godina rođenja autorice: 1979.
Šator u pustinji
Htela sam da ga zadavim golim rukama
jer nije razumeo zašto sam plakala
kad sam na instagramu videla
Vukovu diplomu sina svoje davne prijateljice.
Pomislila sam „nasledio je pamet od majke“
i neka tinjajuća bol, koju osećam godinama,
buknula mi je iz stomaka prema licu,
počela sam da plačem glasno,
ramena su mi poskakivala od rucanja.
Rečima isprekidanim na slogove
počela sam da pričam mužu ko je ona
i zašto plačem.
Sedele smo zajedno u klupi i bile najbolji đaci.
Mene kod kuće nije čekalo ništa sem knjige,
a nju je leti čekala njiva,
u proleće i jesen hlebovi, ručkovi, štala,
sa deset godina je vozila traktor.
Nije od toga pravila spektakl,
nit’ je na teškom životu emocionalno profitirala,
nije ga se ni stidela,
samo ga je živela.
Bila je siroče bez oca,
u nepismenom svetu koji ne mari za knjige,
nemam pojma kad je učila.
Imala je rupe na đonovima
i svlačila novu garderobu čim dođe iz škole.
Bila je najviša u razredu
i bolja od mene u lastišu.
Njene tirkizne prodorne oči
su se uokvirile u crveno
onog dana kad sam se odselila.
Nije htela da je vidim tužnu.
Tek u sumrak,
pre nego što je kamion pun našeg života
otišao iz sela zauvek,
odvezla sam se ponikom do njene kuće
da joj vratim knjigu,
a njena mama je na kapiji prošaputala:
“Plače celi dan.”
Ređala je samo petice do četvrtog srednje,
da je upisala fakultet imala bi sve desetke do kraja.
Bila bi doktorka, naučnica, izumela bi lek protiv raka,
ali posle mature se vratila u selo,
radi u prodavnici i ima sina,
udala se za lošeg đaka,
ne znam kakav je kao čovek,
viđam ga na njenim fotografijama
u plavim radničkim pantalonama,
među flašama rakije i zaklanim svinjama.
Pomislim, nema veze, možda su srećni.
Pomislim, sin će joj biti seoski šljokator
i polagaće matematiku na popravnom.
Jede me ta nepravda, nemogućnost da se odskoči
od nepismenog porekla, bar nivo više,
da urođena moć nadjača siromaštvo i neznanje.
Kakav tužni dan za istoriju ovog sveta
kad je pamet zakopana usudom statusa i porekla.
A onda sam videla Vukovu diplomu njenog sina,
od oca to nije mogao da nasledi,
pomislila sam da njen dar nije zatrt i bivši,
pretočio se u njega, nastavio je da živi.
Mali je bistar i vredan, upisaće fakultet.
I tu se rasplačem kao luda.
A moj prepotentni muž,
kome su dedovi gradonačelnici i admirali,
kome su čitali lektiru pred san,
u čijoj kući se sviralo i učilo,
kaže mi na sve to „pa mogla je da je htela“.
Ma znaš šta,
skočila sam sa troseda,
kako te nije sramota da sa svojih 16 kolena pismenih predaka
znaš šta je ona htela, a šta nije?
Otkud ti ideja da možeš imati stav
o poretku stvari u nepismenom svetu?!
Pa nisu njoj, kao tebi, bile ponuđene opcije da bira.
Ona je opcije gradila sama, dovijala se da dođe do njih,
izmišljala ih i sanjala.
Njeni nepismeni preci su joj nudili motiku i plug,
drugo nisu znali.
Ostavi je na miru,
ti nemaš pojma,
tvoja glava je grad
koji su gradile generacije,
a njena šator u pustinji.
Zamisli sve te šatore,
u celoj ljudskoj povesti,
koje je zatrpao pesak.
Ovaj svet je groblje nerealizovanih potencijala
i ja ponekad ne mogu da podnesem tu tugu.
Onda sam plakala još dugo,
ramena su mi poskakivala od jecanja,
a muž me voleo i grlio,
smirivao mi ramena
i rekao da bi se ubio kad bi bio
tako lud i ranjiv kao ja.