Kako smo u izbore ušli, tako smo iz njih izašli. Opozicija je vikala – Vučić krade, Vučić krade, Vučić krade. I u nedelju je Vučić zaista pokrao izbore. I to je sve. O tome se više ništa nema reći. Samo što to nije dovoljno za tekst. Zato ćemo još malo o netom završenim izborima. Svoju krađu Vučić naravno naziva pobedom. Opozicija njegovu pobedu ispravno imenuje kao krađu. U tom terminološkom raskolu u zemlji kakva je postala Srbija pod Vučićem, pobedu će odneti jači, a to je još uvek Vučić.
Hoću da kažem, nisu se u nedelju brojali glasovi nego su se obarale ruke. Dobar deo kampanje opozicije u fokusu je imao Vučićevu demonstraciju sile. To znači da su opozicioni protagonisti dobro razumeli i opisali izbornu igru. Ali, ako celu kampanju svedete na to da je krađa već počela, pa na sam dan izbora dokumentujete i kako krađa zaista izgleda, to naprosto nije dovoljno da se svrgne Vučić. Zapravo, u kampanji je opozicija demonstrirala da još nema snage da se nosi s Vučićem. To nije osuda opozicije, to je činjenica.
Jer za osudu nema dobrih razloga. Samo što je kampanja možda mogla da izgleda drugačije, a opoziciona obećanja da budu odmerenija. Stvar nije u tome što je opozicija izgubila čak i Beograd. Naprotiv, stvar je u tome kako će opozicija podići svoje birače iz postizborne depresije. Sa drugačijom kampanjom, mogli su se i ovi sad rezultati predstaviti kao mala pobeda, kao još jedan korak ka skidanju Vučića i njegovih kolaboranata (jer oni nisu stranka) s vlasti. Ali, mleko se prosulo, i sad treba naći novi krčag.
Dobro, loša metafora. Krčag – koalicija protiv nasilja – uopšte nije bio loš, i bilo bi dobro sačuvati ga, a ne razlupati u besu. U sledećoj kampanji, barem taj deo opozicije trebalo bi da se uzdrži od onoga što je uglavnom radio u ovoj sad kampanji – otkrili smo prevaru, molimo građane da odu i prijave, provere, podnesu, žale se… Kome? Koji građani? U kojim životima? Jedan tok vaše kampanje kaže da se u Srbiji očajno živi, da ljudi rade od jutra do mraka da bi preživeli, i istovremeno – u Srbiji nema institucija, sve je uzurpirala stranka na vlasti, od policije do tužilaštva i sudova. A onda – građani angažujte se, uhvatite ih u prevari. Ta dva toka kampanje tukli su se među sobom.
Drugi tok morali su sami da nose stranački aktivisti i da izlaze samo s rezultatima – uhvatili smo ih tu i tu, i uradili smo to i to, a rezultat je sledeći… Nije tako bilo, pa je nedelja u stvari bila kulminacija opozicione kampanje, ali bez razrešenja, kako je tekla i čitava kampanja.
Jasno je da sa režimom koji je sve stavio pod svoju kontrolu, pa i to da mimo zakona izbacuje nove lične karte u velikom broju, ne smete doći u situaciju da stvari zavise od brojanja, jer na svaki vaš prigovor, režim će odgovoriti da je sve bilo po zakonu, a i ako nije… o tome će konačnu reč dati sud, a on će u najmanje zlonamernoj varijanti reći da nije nadležan. Sila države koristi se za demonstraciju sile na izborima. Ko god se poziva na zakon i ustanove, u toj borbi će biti poražen. Zato je opozicija morala ući bez velikih obećanja u kampanju. Istraživanja javnog mnjenja, zdrava pamet… sve je to od male koristi pred uzurpiranom golom silom države.
Da li ja sad to pozivam na nasilje u ime borbe protiv nasilja? Naravno da ne. Na nasilje pozivaju sam Vučić i njegovi kolaboracionisti. To treba imati u vidu pred svake izbore na koje će se izlaziti protiv njih. I u skladu s tim odmeriti svoju snagu i poruku za birače. Ako se sve to ima u vidu, opozicija čak i nije loše prošla, a Vučić je u stvari prošao očajno.
Barem opozicija protiv nasilja nije loše prošla. Dok se takozvana desnica slupala u paramparčad. Nema nijednog dobrog razloga da se bilo ko tome raduje. Bez tog radikalno desnog krila, ni ovo manje radikalno desno krilo kome se tepa kao levici nema šanse u borbi protiv Vučića. Jeste, setimo se DOS-a i izvucimo (ponovo) zaključke. Najjača karta opozicije u izbornoj kampanji bilo je ujedinjenje u koaliciju protiv nasilja. Samo je to donelo njenim akterima ove manje-više dobre procente, koji su se dalje u kampanji samo krunili.
Za pretpostaviti je da bi sličan efekat imalo i ujedinjenje na takozvanom pravom desnom krilu. Nije se desilo. Od tri jake desne formacije, dve su potonule ispod cenzusa. Možemo samo da ih molimo da se sledeći put dogovore. Ne samo između sebe, nego i sa koalicijom protiv nasilja. Nijedan politički akter u tri desne kolone i jednoj „levoj“ o tobože najvažnijim pitanjima za Srbiju nije izneo drugačiji stav od ostalih. Na stranu što je čitava desnica nastupila kao hor jednoglasno, ni takozvana levica nije odudarala niti kvarila pesmu. Mogli su mirno svi zajedno. A mi koji smo glasali protiv svoje volje, uradili bismo isto i u toj situaciji. Jer, da bi se pokrenula, Srbija se mora osloboditi od Vučića.
U vezi s tim, i poslednja primedba. Kosovo se po ko zna koji put pokazalo kao lažna tema pred izbore. Tu temu nametnuo je režim, a prihvatili su je čak i opoziciono ili slobodno nastrojeni mediji. Kosovo naprosto nije tema, i to se jasno videlo u nedelju. Desnica kojoj su bila puna usta Kosova, uglavnom je nestala s političke scene. Čak je i jedan klovn bolje prošao od branitelja Kosova. S druge strane, osoba koja je uspela da u svojoj političkoj karijeri čak dva puta izgubi Kosovo, mirno je dobila i ove izbore. A da niko nije izašao na ulicu i od Vučića brani Kosovo.
Kosovo je bilo tačka razdora između opozicionih aktera i kao takvo odlično je odigralo svoju ulogu u kampanji za Vučića. Sledeći put, opozicionari držite Kosovo po strani i pametnije se dogovarajte ako mislite da imate bilo kakve šanse protiv Vučića, jer vam je on to Kosovo već završio.