Uzbudljivo je u Srbiji. Šta će Vučić odgovoriti Scholzu i Macronu. Scholz i Macron, čitalac zna, pisali su Vučiću i od njega tražili da donese teške odluke. Odluke se tiču odnosa između Kosova i Srbije. Garant stabilnosti, kako se na Vučića donedavno gledalo iz EU, postao je na Balkanu pretnja po mir. Scholz i Macron dosetili su se da pretnju otklone tako što će – da se tako izrazim – od glavnog palikuće u regionu tražiti da gasi požar. Ne izgleda previše smisleno, ali nije nezanimljivo da se posmatra.
Scholz sad već ima bogat dosije razgovora i dopisivanja s Vučićem. Proletos je, zajedno s koleginicama iz vlade na čijem je čelu, ministarkom odbrane Christine Lambrecht i ministarkom spoljnih poslova Annalenom Bearbock, od Vučića tražio da Srbija uvede sankcije Rusiji. Istu stvar od Vučića je tada tražilo i troje članova američkog senata. Senatoru Chrisu Murphyju Vučić je na to rekao da ga ovaj pozove za dva meseca i proveri kako stoje stvari sa sankcijama.
Dva meseca je odavno prošlo, a sankcije nisu ni na vidiku. Tako su dakle prošli Scholz i senatori s Vučićem i sankcijama. Zašto Scholz misli da će s Kosovom biti bolje nego sa sankcijama? Kada su se od Vučića tražile sankcije protiv Rusije, uz taj zahtev nije išla nikakva pretnja ili ucena – ako ne uvedeš sankcije, mi ćemo… Ali ovde se to ipak videlo kao strašni pritisak i na Vučića i na Srbiju. Na isti način gleda se i na pismo o Kosovu: ono se takođe vidi kao veliki pritisak na Vučića.
Ako je Scholz nešto shvatio iz epizode sa sankcijama, onda je u novom pismu morao pored zahteva da se odnosi s Kosovom srede staviti i šta će biti ako se to ne desi. Vesti ne kažu postoji li takav deo u pismu. Ni Vučić nam nije naglas pročitao pismo. Možemo samo da spekulišemo. Kao što, recimo, spekuliše jedan od vođa opozicije Đilas. On kaže – Nemačka bi mogla da zatvori svoje fabrike u Srbiji, ako Srbija nastavi da izbegava da uvede sankcije ili da reši spor s Kosovom. Ako to uradi, kaže Đilas, više stotina hiljada ljudi ostaće bez posla.
To zvuči kao potencijalno opasna pretnja, to jest ucena. Iskustvo sa neuvođenjem sankcija protiv Rusije pak kao da pokazuje da Vučiću zahtevi stižu bez ikakvih pretnji šta će biti ako se oni ne ispune. U svakom smislu su neobični ti razgovori između Vučića i njegovih kolega sa Zapada. Sa Zapada se u nedogled ponavljaju zahtevi. Vučić ih u nedogled ne ispunjava. Što ne smeta da se ovde pravi slika Srbije pod ogromnim pritiskom EU ili SAD, svejedno. Pritisak raste, kaže se. Sve je jači. Ali uporno ostaje nevidljiv, neartikulisan. Šta je pretnja pod kojom stenje od Zapada pritisnuta Srbija?
Stvar uopšte nije u pretnjama, sve i da ih ima. Pretnje su tu manje zlo. Od njih je mnogo veći problem to što Vučić u stvari ima izbor, pogotovo ako bi bilo kome na Zapadu zaista palo na pamet da mu zapreti. Putin ga čeka raširenih ruku da ga primi u zagrljaj kada otpadne od Zapada. Ne bi Vučić bio jedini u tom zagrljaju s Putinom. Videli smo kako taj zagrljaj izgleda kada je u Putinovo naručje pao Aleksandar Lukashenko. Lukashenko je morao da na strani Moskve uđe u rat protiv Ukrajine.
Lukashenko nije jedini. Ovih dana po drugi put u nekoliko meseci posetio je Moskvu vođa hunte u Mjanmaru Min Aung Hlaing. On je prošle godine bio vođa puča protiv demokratski izabrane vlade na čijem je čelu bila Aung San Suu Kyi. Ove godine, otkako je Rusija napala Ukrajinu, Hlaing na svaki način hoće da zacementira svoju saradnju s Moskvom. Mjanmar se guši u pobunama, a Hlaing jedini način da se zadrži na vlasti vidi u što čvršćem stisku s Putinom. Otuda njegove česte posete Moskvi, kao i posete ruskih zvaničnika Mjanmaru.
E, to je pretnja, to je pritisak na Srbiju. U Vučićevim nadgornjavanjima sa Zapadom, mi mu dođemo nešto poput talaca. Moglo bi nam se dogoditi da zanoćimo u Srbiji, a probudimo se u Mjanmaru (ili Belorusiji, ako je nekome to draže). I za to nam svakako ne bi bio kriv Zapad.