Jednog srećnog dana možda će neki novi (i pravi) jugoslovenski ustav počinjati rečima: ‘U našoj zemlji sve su memorije ravnopravne.'“
Uništeni su kameni cvetovi Partizanskog groblja u Mostaru. Sasvim sigurno je počinilac poneki put kamenu zadao tačno onoliko udaraca koliko je klesar puta udario batom dleto da bi ispisao imena poginulih antifašista. Pepeo u pepeo, kamen u prah.
Muk, pa zgražanje, oštre osude, pretnje, pozivanje na status nacionalnog spomenika Prve kategorije, zazivanje hitne obnove, svi su nešto rekli, podsetili na antifašističku tradiciju i obnovu spomenika, setno pominjali proslavu Dana Evrope i Dana pobede nad fašizmom 2018. godine.
Smatram da obnova Partizanskog groblja u Mostaru nije potrebna. Štaviše, ona je uvredljiva, tako mi Brojdana Brojdanovića zaglavljenog u mećavi u Malom Popoviću krajem osamdesetih. Na moj stav stiže prijateljska poruka – da li to znači da priznajemo kapitulaciju? Odgovaram pitanjem – da li smo kapitulirali kada nismo sačuvali grad mrtvih ili kada nismo uspeli da sačuvamo grad živih?
Dok je JNA besomučno razarala Vukovar, Bogdanu Bogdanoviću je stigla vest o oštećenju Dudika i njegovih kenotafa u granatiranju. Prisetiće se kasnije svog osećaja sramote ukoliko se usudi da zažali za „jednom svojom baroknom igračkicom u baroknom gradu kojeg više nema“. Ako ne postoji Vukovar koji je napravio Dudik – da li je Dudik potreban? Puka obnova simbola bez obnove značenja simbola je čest manir postmoderne. Simboli se tako svode na estetski i istorijski važne bez jasne konekcije sa sadašnjicom. Tako poslednjih godina svedočimo popularizaciji modernističkih spomenika Jugoslavije koja nije praćena popularizacijom ideja kojima je izgradnja tih spomenika vođena, naprotiv – oni su svedeni na lepo/brutalno, hipsterski atraktivno.
Obnova svakako ide projektno, nema društvenog značaja kao osnovnog pokretača, nema više meštana koji donose hercegovački kamen sa starih kuća da doniraju neimarima. Kvadratić u logframe nekog projekta ili rečenica u njegovoj evaluaciji. Toliko i toliko para je utrošeno na obnovu devastiranog područja/spomenika tog i tog.
Bogdanovićevi spomenici su sredstva za komunikaciju sa prostorom u kom se nalaze, sa gradom kao metaforom metafora. Reći će jednom da spomenik pripada onome ko ga je izgradio; u tom smislu je Jasenovački cvet deo hrvatske arhitekture, a Partizansko groblje bosanskohercegovačke, i još bitnije mostarske. Ono je građeno kao akronekropolis – grad mrtvih koji će se zauvek gledati oči u oči s gradom živih. Zazivanje obnove grada mrtvih bez obnove grada živih se tako pretvara u sada brzu izradu kamenih cvetova s imenima poginulih antifašista, ali se antifašizmom ne bavimo kao vrednošću koja znači slobodu i život.
U tekstu posvećenom Mostaru 1997. godine Bogdanović kaže da je na prostoru Partizanskog groblja predvideo jednu sasvim malu nišu za svoju urnu ali, završava, „tamo ne bih više bio u društvu svojih prijatelja, ploče sa njihovim imenima pažljivo su, hladnokrvno, sadistički pokupljene, odnete i samlevene u mlinu za kamen. A sve što je ostalo od mog prvobitnog obećanja to je da se bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim očima“. Fašizam ne pobeđuje jer nema estetski lepih cvetova Partizanskog groblja, nego jer nema Mostara kome treba Partizansko groblje.