Čitalac neka ne brine, naslov ne upućuje na neki aktuelni bezobrazluk tekućih vlasti. Naprotiv, jedna sveža vest prizvala je u sećanje neke prošle nepodopštine, bacivši novo svetlo na njih. Iako su akteri u tekstu na svaki način nesamerljivi, moguće je uporediti ih da bi se kontrast još više naglasio. Pođimo od sveže vesti.
„Filozofija modernih pesama“, tako se zove najnovija knjiga Boba Dylana. Tu knjigu kupilo je 900 kupaca po ceni od 599 dolara po primerku. Da im je bilo stalo samo do Dylanovih komentara o pesmama svojih kolega, od kojih se knjiga sastoji, mogli su je platiti i manje. Ali, ovih posebnih 900 primeraka potpisao je sam Dylan. Zato im je cena tako visoka. Pored Dylanovih komentara, kupci su dakle želeli i potpis. A onda se ispostavilo da ih nije on potpisao, nego mašina po šablonu Dylanovog potpisa. Uz svaki primerak knjige išla je i potvrda da ju je baš autor svojom rukom potpisao. Mašina + potvrda = $599.
Pošto se ispostavilo da je svih 900 potpisa identično, razotkrivena je „prevara“: nije knjige potpisivala autorova ruka nego njegova mašina. Ostavimo sad kupce da razmišljaju šta na sadržaju knjige menja potpis autora ili mašine. Ti potpisi mu dođu nešto kao umnožena grafika. Kupac ne bi trebalo da brine da li je reč o ruci ili mašini. Od toga bi moralo da mu bude važnije da li je zaista samo 900 primeraka otišlo s potpisom, kako mu za to garantuje potvrda. Reklo bi se, što su njih 900 tražili – ograničen broj posebnih primeraka – to su i dobili. Ali oni misle da nisu. I sad je nastao problem.
Neka ih, neka oni rešavaju svoje probleme; mi ćemo se vratiti na naše domaće potpise. Zazvučaće svetogrdno da se Dylan iskoristi kao uvod za priču o Vučićevom bratu i Siniši Malom i njihovim potpisima. Čak i da se zaključi da je Dylan kupce prevario, a ima dobrih razloga da se tako zaključi, on bi ipak, recimo to tako, ostao genijalni autor i tek sitni prevarant. Kod druge dvojice, prevarantski aspekt ubedljivo dominira. Čitalac se dobro seća, Vučićev brat se branio da nema veze s mahinacijama svoje firme, jer ta firma u stvari i nije bila njegova, nego su je otvorili na njegovo ime neki drugi prevaranti koji su mu ukrali ličnu kartu.
Što se Siniše Malog tiče, priča o tome da li je par desetina stanova na bugarskoj obali bilo njegovo ili ne, razrešila se tako što je neki tamošnji grafolog utvrdio da potpisi na ugovorima za stanove nisu bili njegovi, dakle nije ih Mali potpisao, nego je neko potpis Malog na njima falsifikovao. Dylana je odala apsolutna istovetnost svih njegovih 900 potpisa. Dok su Malog spasile sitne razlike među potpisima na par desetina ugovora. Što se Vučićevog brata pak tiče, fokus na potpisu je nekako izostao, a pažnja je, kao u mađioničarskom triku, ostala vezana za ličnu kartu.
Ako je ikada otvarao firmu, čitalac međutim zna da lična karta nije dovoljna, da mora vlasnik nove firme više puta na više papira lično da se potpiše. Kako to da nikada nisu isplivali ti papiri te da neki stručnjak za Vučićevog brata, kao za Malog, utvrdi da su i potpisi na njima bili falsifikovani kao što je lična karta bila ukradena, ostaje nam samo da nagađamo. Sasvim je izvesno da bi se i ti potpisi pokazali kao u nekim sitnicama drugačiji od nekog tobože originalnog potpisa Vučićevog brata. I onda bi nas stručnjak uveravao kako je baš to dokaz da je potpis falsifikovan.
Evo, konačno, zašto smo dobrog Dylana – dobrog čak i kada malkice vara zarad sitnog ćara – upleli u ove domaće prevare naveliko. Dakle, to što se potpisi iste osobe razlikuju od prilike do prilike, to jest od papira do papira, upravo je dokaz da su svi autentični. Da je Dylan zaista sam potpisao svih 900 knjiga, ti bi se potpisi razlikovali između sebe ne samo u detaljima, nego vrlo verovatno neki od njih imali bi malo šta zajedničko s drugima. Zato je uostalom uz svaki primerak išla i potvrda o autentičnosti. Ali potpisi se nisu razlikovali, pa su Dylan i njegov izdavač uhvaćeni u „prevari“.
Ovde pak stručnjaci tvrde obrnuto, da potpisi moraju do detalja ličiti jedni na druge da bismo prihvatili da ih je napravila ista ruka. Kako vidimo, ono zbog čega je Dylan „pao“, ovde bi mu se uzelo kao konačna potvrda da nije varao – 900 potpisa bez ijedne najsitnije razlike. S druge strane, u tom tamošnjem kolokvijalnom belom svetu, potpisi Malog i Vučićevog brata držali bi se za autentične baš zato što se razlikuju među sobom i ne bi se nijednog trenutka posumnjalo da su falsifikat. Pitanje falsifikata uopšte se ne bi postavilo.
Uz to, za verodostojnost ugovora ili registracije firme ne garantuje potpis, nego ustanova gde se kupac stana ili vlasnik firme potpisuju na odgovarajuće papire. Da ima pameti, ovde se niko ne bi bavio time liče li ti potpisi nekom tobožnjem originalu ili ne, i da li je lična karta ukradena ili ne, nego bi bila prozvana ustanova da položi račun o spornim dokumentima. To se nije dogodilo. Ustanove niko ništa ionako ne pita. A tamo, preko? Tamo su se Dylan i njegov izdavač odmah izvinili: sam Dylan dao je neko… pa, recimo opskurno objašnjenje zašto je koristio mašinu; izdavač je pak odmah ponudio da vrati novac kupcima.
Vučićev brat i Mali, naprotiv, i dalje idu uokolo i ruše sve pred sobom – Vučić bi rekao kao idioti – ne bi li se odbranili od utemeljenih sumnji. S jedne strane, čak i veliki Dylan prihvata da nije izvan ili iznad institucija i da mora poštovati pravila. S druge strane, ova dvojica nitkova – i u smislu da su niko i ništa – razoriće sve, od institucija do zdrave pameti, kako bi uživali u sopstvenoj nedodirljivosti. I, naravno, kako bi zadržali novac, stanove… šta god.