godina rođenja autorice: 1982.
Ispod majice
Ležala sam u bolnici na belom uštirkanom čaršavu. Male rupe su bile očigledne. Insistirala sam da obučem svoju spavaćicu. Ležim tako i odjednom oko mene svet nestaje.
One žene druge. Ne osećam ništa prema njima, sve imaju decu. Čini mi se, agresivno imaju decu. Svakih pet minuta zivkaju svoju decu. Ili pričaju o njima.
„Moj sin je funkcioner. Radi vrlo odgovorno“, priča žena od sedamdesetak godina. Gledam, mislim da je starija od moje majke. Obučena je u smešnu nakićenu roze pidžamu, čini mi se jeftina. Mislim kakav li je taj sin funkcioner, što joj ne da pare neke. Setim se moje majke, ni ja njoj ne dajem pare, nego ona meni.
Često se pitam da li sam dobra ćerka. Mislim da nisam. Ali mislim da svako ima decu kakvu zaslužuje, koju je sam napravio i kakvu može da podnese. Mojoj majci, na primer, nije bilo dovoljno stalo. Sva njena osećanja imala su začuđujuće plitke amplitude. Nije se mnogo ljutila, nikada nije povisila ton, često se smejala i brzo zaboravljala bol. Bila sam potpuno idealno dete za nju. Bučna i intenzivna. Danima se ne bih javljala. Svaka druga majka na njenom mestu bi bila povređena, tužna ili ljuta. Njoj prosto nikad nije bilo stalo do toga. Živela u oblaku poverenja da sve što radim ima neki smisao, čak i ako ga ona ne vidi. Radovala se kada pozovem, radovala se kada se javim na telefon, što nije bilo tako često. Imala je razumevanja za opravdanje zato što je znala da ne lažem, a nisam lagala jer nisam imala razloga da lažem. Nikada me ne bi kaznila, niti bi istraživala da li sam slagala ili nisam. Mislim da joj je bilo svejedno.
Ova žena leži na nameštenom krevetu, preko posteljine, a iza uveta joj je svežanj cevčica. Valjda ima slabe vene, zaboli su joj braunilu u vratnu arteriju, venu, šta je. Ona se smeška i steže dve flašice vode.
„Bio je malopre.“
Ne znam kome se obraća, gledam je sažaljivo.
Malo sam i izvežbala taj izraz sažaljenja. Gledam skrušeno u pod malo ispred nje, pa onda podignem pogled ka njoj, zadržim samo malo, da ne buljim neprijatno. Kao da me sramota. Pitam se da li bih se iscimala za te dve flašice za moju majku. Možda i ne bih. Gledam je i mogla bih da gledam netremice satima, ali verovatno bi mislila da sam luda. U stvari, gledam je jer niko ne gleda. I niko je i ne sluša. Kao da je luda – ona leži u toj kineskoj pidžami s rišićima, s tužnim zveckajućim cevčicama poput nakita, opskurnim asimetričnim minđušama, i drži dve flaše vode umesto nekog medvedića.
„Njega je strah od bolnice. Doneo mi ovu vodu, kaže – Kevo, drži se. Sad sam malopre bila dole – on je prošao kolima. Moj sin je funkcioner, ima vozača, stao je tu – gužva je, sad svi se vraćaju s posla.“
Pogledala sam na telefon, prošlo je četiri. To je bilo pre tri sata sigurno. Uopšte nije bilo malopre. Postalo mi je zagušljivo. Ustala sam da otvorim prozor. Baba na krevetu do mene se promeškoljila sa neodobravanjem.
„Otvoriću prozor, lepo je.“ Ne znam ni kome sam to rekla, baba se uz huk okrenula od prozora i zagrnula ćebetom.
Bio je dvadeset sedmi mart. Dvadeset sedmi mart. Sedela sam u trenerci i sopstvenoj spavaćici, koja je toliko kratka da izgleda kao gornji deo pidžame. Jedina sam bila u patikama. Sedela sam na pola, kao da ne pripadam tu. Bilo mi je slabo. Mislim kako mi je odvratno, a u stvari se plašim. U bolnici nema mesta za strah. Tu ima samo ovih drugih žena i njihovih priča i njihove dece, jebala ih deca. Ovaj debil majci doneo litar vode, jebem ga u usta, a ona ih steže ko da su od zlata, pa jebem ti život. Prozor, naravno, ne može da se namesti normalno, jer pada neka zavesa zelena koja ga zatvara. Nikom ni nije do vazduha, došla ja da ih vetrim, samo im je promaja trebala. Stojim i držim se za prozor, mislim da li da skočim. Da se sklonim i od njih i od njihovih usranih priča o imbecilima koje su rodile. U jednom trenutku sam raskrečena između kreveta koji lagano kliza, ivice prozora na kojoj nema mesta za moju nogu i krila koje držim desnom rukom. U tom procepu ovog divnog dana gledam u Hram i mislim se Bože, ima li te, vidiš li na šta liči sve ovo. Malo mi kreću suze zbog one žene u roze plišanoj pidžami i one njene dve flašice, sad je ne vidim ali osećam kako je zanesena i ne gleda u mene nego pravo ispred, kao i proteklih sat vremena. Ne znam da li se ona plaši ili misli da je svoje preživela. Razmišljam kako ne bih mogla ni da ispadnem iz ove sobe. Kad bih htela da skočim, morala bih da se koprcam malo i direktno bih pala na glavu, Bože, mislim se, na sve si mislio, znaš me, znaš da neću da se izblamiram. Bože, molim ti se, gde da odem da plačem, ja neću imati sina debila, neću imati nikakvog sina, ove žene to još ne znaju. One misle meni je lako što sam u patikama, što mogu da se popnem na prozor i da otvorim, da zatvorim, da začas smislim neki mehanizam da se vetrimo, a da nas ne ubija promaja.