Pronađi (budućeg) ubicu – to je nova igra u našim školama, a prema zamisli nekog genija iz policije.1
Ne znam da li je čitalac manje naivan od mene, ali evo, odmah ću reći – ja ovo nisam očekivao. Sve znam, zemlju vode idioti na čelu s kompletnim idiotom. Njima je važno samo i jedino kako da ostanu na vlasti. Ne zanimaju ih pogubne posledice njihovog upravljanja zemljom. Izvod je jasan – od njih ništa dobro ne možemo da očekujemo. Ali, moramo li baš uvek da očekujemo najgore? A i kad očekujemo najgore, moraju li svaki put da nas iznenade još gorim?
Da su neki od njih sačuvali zrno ljudskosti videli smo na primeru ostavke ministra prosvete (ili osobe koja mu je tu ostavku napisala, ako je tako bilo). Pročitate to pismo i pomislite – vidi, ljudsko biće. Nesavršeno i grešno kao i svi mi, ali ljudsko. Samo što je šef države požurio da naglasi da ta ostavka neće ništa promeniti. Umesto da kaže, razumem ministra, dobro je uradio, on kaže – razmisliću o tom potezu. Dok predsednica šefove vlade ide uokolo i brani rijalitije.
Pod ovim režimom, pokazivanje ljudskosti s pozicije vlasti – nedopustivo je. To nam poručuju šef i njegova predsednica. Ljudskost je za njih znak slabosti. Za nas, pak, ljudskost je temelj zajednice. Tako je, ostali smo bez temelja. I bez pameti. Jer, samo u zemlji bez pameti, policija može poslati pismo školama i tražiti od njih da sastave spiskove sumnjivih učenika. Jeste, to se dogodilo i pred tim sam ostao zgranut. Takav kakav sam, naivan dakle, iznenadio sam se.
Istini za volju, pismo je neobično. Ima dva zaglavlja. U jednom stoji policijska uprava i ministarstvo unutrašnjih poslova. Odmah ispod stoji ministarstvo prosvete. Ko piše školama, policija ili ministarstvo prosvete? Ili je ministarstvo prosvete dozvolilo da bude krinka pod kojom će policija ući u škole? Šta će policija u školama? Ko je obučio policajce da rade kao pedagozi i psiholozi? Mislim, ko ih je obučio da rade bilo šta? Pa ministar policije ne zna šta je terorizam, pobogu.
Samo, pitanje sam pogrešno postavio. Jer, neće se policajci igrati pedagoga i psihologa. Naprotiv, od nastavnika se traži da postanu policajci. Ruku na srce, naša škola jeste hijerarhijski uređena, sa strogom militarnom subordinacijom. Njena osnovna svrha nije da obrazuje decu nego da od njih napravi apsolutne poslušnike. Sve smo to znali i do sad. Ali nikada, baš nikada, nije se od nastavnika tražilo da potkazuju decu. To na pamet može pasti samo izopačenim umovima iz tekućeg režima.
U pismu se izričito traži da – čitaoče udahni duboko –
припреме списак ученика за које процењују да су у ризику од насиља, било да су оштећени односно жртве или извршиоци насиља или испољавају асоцијално понашање. Наведене спискове ће, приликом доласка у школе, полицијски службеници разматрати заједно са релевантним представницима школа, како би смо договарали даље активности.
Ne, nećemo o tome da se školama obraća neko i ćirilično i latinično i na svaki drugi način nepismen (би смо). Nećemo ni o tome da se školama obraća neko ko ne ume da misli, jer ako je reč o riziku, onda još nema ni žrtava ni izvršilaca. Nećemo ni o tome da taj neko ne zna šta reči znače, pa reč asocijalan koristi u jednom izrazito opasnom, da ne kažem rizičnom kontekstu, i povezuje je sa sklonošću da se bude nasilan. Budala je bilo i biće, samo što ćemo ih sad pustiti i u škole.
Evo šta je najstrašnije – šta su dalje aktivnosti? Ne možete poslati ovakvo pismo… ovde bi trebalo da stoji tačka, ali pismo je poslato, pa sad nastavak ide ovako – a da u njemu jasno ne kažete šta su dalje aktivnosti. Te dalje aktivnosti, tako nedefinisane, beskrajno su opasne. Jer, u škole će ući totalno nekompetentne osobe – jeste, možemo ih nazvati i kompletnim idiotima, po njihovom šefu – i na svoju volju će preduzimati dalje aktivnosti. Za koje dalje aktivnosti u školama su obučeni policajci?
To su problemi s ove policijske strane. S druge strane, nastavnici se primoravaju da prave spiskove i da ih predaju policiji. Pa ko normalan može i da pomisli na tako nešto? Nadalje, nijedan od osnova za sastavljanje spiskova u ovom pismu nije definisan. Šta je rizik od nasilja, šta oštećeni odnosno žrtva, šta izvršilac nasilja, a šta, povrh svega, asocijalno ponašanje. Ne možete poslati ovakvo pismo… ovde bi trebalo da stoji tačka, ali pismo je poslato, pa sad nastavak ide ovako – a da to ne definišete.
Konačno, ne tako davno, zbog štednje, mnogim školama u Srbiji naloženo je da umesto obaveznog socijalnog radnika, psihologa i pedagoga, bude samo jedna osoba, socijalni radnik ili psiholog ili pedagog. I ko će sad da pravi spisak, i to spisak za policiju? Postoji razlog zašto u školi s decom ne rade policajci nego pedagozi, psiholozi i socijalni radnici. Ne može se svako ponašanje podvesti pod jasnu definiciju iz zakona. A policija se mora držati isključivo zakona.
Mislim, tako je to u pristojnim zemljama. Ali Srbija odavno nije – pristojna. A sve više je policijska, a šef policije je, da ponovimo, da ne bude da nismo rekli – kompletni idiot.
(1) Evo, neka bude da taj neko ništa nije čitao. Neka je, kao i svako drugo obično biće samo gledao filmove. Čitav niz sf priča elaborira ideju da se predvidi i osujeti zločin. Možda najupečatljivije, to gledamo u filmu „Minority Report“ iz 2002. I u svakoj od tih priča stiže se do samo jednog zaključka – svaki pokušaj da se predvidi i osujeti zločin završava ili totalnim nasiljem ili zloupotrebom na vrhu hijerarhije. Ali, što bismo mi očekivali da na vrhu policije sedi neko ako ne načitan, onda bar običan, s prosečnom pameću