Juče, u pošti u Sopotu, Ljubodrag Stojadinović sreo se s junakom iz svojih tekstova. Dobro, junak je pogrešna reč za ovu priliku. Pored ostalog i zato što Stojadinović u svojim kolumnama (ja ih uvek čitam kao komentare, ali neka bude sad – kolumne) ne piše fikciju. Sve što u njima kaže, istina je. Pa je onda i osoba iz pošte u Sopotu stvarna. U tome i jeste stvar kod Stojadinovića – u tom podudaranju njegovih tekstova sa stvarnošću. To ponajviše iritira „junake“ (sada već mora pod navodnicima) njegovih tekstova – to što zaista postoje i što su baš takvi kakvima ih Stojadinović opisuje.
Stajao sam u redu pred šalterom u pošti, kaže Stojadinović, i onda mi je prišla starija osoba i počela da mi govori… Čitalac ne mora dalje da čita, može i sam da pretpostavi šta je u stanju da izgovori „junak“ iz Stojadinovićevih tekstova. Ruku na srce, nije „junaku“ svejedno kad se prepozna u Stojadinovićevom tekstu. On bi voleo da je drugačiji, ali ne može pobeći od Stojadinovićevog opisa. Taj tekst pred „junakom“ stoji kao ogledalo. Pun srdžbe, „junak“ bi da iskoči iz svoje kože (ili iz opisa, svejedno), ali pošto to nije moguće, on hoće da razbije ogledalo (ili autora, svejedno).
U pošti je, kaže još Stojadinović, vladao muk. Razumem ljude, mučno je gledati kada se sretnu autor i njegov „junak“. A pri tom je „junak“ baš to – uokviren navodnicima kao ramom od ogledala. U ogledalu, ružna slika. Ljudi u pošti imali su da biraju: hoće li biti deo slike u ogledalu ili stati na autorovu stranu. Razumem ljude, odvikli su se da biraju. Ne mešaju se, ni u svoje, a kamoli u tuđe živote. Znam i da nisu iznenadili Stojadinovića. Pa toliko je napisao i o njima. Nije mislio Stojadinović da će se u pošti dogoditi mala revolucija ili barem solidarnost – da ljudi skoče i zaštite od siledžije jednog među sobom.
Da ima te solidarnosti, ne bi Srbija bila puna „junaka“. I ne bi najgori „junak“ među njima išao uokolo i predstavljao se kao predsednik države. Sve to Stojadinović zna. I opet ne odustaje. Mislim da je osoba koja mu je prišla u pošti, završiće Stojadinović, podoficir u penziji. (Pre)poznaje Stojadinović svoje „junake“, živi s njima, gleda ih i očajava. „Junak“ je valjda hteo Stojadinovića da uplaši, pored toga što je pokušao da ga diskvalifikuje: kad već ne mogu biti bolji nego što jesam, uvek mogu pljunuti na bolje od sebe da budemo isti, tako razmišljaju „junaci“.
„Junak“ ne bi bio baš Stojadinovićev „junak“ da ume da misli, da ume da proceni ljude, ako već ne ume da ih poštuje. Ne vidi Stojadinović sebe kao nekakvo više biće u odnosu na svoje „junake“. S tim „junacima“ on živi u istoj propaloj zajednici. Poneće Stojadinović, kad bude vreme za to, spremno svoj deo tereta krivice ili odgovornosti (kako je kome draže) za epohalni kolektivni neuspeh iz protekle tri decenije. Stojadinovića od „junaka“ razlikuje nešto drugo – on ima dovoljno integriteta da odbije da se samozavarava, dok se njegovi „junaci“ valjaju u laži. Oni odbijaju da otvore oči i vide šta su napravili.
Što se uterivanja straha tiče, i u vezi s tim je „junak“ demonstrirao svoju glupost. Ne boji se Stojadinović svojih „junaka“, pogotovo ne onoga što bi oni mogli da mu kažu. Pre nego što zauste da mu bilo šta izgovore, Stojadinović već zna šta će čuti. Pa pobogu – on ih je (recimo to tako, metaforično) izmislio. Dakle, poznaje ih, kako se to nekada govorilo, u dušu. Najveći Stojadinovićev strah, verujem, sastoji se u pomisli da za njegove „junake“ nema spasa. Ni za njih, a ni za njihove sunarodnike, ako ih uopšte ima drugačijih nego što su oni.
Samo, i s tim je strahom Stojadinović raskrstio, jer, shvatio je, spasa nam nema. I on sad nosi to svoje ogledalo i podiže ga pred „junacima“ ne da bi nešto postigao, promenio, spasio, nego zato što drugačije ne može. Navikao čovek da govori istinu. U tom smislu, Stojadinović je i dalje vojnik – vojnik istine. Jeste, zvuči patetično, ali, priznaćete, ni situacija nije uobičajena.
Kad smo već kod vojnika, evo, neka čitalac sam kaže, u kom bi se stroju radije našao: rame uz rame sa Stojadinovićem ili, na primer, rame uz rame s komandantom Kobri. Taj komandant prekjuče je zapretio, istina, implicitno, Kurtiju i jedinicama Rosu i Fit (šta god bilo ovo Fit). Otprilike: ako mi odemo tamo, njih više neće biti. Ej, posle svega što se dogodilo u protekle tri decenije, a posebno u proteklih par godina, on našao da se „junači“ i da preti, doslovno slep za košmar u kome već nedeljama žive Srbi na severu Kosova. Samo čeka, kaže, „naređenje Vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića“.
Jeste, s jedne strane Stojadinović, a s druge – njegovi „junaci“. Birajte.