foto: Adrijana Vidić

RegionElle: Lejla Kalamujić

godina rođenja autorice: 1980.

SVITANJE

Sjećam se rosne trave u bašti. Golica mi tabane, a smijeh mi izlazi na usta. I sad ga mogu vidjeti kao na ekranu, samo ja više ne čujem svoj smijeh. Sjećam se i kokošinjca, od dasaka i žice, u dnu bašte. Sedam koka nosilja i pijetla. Jednog jutra mama mi je rekla: tata hoće da ga zakolje. Steglo mi se u grudima. Suze mi smočile trepavice. Trkom sam ušla u šupu. Dok je sjekao drva, pitala sam ga:

Tata, tatice,
ako pijetla zakolješ,
hoće li,
hoće li svanuti novi dan?

Bore su mu bile znojne, oči umorne. Žmirkao je i uzdisao. Potom je uspravio jednu cjepanicu, zamahnuo i rekao:

Ne može on više.
Star je.
Istrošen.

Pala je pijetlova glava i krv se upila u panj.

Prođe, zaboravi se. Rastu mi tabani. Grudi bujaju i svrbe. Tijelo mi miriše, pa mi lijepo. Ali onda dođe i to: preko noći vojska opkolila selo, padaju glave, ljudske. Očeva je pala na kućnom pragu. U čizmama su gazili po kući. Šest me ruku steglo, ko kliješta da me drže. Majka vrišti, a ja ne mogu ništa. Trpaju me u kamion, pale motor, i tad posljednji put čujem njene vapaje. Kuću su zapalili i majka je izgorjela u njoj.

Vlažno je i smrdi. Prsti mi poplavili od studeni. Grlo mi se skupilo od straha. On, jedan od njih, zacerekao se i prinio nož:

Vrisni,
samo probaj,
hajde,
pa da ti jezik isjeckam na komadiće.

Ne smijem ni zucnuti. Srce lupa, udara u uši. Živa sam, pa sve mislim:

Ma ne može ovo,
pomoći će neko,
pa neće valjda dati ljudi?

Vrijeme ide. Niko da dođe. Pa se pitam:

Gdje su to nestali ljudi?

Majka je znala govoriti: uvijek ima gore od goreg. Nama se, eto, desilo najgore. Niko nije ni slutio, možda samo pčele. Dva dana prije nego će vojska ući, one su odletjele i nisu se vratile. Da smo samo znali… Ležim sklupčana i nijema, koža bi da se raspukne. Moja je majka bila sretna, jer nije saznala:

da i od najgoreg ima gore,
gore od najgoreg je čekanje.

Gotovo bi mi laknulo kad bih im čula korake. Znala sam, sad će, pa će proći. Nije to bilo ni dvaput, ni triput. Nisam smjela brojati – da jesam, moralo bi biti i da poludim. Čizma udari u vrata, a ja stisnem kapke. On, jedan od njih, navali se na mene. Najgori je bio onaj što mi nije dao žmirit. Šamarao me, pa sve pesnicama po licu, po glavi.

Gledaj, sunce ti jebem,
siktao je.
Ima da gledaš,
dahtao je.
Šta ću, morala sam,
otvorila sam oči i Bog je pao u mrak.

Sve se potroši. Tako su rekli i za mene. Nakon tri mjeseca dali me na razmjenu. Opustjela sam stigla u prihvatni centar. Sve me boljelo. Isprva svi oko mene. Donose mi, prinose mi… Nisam ni shvatila šta misle, čega se boje. Tek na pregledu… Doktor je oborio pogled:

Prekasno,
rekao je.

Tad stvarno kad iz pameti nisam izašla. Razbježaše se svi. Ni da me pogledaju, kamoli da progovore. A ja ne mogu iz svog tijela izaći. Lutam u sebi. Ni dan ni noć mi ništa ne znače. Samo shvatim:

da i od čekanja ima gore,
gora od svega mržnja je.

Lažu oni što kažu da ne mrze ništa i nikoga. Da oni to nisu u stanju. Svaki je ljudski stvor kadar mrziti. Mrzila sam, iz dana u dan sve više. Kunem se, nijednom u toliko mjeseci, ali nijednom nisam dlan na stomak stavila.

Režim od bola na stolu. Stišćem bedra. Mrtvo da se rodi! Noć da se prelije u noć. Sestre me čereče, doktor mi se zavlači među noge.

Širi!
Moraš!
Ama širi! 
Hoćeš da se ubiješ?

Mirišem krvave ugruške. Vrisak mi klizi niz noge. Doktor govori: gotovo, eto gotovo je. Sestra u zvonkim klompama mi prilazi sa zavežljajem. Zadnjom snagom joj naređujem: Nosi! Nosi to od mene! Mrak.

San je to,
miran san.
Ja sama, na mjestu gdje nam je bila kuća.
Nema trave da raste.
Noge mi ukopane u zemlje, ne mogu da koraknem.
Ko svijeća sam pod nebom.
Kiša pada, ali obrnuto,
sa zemlje ide u oblake.
Tako naopačke zvuči drugačije,
ko da svaka kap jeca dok se nebu uspinje.

Spavam, budim se. Sve se u meni vrti, ko Zemlja što se okreće. Strašno je to. Sve isto i sve ukrug. Suha mi usta, ždrijelo peče. Hoću da dozovem sestru (nekog) malo vode da mi prinese. Ali nikog nema. Samo se čuje plač iz druge sobe. Trebalo mi je, ali sam uspjela stati na noge, do kupatila da odem. Hodnik prazan, plač se upija u zidove. Drhtim, grizem donju usnu dok koračam. Ne znam zašto, zastanem, pa uđem u tu sobu. U čaršafu bogda, glavica ne veća od naranče. Čim sam prišla, umirilo se. Možda nisam trebala, ali odmotam ga, kad – djevojčica. Još joj koža smežurana. Ne znam šta bih, u meni se opet premeće. Znam, sve što se meni desilo, sve to može i nju da snađe. Na kraju:

Tuga, samo tuga, i ništa više.
Da mi je neko rekao da tuga može tolika da bude.

Uzmem je u naramak i otvorim prozor. Jednom davno pijetlu je pala glava, a eto sunce opet izađe. Izvadim sisu.

Tog sam je jutra prvi put podojila.

RegionElle


Šehić: Grad, mržnja i mučenik
Szymborska: Pod istom zvijezdom
RegionElle: Radmila Karlaš