godina rođenja autorice: 1987.
Mame koje ne voze
Kako to misliš ne umeš da voziš?
Rekla je Milena i nasmejano mi bacila ključeve njenog spačeka u ruke.
Položila sam vožnju da bih vozila decu svuda.
Sad ćeš prvo sebe da voziš.
Smeje se Milena, meni ledeni znoj curi niz kičmu.
Ona je vozila spačeka, a ja nisam znala da vozim ni čamac, ni spaček. Sa bicikla sam padala više puta nego što sam išla na letovanje.
Pusti Boba Dilana.
Prvo počni da voziš.
Dilan ide sa godinama, kao pihtije, kaže onaj matori iz kafane “Naše more“ u kojoj nekad sedimo i pijemo mlak špricer. Milena je mlađa od mene, ali je kapetanka broda. Upravlja, kormilari i vrlo odsečno komanduje u trenucima krize.
Na poligonu nema nikog.
Misli na to kako svi mogu da voze. Skoro svi. Mehanička radnja. Mozak radi nešto drugo.
Mislim na to kako Kostu i Veru vozim na more. Putujemo i gepek je pun. I jedemo karamele.
Koje se lepe za zube.
Niko više ne jede bombone, Milena.
Ćuti i vozi.
Milena zna da prepozna kad se čovek boji. Jer se ona ne boji.
Koji je razlog za strah, pitam te? Diši normalno, to je samo volan.
Zajedno smo učile ponovo da dišemo, hodajući onoliko koliko je potrebno da se dostigne ravnoteža između udaha i izdaha.
Mnogo često zaboravimo na disanje. Prođe vreme, ne udahneš. Prođe vreme, a ti bez vazduha.
Ne možeš samo da otvaraš prozor i pevaš
Najbolji lokali se nalaze u srcu grada
Rekordi na fliperima padaju u srcu grada
Celu noć sam lutao od bara do bara
A u zoru sam došao na tvoja vrata
Jer sam morao da ti kažem
Milena je vozila spačeka, ja sam otvarala prozor i pevala.
To je najlakše, otvoriš prozor, pevaš, nema odgovornosti za semafor.
Pevaće deca, pevaćemo svi, ali prvo kreni u rikverc.
Milena je kapetanka palube našeg prijateljstva.
Milena vozi spačeka, zna raspored zvezda, i ima isti ožiljak na istom mestu kao ja.
Milena zna gde je more najtiše. Milena zna i kako se jede sa haube, damski.
Najvažnije je u životu naći prijatelje koji će da drže kormilo iako je paluba broda bušna.
Rekla sam ti da ideš u rikverc, opet si se zamislila.
Moraš da znaš da voziš. Onda uvek možeš negde da odeš.
Vidiš da umeš da voziš.
Umem, malo.
Ko ume taj i sme.
Sad ja mogu da otvorim prozor i pevam.
Nismo već dotle stigli.
Skreni levo. Tu je put za more.
I znaš šta?
Samo nemoj da budeš ona žena koja moli nepoznate ljude da joj parkiraju auto.
Neću, obećavam.
Ne možeš da budeš mama koja ne vozi.
Znoj curi niz leđa, ja ću da naučim da vozim, ja ću da vozim svoju decu na more, voziću autoputem do Splita, pa ćemo ići na Brač, da spremamo ribu na gradele i pevamo, ležimo na stomaku na plaži dok Sunce odskače visoko visoko, ja ću da vozim i naučiću da umem čak i kad me strah.
Nema straha, sad skreni desno.
Nema straha nikad.