godina rođenja autorice: 1982.
Klara nad bebama
Porođaj je prošao glatko. Bebe su iskliznule iz nje kao u snu. Najviše od svega bolela su je neonska svetla iznad glave. Od zvuka njihovog zujanja razmicale su joj se kosti i telo joj se rasklapalo kao raščitana knjiga. – Tuđa deca, a iz mene izašla – pomislila je gledajući majušna izgužvana stvorenja. Činilo joj se da je nakon toga spavala danima, da su je budili samo sitni ujedi na bradavicama i lepljive mlečne kapi koje su joj nagrizale preosetljivu kožu, kao da su isceđene iz opakog smokvinog ploda, a ne iz nje same. Obitavala je u bunilu. Toni je slavio očinstvo i napijao se po birtijama. Ona je sanjala kako joj belorepe ptice dugih kljunova kidaju komade mesa, truju se i umiru, pa iz njihovih raspalih strvina vaskrsavaju minijaturne Klare koje žive daleko od nje, nikad da ih ne sretne, a da ih sluti i čezne za njima dok god na njoj ima mesa. Budila se u znoju i panično bi prebrojavala decu. Blizanci su joj se umnožavali pred očima, pa se hvatala za grudi očajavajući što nema onoliko sisa koliko oni imaju glava.
Kad priđe deci da ih podigne, tek što ih dotakne, čini joj se da njihova malena tela počinju da plutaju, izmiču njenim rukama, ubrzavaju se od njene blizine i lepršaju ka zidovima, zaleću se na lustere i lampe kao čovekoliki insekti zavedeni primamljivim uništenjem. Kad se vrtoglavica zaustavi, Klara im skida povoje i pomno pregleda svaki milimetar kože tražeći tragove udaraca i opeklina. Koža im je meka kao pamuk, miriše na urin i puder. Spavaju lakim snom, isisavaju spokoj iz palca. Manji su i opasniji od svega što je Klara ikada videla. Kad zaplaču, iz tog zvuka izrasta most u koji je Klara uzidana kao u grobnicu. Blizanci onda kao male krtice prokopaju put do njenih grudi, pohotno sisaju, most se lagano osipa, ali Klara nema snage da iskorači iz raspalog stuba. Zrncem peska živa je pokopana. Blizanci su siti, obrazi im se zaokrugljuju, osmehuju joj se, a ona vidi podrugljivost umesto radosti. Ako Toni priđe da okupa decu, Klarina koža poprima ljubičaste mramorne šare.
– Nemoj! – pokušava da ga odvoji od njih, ali ruke su joj obamrle, telo joj je sraslo s nekom lepljivom membranom koja joj ne dâ da se makne. Može samo da govori, ali njen glas razjaruje Tonija.
– Šta nemoj? Budi srećna što ti pomažem!
Užasnuta gleda kako podiže jednu bebu i uranja je u korito s vodom.
– Grub si, nemoj – šapuće nekontrolisano.
– A, sunce ti jebem ludo, izlazi iz sobe! – Toni jednom rukom drži mokro dete, a drugom je gura ka vratima.
Klara izlazi, vrata se zalupe, leđima se oslanja na njih i sklizne na prag.
– Tata kupa bebe – čuje Tonija kako govori umilnim glasom. – Mama nema pojma!
Blizanci počinju da plaču. Klara se plaši da će im se telašca rasprsnuti od napora i siline zvuka koji proizvode. Plaši se da će ih Toni povrediti da bi ih ućutkao kao što je ućutkavao nju.
– Šta je, šta se derete? – čuje ga kako nadglasava dečji plač.
Kičma joj je srasla s vratima. Ako se pomeri, popucaće joj pršljenovi. Ako se ne pomeri, krcnuće nešto na dečjim telima. Seća se kako je kao devojčica ulovila gigantskog skakavca, bio je veći od palca odraslog čoveka. Uhvatila ga je za nogu i držala čvrsto. Divila mu se i plašila ga se. Skakavac je pokušavao da odskoči iz njenog stiska nazad u travu i, nije stigla ni da trepne, skakavac je nestao, u ruci joj je ostala samo nožica.
– Ne, ne, ne, ne, ne! – ponavljala je tada kao i sada.
– Šta skičiš, ne koljem te, nego te kupam! – čuje Tonija i udara potiljkom o vrata.
Kad je sve utihnulo, ušla je da prebroji deci udove.
Nekad bi pojela ciglu iz kuće i glavom bez obzira pobegla kroz tu pukotinu. Nekad ne jede danima. Desi se da joj baš za ručkom pred očima iskrsne sadržaj dečjih pelena. Onda ustaje od stola, ruši sve pred sobom i trči u kupatilo da povraća iz prazne utrobe. Ništa ne izlazi iz nje osim gađenja i straha. Grlo joj je zakiseljeno od tog nevidljivog taloga, nagriza je iznutra. Grebu je zarđale glasne žice, srastaju jedna uz drugu, krune se i lome. Govori kao da je progutala žičanu četku ili ne govori uopšte.
– Mladunče moje, opet se uneredilo – čuje Tonija kako se smeje i pokušava da se seti trenutka kad je njegov smeh počeo da je ponižava. – Ala bazdite, ko veliki! – Pokušava da se seti kako je njen život izgledao pre Tonija i ne seća se ničeg. Gađenje je proždire, lomi joj rebra i i isisava koštanu srž. – A gde vam je majka da vas previje? U kupatilu, je l’ da? A šta radi tamo pola dana? Šminka se mamica, da bude lepa, a deca upišana! Neka, tata će to da sredi, i tata je roditelj! Ko je tebe rodio, kaži tati? Tata rodio, tata previja!
Kad izađe iz kupatila, zatekne Tonija kako privija bebe na grudi, zavarava ih svojim praznim bradavicama, deca dudlaju i kenjkaju. Klara ponovo utrčava u kupatilo i obgrli hladnu keramičku školjku kao najprisnije biće u kući.
– Moje sestre bi da dođu u posetu – kaže joj Toni kad legnu u krevet. – Red je da tetke vide decu.
– Kad bi da dođu? – pita tiho, da ne razgradi mrak koji uljuljkava blizance.
– Sutra.
– Sutra? Mogao si mi ranije reći.
– Šta, kao da to nešto menja. Ionako se jedva vucaraš po kući. Sutra, ko i bilo koji drugi dan.
– Dobro, sutra.
– Slušaj, to su priproste žene. Starija je valjana i čestita, nju donekle i poštujem, a mlađa – mlađa je umišljena, ego joj je veći od Ajfelovog tornja. Ona će verovatno smatrati da si ti zaostala, jer si sa mnom. Nemoj se pecati na to. Pusti. Ljubomorna budala, ne može ona da dobaci do toga ko sam ja. Nek priča šta hoće: pas laje, vetar nosi. Jesi me razumela? Aj sad da spavamo, dok ne krenu ovi drekavci.
Kad su Tonijeve sestre došle, Klara se ponašala kao gluvonema. Odmah su zaposele kuhinju.
– Iju, snajka, kakve su ti to zelene čorbe? Kopriva je za lek, nije za jelo – kikoću se, pa iz plastičnih torbi učvršćenih kanapima izvlače komade slanine, pakete očerupanih i obezglavljenih ptica, dimljeno meso, jaja, platnene vreće iz kojih ispada pasulj. – Znamo mi šta naš bata voli – govore zadovoljno. Klara se nadvila nad blizance kao mrtva straža. Tetke prilaze grakćući.
– Pa gde su pilići? Pu-pu-pu, što ste gadni!
Onda se okreću ka Toniju i govore mu ispod glasa: – Pljunuti tata!
Dok svaka podiže po jedno dete, Klara pretrne.
– Ako im iskliznu iz trapavih ruku, razbiće se kao porcelanske lutke. Ako ih slučajno zapljunu, oslepeće. Ako ih prejako uštinu, ostaće im ožiljci na obrazima, bušotine na butinama, kraste na rukama. Ako jedno ukradu, drugo će patiti. Ostavite ih, gadure matore, niste vi nikakve tetke! – unutar Klare sve vrišti, a ona ćuti kao zalivena.
– Snajkice, šta si nam se sneveselila? – gledaju je ispod oka. – Znamo mi kako je, naša su poodrasla, sve znamo! Taman da te odmenimo koji dan, da malo odmoriš.
Nema odmora za Klaru, napeta je kao struna.
– Dragi Klaus, deca se zovu Silvana i Sven – pisala je i poništavala. – Molim te, dođi, čini mi se da ludim! – Onda bi se setila oca koji je u istom stadijumu kao i blizanci, pa bi odustajala od tog poziva.
Tonijeve sestre ostale su nekoliko dana, potrajalo je kao godina. Besomučno su kuvale, ukrašavale su kolače i proždirale okrajke, obrstile su smokvu i ušećerile je u marmeladu, pekle su hleb i lenjirom premeravale rupe na podbulom testu, unosile su se blizancima u lice, podizale ih i bacale ka plafonu, zvale su ih kiflicama, a Klara se plašila da će ih progutati u komadu.
– Geni su čudo – govorile su. – Pogledaj samo, isto ovako bi naša mama zapalacala jezikom kad joj nešto nije po volji.
Toni se namrači na pomen majke. – Baš na nju da povuku! Njoj nikad ništa nije valjalo, palacala bi ko guja do besvesti. Nije nego! Pogledaj im čela, ista ko kod našeg pokojnog babe. On je bio ljudina! Kako on ode, tako nam je gospođa mama pomahnitala, raspojasala se da gazduje. Ne valja da žensko ostane samo, bez čvrste ruke, odmah nastane belaj!
Sestrama zasuziše oči na pomen majke.
– Nemoj tako, Toni, da samo znaš kako te dozivala sa samrtne postelje, nikad te nije prežalila.
– Ja nju jesam. Ne jednom, mnogo puta! Dosta o tome!
Povukle su se kao ošinute.
Noću Toni zasipa bračnu postelju bajatim sećanjima na sestre i nepravdu.
– Ljubomorne su, ništa drugo. Tako je otkad sam se rodio: pokušavaju da me ukrote, da me unize, da me saseku! Samo se babo radovao što će dobiti sina. Mama već bila stara da rađa, starija sestra pred udajom, mlađa u pubertetu. Sve tri su me se plašile! Prva mama, jer nije znala da l’ će preživeti, a sestre jer se zna šta im sleduje kad se rodi naslednik. Sve bi drukčije bilo da babo nije nastradao u kamenolomu. Sveo se na pola čoveka, teško za gledati! Ženskinje to jedva dočeka: kad mačke nema, miševi kolo vode! Babo odapeo, a njih tri se urotile da me unište. Ja se vratio iz vojske, zubi počeli da mi ispadaju, niko ne zna od čega. Nekim su nas otrovom hranili. Matora proda parče zemlje, dâ mi nešto para, sve utučem da sredim zube. Posle čujem da je u testament stavila da sam isplaćen, sve što je ostalo razdelila sestrama. Neka im, da im je prokleto! Trune kuća, trune zemlja, sve trune jer su pohlepne i nesposobne. Ja, koji ništa nemam, od njih ću uvek više imati!
Klara ga ne sluša, čula je tu priču nebrojeno puta. Čula je gnev, pakost, prezir i strah. Udružuju se kao termiti i razaraju njene mostove.
– Dovoljno sam ja velik da im oprostim, ali da zaboravim – neću! Nije Toni budala, zna s kim ima posla. S neuništivim neprijateljima, eto šta su one meni.
Klara ustaje da obiđe decu. Mirni su, osluškuje da li dišu. Toni drobi, iritira je kao škripanje vrata, kao voda koja kaplje iz zavrnute slavine, kao sijalica koja ne gori bez zujanja. Kao kvar.
– A ti šta si mi? Kako si njih rodila, manje sam ti od ništa! Nit me čuješ, nit te zanimam! Žene. Ko se u vas uzda, neće mu dobro biti. Nestalne ste i nepostojane.
Klara netremice gleda u blizance i čeka da zaplaču. Barem jedno da zaplače, da zna da je živo. Umesto budnog deteta čuje Tonijevu mlađu sestru, ožednela je pa ustala, loče vodu kao na pojilu. Klaru bole svi noćni zvuci koji nisu dečji plač. Stiska kapke kao da su pesnice.
– Snajkice, šta bdiš nad njima, nisu svileni! Ne valja ti to! Ako se i zaplače, prestaće kad se umori. Pokvari se dete ako ga svikneš da si tu čim zakmeči. Nek se čeliče, biće bolje i tebi i njima.
Klara ćuti, zubima zagrize mrak. Stoji nepomična i gleda kako neka avetinjska žena prilazi Tonijevoj sestri, uzima joj čašu iz ruke, zdrobi staklo, pa joj srčom natrlja lice i nedra. Kad se zagleda bolje, vidi da avetinja ima njeno lice. Blizanci zaplaču jednoglasno i taj zvuk rastera sve. Sve osim Klarinih ruku koje mašu nad kolevkama kao dirigentske palice. Zaplakaće i ona s njima, samo da uhvati ritam.