RegionElle: Maja Trifunović

godina rođenja autorice: 1963.

Ralje

Zastaješ pred uramljenom fotografijom kao da je vidiš prvi put. Najpre je malo ispraviš kažiprstom – fotografija je stajala nakrivo, možda i godinama. Mezimica među tvojim sitnim opsesijama je navika da ispravljaš slike čije horizontale ne zadovoljavaju zidarske standarde, ali ovde si očito zakazala. Praviš korak unazad. Četiri ozarena lica gledaju te iz savršeno ravnog rama, kao zahvalni što si ih pomerila s klizišta. Sad kad je na zidu zavladala simetrija, produžuješ niz hodnik, ali se iznenada predomišljaš. Okrećeš se na peti, vraćaš nekoliko koraka, skidaš fotografiju sa zida i pažljivo je spuštaš na hoklicu kraj ulaznih vrata. Nakratko ostaješ tu da stojiš kao da ne znaš šta bi dalje, dok ti se prazne šake stiskaju i opuštaju – da ti neko rašrafi zglobove, te bi se šake stropoštale na pločice i ostale da se slepo kreću kao navijene, u potrazi za nečim što bi popravile, ili slomile.

Fotografiju je u prošlom veku okačio Aleks i ti se prisećaš da se žalio jer si mu naložila da probuši noseći zid. Od svih zidova ovaj si izabrala, mrmljao je sebi u bradu, mada ne s prekomernim negodovanjem – u to je vreme svaki kućni zadatak prihvatao s elanom, jer je na planu fizičkog rada dobijao priliku da se istakne kao žustar, delotvoran otac porodice. Sve su sijalice blistale punim sjajem, kao u nastojanju da pređu u katoličanstvo i preimenuju se u žarulje; ni iz jedne slavine nije kapljalo, ni jedna šarka nije škripala.

Aleksu je bilo važno da se ne zna zašto se, zapravo, odselio. Okolini se predstavio kao siroti mali hrčak koji živu glavu spašava bežeći koliko ga šapice nose iz gnusnog braka u okrilje momačkog stana. Nepodnošljivo mu je bilo da samog sebe vidi u gomili sapatnika što se znoje s ljubavnicama, razvezanih kravata i otvorenih šliceva, dok im deca kući izvoljevaju šta će za večeru ili gore od visoke temperature. Morala je ta demodirana priča da se rediguje, premor materijala da se ubaci, suočavanje sa sopstvenom konačnošću, kao i potraga za odgovorom na pitanje je li jednolično bivstvovanje u kom samo deca rastu i ništa se drugo ne menja sve što će imati od života. Čudo da se žene češće ne zapitaju isto, mozgaćeš ti kasnije. Jednom kad žena dotabana do srednjih godina, teško da će besposličariti dokonajući o prolaznosti, o tome kako bi joj dobro došlo malo puštanja niz brzu vodu, bez brige šta će biti s tupanima što ostaju na obali. Žena je na zadatku. Porodica koja ostane na okupu sastajaće se o rođendanima i slavama – roditelji, deca i deca dece – i nazdravljati dugovečnosti te zajednice koja tokom godina nigde nije zabasala ostavivši za sobom tek plav rep, kao strovaljena zvezda. Samoj si sebi ličila na kržljavo drvce koje uvis širi dve bezlisne grane, u nastojanju da se makar očeše o tu idiličnu sliku koja ti je naprasno postala nedostižna. Kad je Aleks otišao, ostavivši u dnevnoj sobi buket žutog cveća kupljen na pijaci, mislila si da ćeš decu utešiti ukoliko nastaviš dalje kao da se ništa nije desilo. Dozvolila si da ti u usta gurne svoje izbore kao čarapu kojom otmičar ućutkuje žrtvu.

Mada naherena, fotografija je ostala na zidu. Nije bačena u kesu za đubre zajedno s gajtanima koje nisi znala u šta da uključiš, punjačima koji nisi znala šta pune i uputstvima za korišćenje kuhinjskih sprava koje su se odavno pokvarile i više ničem ne služe. Mašina za mešenje hleba sa slomljenom lopaticom, blender čiji motor i dalje radi, ali je plastična čaša u kojoj se nožić vrti pukla, mikser s nedostajućim vrtilicama: sve je bilo pogurano ispod sudopere, beskorisno, nezalepljivo, nepopravljivo. Aleks je obožavao svakovrsne naprave kod kojih ste na rasklapanje i pranje posle gubili više vremena nego što ste ga uštedeli na manuelnom radu, a ti se nisi bunila. Nek se igra, govorila si. Kasnije ćeš većinu tih naprava baciti, ali fotografije čuvaš. Stoje u donjoj fioci tvog radnog stola, ispod fascikli s dokumentacijom o razvodu i izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih. Jednako kako si čuvala bezvrednu sitninu preostalu s poslovnih putovanja – sitne krune, zlote, forinte i kune – čuvaš i te fotografije, sve okrenute poleđinom na gore. Uvek si zamerala gradskim kravatašima koji, čim dođu na vlast, menjaju imena ulica kao da je istoriju neusklađenu s njihovim svetonazorom moguće tek tako pomesti. Ali sad razumeš zašto im je lakše da im neprikladna imena ne budu pred očima dok na pešačkom prelazu čekaju da se upali zeleno. Svejedno, ovu jednu sliku si ostavila da visi, uveličanu i uramljenu: vas četvoro ispred razjapljenih čeljusti ajkule, svi nasmejani. Deca su bila mala, skoro uzletela iz kadra od iščekivanja novih čuda koja ih čekaju čim izađu iz tog golemog akvarijuma gde ste prolazili kroz tunele natankovane vodom kojima na sve strane nečujno proklizavaju ribe. Aleks ih je držao za ruke, a ti si tapkala za njima plačući – kraj tolike vode bilo je nemoguće zadržati suze.Od kad su prethodne večeri potekle dok si presamićena čučala u tuš kabini, nisu presušivale; rominjale su skoro bez prestanka iz tvojih izdajničkih, poroznih očiju. Čučala si u toj kabini, sećaš se, nekih sat vremena. Možda tako izgleda nervni slom, možda to što ti se desilo ima ime i može da se utera u neki obor, opcrta jasnom rečju i tako učini posrnućem koje nije ni neuobičajeno, ni posebno i samo tvoje.

Najpre si se namučila dok nisi utvrdila kako radi tuš – mehanizam je bio složen, ono što si verovala da se vrti pritiskalo se, ono što si verovala da je vruće bilo je ledeno. Niko više ne montira obične slavine, levo s crvenom oznakom, desno s plavom, mislila si. Sad je u svakom hotelskom kupatilu umetnička instalacija, hladnometalni test inteligencije. Kad je tuš najzad proradio, pljosnat i velik kao nadstrešnica, na tebe se sjurila vodena sačma i pokosila te. Aleks je ostao u sobi da čita memoare nekog engleskog kriminalca. Kasnije kad se budeš sećala tog trenutka, videćeš ga kako leži na krevetu dok mu iz vrata niču još dve glave, buljave i kužnog daha, a sluz curi iz nakazih usta. Ni posle sat vremena neće kucnuti na vrata i pitati te da li je sve u redu. Iako bi to bilo sasvim retoričko pitanje. Kod njega je sve bilo kao pod konac. Kod tebe ne baš.

Nakon što si se pridigla i zatvorila vodu, od tebe je oko slivnika u kadici ostao samo slan trag. Isplakana iz sebe same, sela si na krevet na kom je on i dalje ležao zadubljen u knjigu, pogledavši te načas svojim kaljavosmeđim očima.

„Idemo sutra u akvarijum?“, pitao je okrećući stranicu.
„Aha“, rekla si.

I otišli ste.

Odmahuješ glavom kao da teraš komarca, a ne uspomenu. Bez uramljene fotografije koja mu je davala smisao, ekser deluje skoro pa zatečen sopstvenom prekobrojnošću na velikom zidu. Za to što sad moraš da se bakćeš s ekserom ne kriviš Aleksa. Svako se ispruži koliko mu daju. I nije ti bilo loše nakon što je on otišao. Prodisala si u vlastitoj kući, uspokojila se. Deca su odrasla, pomalo načeta, ali odvažna i uporna, i otišla svako na svoju stranu, bez mnogo sentimentalnosti. No taj propali projekat ostao je da te određuje; iako je razlaz doneo sa sobom brojne prednosti, u tvojoj glavi ostao je da ukazuje na tvoj suštinski neuspeh, slično upozorenju za homeopatski lek u kom se, pored brojnih benefita, podrobno navodi koje sve boljke taj lek ne leči i čemu se od njega nikako ne treba nadati.

Uto ti se upali žarulja u glavi: Aleks je iza sebe ostavio koferčić s alatom. Nisi znala da li ga je zaboravio, ili je hteo da nabavi novi, pa da se šrafcigeri i klešta cakle kad ga otvori. Uvek je bolje ono što je novo. Znao je Aleks, nije on od juče. U svakom slučaju, taj koferčić nikad nisi otvorila, retko se dešavalo da majstorišeš po kući; kao što se samci ponekad poznaju po izgužvanoj kragni ili musavoj manžetni, tako je i tvoj status samice ostao vidljiv po rasklimanim kvakama i velikoj žutoj fleki na plafonu kupatila, od onomad kad je komšinica zaboravila da zatvori vodu u kadi, rešivši da svoju puzajuću depresiju poleči popodnevnim snom umesto toplom kupkom.

Ideš do ormara i vadiš koferčić. Sad kad ti je pred očima, vidiš da je u stanju raspadanja – dno mu se zamalo odvojilo, bravice ničem ne služe. Unutra zapravo nije ostalo bogzna šta: dva-tri šrafcigera, ona iglasta kojim se zavrću ekserčići na naočarama, i jedna jedina velika klešta obložena crvenom gumom, za čvršći hvat.

Više od toga ti ne treba.

Na ulasku u akvarijum slikao vas je fotograf – mlad dečko širokog, navežbanog osmeha, koji se isplazio deci pa su se stidljivo zakikotala, a i roditelji se načas ozariše, taman dok aparat nije škljocnuo. Slika vas je na izlasku čekala na velikom stolu – vaša srećna slika među desetinama drugih srećnih slika, a da niko ne zna, pamtiš da si tad pomislila, ko na koga tu viče, ko uz koga ćuti od jutra do mraka, a ko pada na kolena pod tušem dok onaj drugi iza vrata mirno čita.

„Vidi! Vidi!“
„To smo mi!“
„Kupi! Kupi!“
„To smo mi!“

Deca su se skoro zagrcnula od radosti, kao da će zajednički osmeh sa slike, jednom kad slika bude kupljena, zauvek ostati u njihovom posedu. Dobra sreća na prodaju, povoljno. Sliku je Aleks kasnije tutnuo u svoju knjigu, kako se putem ne bi izgužvala, i tako je slika u vaš stan stigla u bestseleru jednog osvedočenog lopova i lažova, što se tebi učinilo sasvim prigodnim i veoma simboličnim. Svejedno, sliku si uramila i dala Aleksu da je okači u hodniku, tamo gde se stalno prolazi, kao u nadi da će on u nekom času stati – ujutru možda, dok u hodu vezuje kravatu, ili noću kad se vraća ko zna od kud – da će stati, zagledati se u ta nacerena lica i pomisliti, šta ja ovo radim? Pa ne gradi se ovakva kuća više od decenije tek da bih je srušio jer mi se nadigao kurac!

Naravno da Aleks nikada ništa slično nije pomislio. To će mu kasnije u lice sasuti tvoja sestra, koju je nekad obožavao i zvao je svajo. Ne gradi s ovakva kuća više od decenije da bi je sad ti srušio jer ti se nadigao kurac, rekla mu je, dok si gledala kako sićušne kapi pljuvačke rose obraze tvoga muža. Nemoj tako, svajo, procedio je. Ti mu se nikad nisi obratila tim tonom. Uprkos svemu što je ukazivalo na suprotno, verovala si da te i dalje voli jer je uvek bio spreman da ti ustupi srce lubenice, hladno i slatko. Iz nekog razloga ni jednom ti nije palo na um da on jednostavno ne voli lubenicu. Da ima koječega drugog što bi u tom času radije pojeo.

Ekser ne pokazuje znake micanja. Vučeš ga stisnute vilice, škrgućući zubima i klizajući se po podu. Glupo je što sam u čarapama, misliš. Zastaješ, spuštaš klešta na pod, pružaš ruke pred sobom i širiš prste, pa stiskaš ruku u pesnicu; onda opet otvaraš šake kao bele zvezde i krckaš sve krake, od prvog do desetog. Otvaraš cipelarnik i vadiš gojzerice koje si pre nekoliko godina kupila za planinarenje, ali ti se ture planinarskog društva nisu dopale – uvek bi nakon celodnevnog tabananja završili u kafani, u bestragiji, za stolom za desetoro gde su ti se udvarali starci malo stariji od tebe i odakle si se vraćala tužna.

Sad uzimaš te gojzerice koje ti se čine savršenim za zadatak – rebrastog đona, robusne, otporne na klizanje. Nakon što si čvrsto zavezala pertle, odlaziš do ostave i uzimaš gumene rukavice koje je Aleks koristio kad bi se začepio neki slivnik.

„Puna kuća žena, puna kada kose“, žalio se.

Tebi se gadilo da vučeš vlažne svitke dlaka, učvorene i posivele od ustajale vode, bila si mu zahvalna. Sad navlačiš rukavice, krute i ispucale od nekorišćenja, razmičeš stopala u širini ramena, uzimaš klešta i čvrsto ih stiskaš. Izvući ćeš ekser. Izvući ćeš ga i posle zakucati novi, gore, malo više udesno, i tu okačiti ogledalo da se vidiš od glave do pete, a ne da se penješ na prste pred onim u kupatilu.

Prisećaš se da je zakucavanje tog eksera bilo problematično, da je Aleks na kraju od nekog pozajmio posebnu bušilicu i da ste se prepirali oko toga gde bi slika trebalo da visi. Ekser je, istina živa, tvojom krivicom ostao da stoji malo više i malo levlje nego što je toj maloj slici odgovaralo, ali navikla si se.

„Jednom kad probušim zid, nema predomišljanja“, upozorio te je.

Potežeš ponovo, a u zidu nešto počinje da krklja i romori. Načas se ukipiš u mestu, ne ispuštajući klešta. Osluškuješ. Učini ti se da tlo pod tvojim nogama podrhtava, slično onim beskorisnim stolicama za masažu koje drže po aerodromima kako bi umorni putnici za pare predahnuli, a od kojih posle danima vibriraju svi kičmeni pršljenovi. Pravo niotkuda, šifonjer ti se obrušava iza leđa i lupa o pod tek okrznuvši te po ramenu. Ne osvrćeš se. Krajičkom oka vidiš kako slika pada zajedno s hoklicom i razbija se na pločicama. Držeći se s obe ruke za klešta, bacaš pogled napolje i primećuješ da se smrklo, usred bela dana. Odozgo tutnji, sigurna si da čuješ topot kopita, da po crepu protrčavaju divlje svinje ili neka druga neugledna živinčad. Svuda oko tebe malter puca i kruni se. Dok ti se krov zgrade mrvi po kosi, shvataš da je kasno da odustaneš. Ekser konačno isklizava iz zida, rušeći doduše sve oko sebe, kao da si živela u kuli od domina i sad na sopstvenom primeru učiš šta se dešava kad tu glavnu, strateški postavljenu dominu izvučeš jer nisi ni znala da je glavna, jer si mislila da je vreme kad je bila glavna pluskvamperfekat: sve ode bestraga.

Gubiš ravnotežu i padaš na kapute, ne ispuštajući ekser iz šaka. Tlo prestaje da podrhtava jednako naglo kao što umine bol nakon porođaja.

Sediš zatvorenih očiju, dok po tebi i dalje bešumno rominja malter. Kad si bila mala, gde god si stigla crtala si isti crtež: sobu i u sobi sto i na stolu vazu s cvećem, mačku pod stolom i sunce umesto lustera. Sunce si crtala s dugačkim zracima i to sunce, to je bila ljubav. Imalo je da bude tako, ili nikako. U času koji si ocenila kao pravi čas, naišao je jedan dečko i ti si rekla, ok, to će biti taj dečko, moja ljubav u toj sobi. S vremenom si naučila da ga gledaš iskosa, samo desnim, ekstremno kratkovidim okom. I tako, ostali ste zajedno u sobi koja nije bila ni nalik onoj s crteža. Kasnije, nakon što ćete se razići, često ćeš misliti kako te vijugav put čeka, a da ni sama ne znaš do čega: do male sreće, malog mira. A sad sediš kraj srušenog šifonjera i opažaš jasno, kao da ti je vid netom laserski regulisan u nekoj od brojnih očnih bolnica koje reklamiraju na radiju: više nisi drvce. Ima lišća, ima senke. Dune li odnekud vetar, umećeš da šumiš.

Ostaješ tako još neko vreme, pognute glave i zatvorenih očiju. Naokolo se sleže prašina. Još poneki komad zida pljeska po podu lomeći se. Iza tvojih zatvorenih kapaka valja se svetlo. Otvaraš oči. Nad glavom ti puca nebo, vitlaju njime oblaci, ali uglavnom je plavo – jasnoplavo, kao naslikano. Osvrćeš se oko sebe. Od stana nije ostao ni kamen na kamenu. A usred tog krša i loma, usred svega povučenog i potegnutog sediš ti, na onim mekim kaputima, bez ijedne jedine ogrebotine.

RegionElle

RegionElle: Adisa Bašić
RegionElle: Anja Golob
RegionElle: Darija Žilić
RegionElle: Lidija Deduš
RegionElle: Monika Herceg
RegionElle: Naida Mujkić
RegionElle: Olja Runjić
RegionElle: Radmila Karlaš
RegionElle: Romana Brolih
RegionElle: Selma Asotić
RegionElle: Senka Marić
RegionElle: Staša Aras
RegionElle: Šejla Šehabović
RegionElle: Tena Lončarević
RegionElle: Tijana Rakočević
RegionElle: Vladana Perlić
RegionElle: Marija Dragnić
RegionElle: Maša Živković
RegionElle: Marta Džaja
RegionElle: Ivančica Đerić
RegionElle: Vanja Šunjić
RegionElle: Fadila Arnautović
RegionElle: Emina Žuna
RegionElle: Suzana Lovrić 
RegionElle: Snežana Bukal
RegionElle: Melida Travančić
RegionElle: Nadija Rebronja
RegionElle: Biljana Žikić
RegionElle: Suzana Matić
RegionElle: Sanja Domenuš
RegionElle: Tamara A. Čapelj
RegionElle: Nora Verde
RegionElle: Sanja Baković
RegionElle: Katica Ćulavkova 
RegionElle: Ervina Halili
RegionElle: Amela Mustafić
RegionElle: Stanka Hrastelj
RegionElle: Mirjana Božin
RegionElle: Amela Marin
RegionElle: Marija Knežević
RegionElle: Nermina Kurspahić
RegionElle: Aida Bagić
RegionElle: Amina Bulić
RegionElle: Lana Derkač
RegionElle: Diana Burazer
RegionElle: Emina Selimović
RegionElle: Ivanka Cvitan
RegionElle: Frida Šarar
RegionElle: Marijana Čanak
RegionElle: Željana Vukanac
RegionElle: Maša Seničić
RegionElle: Ana Nikvul
RegionElle: Katalin Ladik
RegionElle: Judita Šalgo
RegionElle: Natalija Marković
RegionElle: Nela Krnić
RegionElle: Natalija Kantar
RegionElle: Vesna Parun
RegionElle: Ivana Maksić
RegionElle: Korana Serdarević
RegionElle: Ajnuša Horozović
RegionElle: Jovanka Nikolić
RegionElle: Julijana Matanović
RegionElle: Maja Andrić

Gudžević: Greška i omaška
Rodić: Start