Kroz odvaljeni poklopac na podu autobusa zurim u asfalt koji se kreće u suprotnom smeru.
Grad gužva novogodišnji mobilijar, nemoć pakujemo u modle za kolače, imaju oblik Gaze.
Ja mogu da pobegnem, oni ne,
Oni znaju od čega treba da beže, ja ne,
Ali ipak sedam u autobus i putujem čitavu noć.
Pa se ne javljam, pa me nema, pa ćutim.
I nikad više nego tad sam tu.
Vidiš me.
Ne znam ništa o morskim vetrovima, pa hodam uporno uz obalu dok lice ne počne da peče.
Vibrira strpljenje, život na ivici incidenta. Potapam ga u šoljicu kafe.
Konačno – pušta se. U bakljama, u vatrama, u letećim buradima.
Katarza nacije staje u pucanj ili prskanje stakla.
foto: Dženat Dreković/NOMAD