u kraj nastanjen opsenama koje su jednom, ko zna kada i u kom trenutku, naseljavale Zemlju, i to kao jedinke i smrtna bića. Ko su postala ta smrtna bića nakon svoje smrtne ure? To već nije bila u stanju da razabere.

I Kristalni Grad… Da li se to njoj samo pričinjavalo ili je doista sve u ovom Gradu bilo bez dna / granice / kraja? Neizmerno? I nesagledivo?

Pa ove bestelesne siluete nalik na ljude… Da li su trajno nastanjivale Kristalni Grad? Ako je tako, da li je to značilo da su i one… večne? Bila je neodlučna. Sklona i da poveruje svom nejasnom predosećaju, i da ga odbaci.

Kuća na osami  

Na drugoj strani trga Marija je uočila uzvišenje. U nutrini tog brda se nazirala blaga svetlost, ona se prelivala u svim nijansama akvamarin boje. Na vrhu brda uzdizala se Arena. Bila je to kružna građevina, bez krova, s arenom u centru. Ili je to pozornica? Možda i slušaonica? I to je moguće, pomislila je Marija.

Njen pogled je s amfiteatra skliznuo na podnožje brega. Tu, u okolini, nazirala se vitka kontura vijadukta. Njegov bliži krak se približavao usamljenoj onižoj kući. Drugi deo vijadukta se gubio u visini, uranjajući u maglinu.

Otkud most u Kristalnom Gradu?, zapitala se Marija. Sve konture oko nje su se kretale ne dodirujući tlo. Svi su nekuda bešumno strújili, nečujno leteli ili u tišini lebdeli. Niko nije gazio, niti koračao po tlu. Kome je onda vijadukt bio potreban?

Marijinu pažnju je tada privukla izdužena prozračna silueta. Bludela je u vazduhu, ispred ulaza u kućerak. Poput ostalih pričina u Kristalnom Gradu, i ona je bila ogrnuta plaštom. Izgledalo je, onako zagledana u vijadukt, da očekuje da se neko pojavi na drugom kraju mosta, tamo, u visini, gde vijadukt uranja u maglinu.

Neki nejasni predosećaj nagnao je Mariju da priđe.

Ona je preletela trg. Zaustavila se na par koraka od kuće na osami. Iza nje su ostala raskršća, putevi, prolazi, staze i skverovi, pa gusta mreža providnih kuća za stanovanje, i eterična priviđenja nalik na ljude koja su bludela unaokolo vođena nekim svojim namerama, potrebama i željama… Barem se njoj, Mariji, činilo da takva stanja kolaju u senovitim pojavama oko nje…

Marija se pažljivo zagledala u bludeću pojavu pred ulazom u kuću. Izdužena kontura je imala obris žene… A onda je nešto poskočilo u njoj. I ona je shvatila. Silueta pred njom je imala lik Divne Dašović!! Njene mame!

Vreme kao da je u istom času stalo.

Iz magline je izronila još jedna silueta

Uočivši iznenadni žar u maminim očima, Marija je pogledala gore, ka vijaduktu. Prateći vijugavu liniju mosta, još jedna silueta je strujila ka kući.

Ko zna šta u svojim dubinama krije onaj magleni oblak, pomislila je Marija. Jer, iako to nije videla, ona je pretpostavila da je udaljena prilika izronila upravo iz mlečnosive maglene mase na kraju vijadukta. Moralo je tako biti!, još je rekla sebi, mada nije bila načisto zašto tako misli.

Tanana izdužena senka muškarca prišla je Marijinoj mami.

Sada su obe siluete lebdele okrenute jedna prema drugoj. Njihovi otmeni ogrtači polagano su vijorili. I to je bio jedini vidljivi pokret… U stvari, postojalo je još nešto… Marija je imala utisak da obe prilike, iako ne otvaraju usta, zapravo živo razgovaraju pred ulazom u kuću… Kao da je nešto treperilo između njih, nevidljivo a snažno, što je bilo dovoljno da se oni razumeju…

Posmatrajući providni obris muškarca, Marija se najednom trgla. Pa ta silueta podseća na Luku Jovanovića! Njenog oca!! Zar je ovo moguće?!, zapitala se ona… Negde duboko u njoj nešto je zadrhtalo… Na čas, Marija je prestala i da diše…

Upravo u tom času dve siluete su se pokrenule. Poletele su ka usamljenoj prizemnoj kući i ušle su unutra. Vrata su se bešumno zatvorila za njima.

To je pokrenulo i Mariju. Ona je brzo doletela do kuće na osami. Prišla je prozoru i, stavivši ruku na čelo, provirila je unutra. Na svoje iznenađenje, ugledala je prostoriju koja je izgledala kao svaka druga soba na zemlji.

Soba je nevelika. Ima četiri zida i nameštaj kakav Marija poznaje. Na sredini su sto i stolice, u uglu je ležaj, nasuprot prozora je komoda. Iznad komode visi slika. Mariji se čini da prepoznaje naslikan pejzaž. Malo se naginje napred, pažljivije gleda uramljeno platno… Ne! Nije se prevarila. Na slici je doista Kameno more u Katunskoj nahiji, o kome joj je toliko pričala njena mama.

Potražila je potpis u dnu slike. Nije se iznenadila kad je pročitala: Luka Jovanović. Ispisana slova su bila sitna, malo iskošena u desno. Taj isti rukopis ona je već videla na poleđini par starih očevih fotografija.

Topla žućkasta svetlost, koja je padala s tavanice, stvarala je prijatnu atmosferu u sobi. Tata je seo za sto. Mama je prinela čajnik i sipala čaj u šolje. On je podigao glavu i s nežnošću je pogledao. Ona mu je uzvratila širokim osmehom… I mama i tata su dobre volje. Puni poleta. Razdragani. Lica su im vedra i ozarena…

Sreća, znači, ovako izgleda, pomislila je Marija, i dalje stojeći ispred prozora i posmatrajući dve prozirne siluete koje imaju lik Divne Dašović i Luke Jovanovića… Preplavila je velika radost…

odlomak iz romana

RegionElle

RegionElle: Adisa Bašić
RegionElle: Anja Golob
RegionElle: Darija Žilić
RegionElle: Lidija Deduš
RegionElle: Monika Herceg
RegionElle: Naida Mujkić
RegionElle: Olja Runjić
RegionElle: Radmila Karlaš
RegionElle: Romana Brolih
RegionElle: Selma Asotić
RegionElle: Senka Marić
RegionElle: Staša Aras
RegionElle: Šejla Šehabović
RegionElle: Tena Lončarević
RegionElle: Tijana Rakočević
RegionElle: Vladana Perlić
RegionElle: Marija Dragnić
RegionElle: Maša Živković
RegionElle: Marta Džaja
RegionElle: Ivančica Đerić
RegionElle: Vanja Šunjić
RegionElle: Fadila Arnautović
RegionElle: Emina Žuna
RegionElle: Suzana Lovrić 
RegionElle: Snežana Bukal
RegionElle: Melida Travančić
RegionElle: Nadija Rebronja
RegionElle: Biljana Žikić
RegionElle: Suzana Matić
RegionElle: Sanja Domenuš
RegionElle: Tamara A. Čapelj
RegionElle: Nora Verde
RegionElle: Sanja Baković
RegionElle: Katica Ćulavkova 
RegionElle: Ervina Halili
RegionElle: Amela Mustafić
RegionElle: Stanka Hrastelj
RegionElle: Mirjana Božin
RegionElle: Amela Marin
RegionElle: Marija Knežević
RegionElle: Nermina Kurspahić
RegionElle: Aida Bagić
RegionElle: Amina Bulić
RegionElle: Lana Derkač
RegionElle: Diana Burazer
RegionElle: Emina Selimović
RegionElle: Ivanka Cvitan
RegionElle: Frida Šarar
RegionElle: Marijana Čanak
RegionElle: Željana Vukanac
RegionElle: Maša Seničić
RegionElle: Ana Nikvul
RegionElle: Katalin Ladik
RegionElle: Judita Šalgo
RegionElle: Natalija Marković
RegionElle: Nela Krnić
RegionElle: Natalija Kantar
RegionElle: Vesna Parun
RegionElle: Ivana Maksić
RegionElle: Korana Serdarević
RegionElle: Ajnuša Horozović
RegionElle: Maja Trifunović
RegionElle: Jovanka Nikolić
RegionElle: Julijana Matanović
RegionElle: Maja Andrić

Gudžević: Greška i omaška
Rodić: Start