Gradi se konsenzus da su izbori jedini izlaz iz političke paralize. Istina je da protesti ne mogu zaustaviti život u Srbiji i tako iznuditi promenu vlasti. Ali, istina je i da je Vučić bespotrebnim skupom pred skupštinom samome sebi srušio legitimitet i to po njegovim sopstvenim merilima. Čitalac to dobro pamti – kada opozicija od 2012. naovamo izađe na ulicu i demonstrira protiv vlasti, Vučić odgovara na to svojim skupovima i onda prebrojava gde je bilo više pristalica. U tom besmislenom i krajnje primitivnom nadmetanju, Vučić je odnosio ubedljive pobede. Što ga je verovatno zavelo da napravi grešku i pokuša još jednom. Ovaj put, na svakom okupljanju protiv nasilja (vlasti) bilo je više demonstranata nego što je bilo pristalica na tom Vučićevom skupu.
Dakle, u svojoj igri, prema svojim pravilima, u dokazivanju legitimiteta Vučić se preigrao i izgubio je od opozicije. Sve što on sad kaže, svako njegovo pozivanje na narod i na potrebu da se žitelji Srbije ujedine razbija se o činjenicu da je njegov skup bio debakl. Iako ništa ne poštuje, iako svako pravilo savija prema svojim potrebama, čini se da ovaj put Vučić ne zna kako da izađe iz slepe ulice u koju je svojom voljom zašao. Sve što mu je nekada išlo naruku, sada radi protiv njega, uključujući tu i njegov najjači (nacionalistički) adut – Kosovo. Može se Kurti truditi iz sve snage i vući najapsurdnije poteze (kao što je ulazak gradonačelnika Albanaca u zgrade opština na severu Kosova) kako bi iščupao Vučića iz nevolje, ali njihove igre više ne rade i ne daju rezultat. Pozvao si (ucenio, primorao, šta god) ljude na ulicu, nisu se odazvali – u populističkoj Vučićevoj matrici to znači kraj.
Zamah opozicije na talasu protesta (više samoniklih i spontanih nego što su organizovani, iako opozicija radi u tom organizacionom smislu za sada odličan posao) jeste jak, ali nezadovoljstvo demonstranata se mora prevesti i u političko polje. To se radi na izborima. Istina je i da je Vučić sada samo prazna ljuštura (njegova moć prisile je, kako nam je sam demonstrirao, uveliko oslabila): teško da on nadalje može imati autoritet da bilo čime upravlja. Što opet vuče na zaključak o izborima.
Posmatraču s Marsa, izbori zaista izgledaju i kao jedino i kao jedino ispravno rešenje. Tako stoji i u teoriji. Teorijski gledano, izbori su instrument za ublažavanje, ako ne i za otklanjanje napetosti u društvu. Ako se različite grupe sukobe u političkom polju oko pitanja od egzistencijalne važnosti i ako je jasno da i sama pitanja kao i odgovore svaka od njih vidi bitno drugačije nego ostali, jedino je rešenje da se na izborima odluči i obezbedi pristanak onih koji budu preglasani. Pristanak poraženih shvata se kao obaveza ako i samo ako su izbori bili slobodni i pošteni, te ako im se ostavi prostor da se i dalje slobodno zalažu za svoja rešenja. Stvar je pak u tome što samo posmatraču s Marsa može pasti na pamet da izbori u Srbiji pod ovakvim Vučićem mogu biti slobodni i pošteni.
Ne treba sumnjati u to, Vučić priželjkuje i pritisnuće iz sve snage da ima iste onakve izbore kakve je Srbija pod njim imala i do sada. To nisu slobodni i pošteni izbori. Čitalac je već umoran od ponavljanja – mediji nisu slobodni, žitelji Srbije nisu dobro informisani, vlast ucenjuje birače na svaki mogući način, kao što i krade glasove. Nema pristanka na poraz posle takvih izbora. Ko god sada zagovara izbore kao izlaz iz političke krize, zapravo veruje da bi neslobodni i nepošteni izbori bili dobri za žitelje Srbije. Istina je pak da se takvim izborima ništa neće rešiti. Računica zagovornika izbora manjkava je i svodi se na utisak da je Vučić dovoljno oslabljen da neće moći da uceni birače i iznudi glasove potrebne za pobedu. Pogotovo se veruje da Vučić, šta god da uradi, nikako ne može dobiti Beograd.
Vuče se paralela s Vučićevim skupom – kao što nije mogao da dovede ljude, neće moći ni da sakupi glasove. Ali, ako je tako, Vučić neće raspisati izbore. A ako ih raspiše, treba se bojati da je našao način da ih ukrade. Ako ih ukrade, kriza se samo produbljuje: jer će se protesti onda nastaviti i posle izbora.
Ovde, pre nego što zaključimo tekst, možemo napraviti digresiju. Novi izbori vide se kao deo rešenja i za najnoviju krizu na Kosovu. Stvar s tim izborima je u tome što se kao dve strane u (političkom) sukobu vide administracija u Prištini i Srbi sa severa Kosova. To su na lokalnom nivou relativno ravnopravni akteri. Ako se pod nadzorom Natoa i predstavnika iz EU i Sjedinjenih Država ponovo organizuju izbori, Srbi će ih, kao što je to bivalo i ranije, sigurno dobiti. Administracija iz Prištine će, kao i ranije, te rezultate morati da prihvati. Što svakako jeste jedan korak dalje od krize. (Sasvim drugo pitanje je koliko su ti izbori slobodni i pošteni iz ugla samih članova srpske zajednice na severu Kosova.)
Ako se sad vratimo u Srbiju, i pokušamo da napravimo analogiju sa situacijom na Kosovu, vidimo da nema nikoga spolja ko bi mogao garantovati regularnost izbora. Pored toga, režim ima znatno više (medijske, finansijske, organizacione) moći od opozicije. Iz čega sledi izvod – nema uslova za slobodne i poštene izbore. A za izvodom i zaključak – u tim okolnostima izbori ne mogu biti izlaz iz krize. S obzirom na to, opozicija je na dobrom tragu kada nezadovoljstvo učesnika protesta prevodi u političko polje kao zahteve za slobodne i poštene izbore. U pravu je i što neće da razgovara s Vučićem. Zaista ima smisla – prvo ispunjenje zahteva, pa razgovori, izbori, šta god. Izbori pod Vučićevim uslovima su produžavanje agonije.
Dakle, nije stvar u tome da se izađe na bilo kakve izbore. Vučića treba prinuditi (silom protesta) da ide na slobodne i poštene izbore. U traženju takvih izbora presecaju se egzistencijalni interesi demonstranata i politički interesi opozicije. Ne treba tražiti ništa manje od toga. I ništa više.