Prognoze kažu da u novoj, više meseci čekanoj (ne i iščekivanoj) vladi neće biti mesta za Aleksandra Vulina. U javnosti se nagađa da je ambasadorsko mesto u Rusiji ili Kini nešto za šta ima najviše preporuka. Jasno je, nakon višegodišnjeg ministrovanja Vulin svakako neće ostati bez javne funkcije i apanaže.
Dosadašnja zaostavština Aleksandra Vulina opipljiva je i sveprisutna. Ta zaostavština polazi od ideološke osnove nacionalizma i dobija svoj teorijski oblik u reafirmisanom konceptu „srpskog sveta”, ali je istovremeno materijalizovana konkretnim zakonima, odredbama, izdavaštvom, filmovima, ordenjem i počastima. Zajedničko svim ministarstvima na čijem se čelu nalazio jeste da su ona pretvarana u platforme za reinterpretaciju uloge Srbije u ratovima vođenim od 1991. do 1999. godine i revitalizaciju mitova izgrađenih tokom vladavine Slobodana Miloševića – mitova o vođenju nametnutih i odbrambenih ratova iz kojih smo izlazili ponosni, o herojskim bitkama malog naroda protiv najmoćnijih zemalja sveta, o svim Srbima u jednoj državi i slično. Kontinuitet takvog delovanja opovrgava često pominjanu tezu o javnom službeniku s privatnim mišljenjem – upravo iz tog kontinuiteta vidimo jasnu državnu politiku za čije sprovođenje je Vulin delegiran, a zatim u njoj našao i uporište za sopstvenu ambiciju.
Ako ne računamo kratko bivanje ministrom bez portfelja zaduženog za Kosovo i Metohiju, Vulinova ministarska karijera počinje pre osam godina dolaskom na čelo Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Iz tog perioda ostao nam je Zakon o ratnim memorijalima koji je, istina, usvojen 2018. godine, odnosno nakon Vulinovog odlaska iz tog ministarstva, ali sam tekst je on predložio još 2015. godine. Taj zakon definiše ratni memorijal kao „simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije“, čime je zapravo onemogućena bila kakva memorijalizacija događaja koji odstupaju od te proklamovane tradicije. To znači da Zakon ukida mogućnost da se obeleži mesto masovne grobnice u Batajnici i na taj način priznaju žrtve čija su tela sa Kosova prebačena u predgrađe Beograda u cilju zataškavanja zločina vojske i policije Republike Srbije. Spomen-obeležje u skladu sa Zakonom svakako ne mogu da dobiju ni tri žrtve iz pribojskog sela Kukurovići koje su stradale u napadu Užičkog korpusa Vojske Jugoslavije na to selo 1993. godine.
Zakon o ratnim memorijalima donet je kako bi se učvrstio mit o odbrambeno-oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila i mit o Srbima kao jedinim žrtvama svih ratova. Kada govorimo o ratovima devedesetih, takva postavka nužno znači poricanje zločina koje su počinile srpske vojne i policijske snage (ili one koje Srbija smatra prijateljskim oružanim snagama), kao i nepriznavanje žrtava tih zločina.
Prelazak na čelo Ministarstva odbrane 2017. godine Vulinu pruža priliku da dobar deo svog posla posveti upravo reinterpretaciji ratne prošlosti. Početak rada na prošlosti praćen je proglasom o vremenu stida koje je iza nas i objavom da je došlo „vreme tihog ponosa“. Ponos nije bio nimalo tih, iako je bilo nastojanja da se on skloni od očiju javnosti onda kada politički trenutak to zahteva.
Retroaktivno pisanje prošlosti ministar je počeo od Kosova. U izdavaštvu Ministarstva odbrane (poverenom ratnom ministru za informisanje Republike Srpske Miroslavu Toholju, koji je na tom položaju ostao do smrti jula 2021) ustanovljena je edicija Ratnik, u kojoj se objavljuju dnevnici i tekstovi oficira Vojske Jugoslavije osuđenih za ratne zločine počinjene na Kosovu, od kojih su neki i dalje na odsluženju zatvorske kazne. Izdavaštvo je praćeno dokumentarno-igranim filmovima o „herojskim brigadama“ u čijim zonama odgovornosti je stradalo više hiljada civila.
Vulin se s pozicije ministra odbrane bavio i ratom u Bosni i Hercegovini, mahom negiranjem genocida u Srebrenici, izjednačavanjem samog pojma s incidentom iz jula 2015. godine, kada je Aleksandar Vučić pogođen kamenom u glavu tokom komemoracije u Potočarima. Novo, vulinovsko značenje Srebrenice, Vučić koristi prilikom proglašenja vanrednog stanja usled pandemije, u martu 2020. godine, kada ređajući „teške momente za našu zemlju“, pominje i Srebrenicu, ali onu iz 2015., a ne onu iz 1995. godine.
Ministarstvo odbrane učestvuje i u produkciji filma „Koridor 92“, za čije snimanje je Vojska Srbije ustupila vojne poligone i kasarne te u kojem je učestvovao i Radmilo Zeljaja, nekadašnji komandant 43. motorizovane brigade Vojske Republike Srpske odgovoran za napad na Kozarac.
Povodom rata u Hrvatskoj, pak, vlada državni konsenzus u koji se uklapa i Vulin – rat je počeo i završio se operacijom Oluja, koja predstavlja kontinuitet s zločinima iz Drugog svetskog rata svedenim na Jasenovac. Pored vulgarizacije patnje žrtava Oluje i Jasenovca, Vulin ide i korak dalje koristeći oba pojma kao token za svaku temu – time opravdava pojačano naoružavanje vojske i militarizaciju društva, uspostavlja kontrapunkt bivšoj vlasti, obilato se koristi u izbornim kampanjama, a posebno se time koristi kao pokrivalicom za sve u vezi sa Kosovom.
Poslednje dane na čelu Ministarstva odbrane Vulin je proveo ukazujući počasti oficirima i jedinicama koji su učestvovali u ratovima, a zatim je zašao po aktuelnim jedinicama Vojske Srbije od kojih mu je svaka dodelila po plaketu ili makar zahvalnicu za doprinos.
Prošlost se, s ministrom Vulinom, seli na sajt Ministarstva unutrašnjih poslova. MUP aktivno učestvuje u zaštiti lica osuđenih za ratne zločine. Kada je Rajko Kozlina, oficir Vojske Jugoslavije (kasnije i Vojske Srbije), osuđen za zločine počinjene u selu Trnje u martu 1999. godine, odšetao iz zemlje umesto na odsluženje zatvorske kazne, MUP je smatrao da bi davanje informacije o tome da li je Kozlina pri izlasku iz Srbije koristio zvanični granični prelaz bilo „kršenje prava na privatnost ličnosti“, kao i da ne postoji javni interes za pružanje te informacije. U junu 2020. godine, MUP je izdao rešenje na osnovu kog je Mirko Vrućinić, kome je postupak pred Sudom BiH za ratne zločine bio u toku, dobio državljanstvo Srbije. U Srbiji se nalaze i druga lica za koja postoje Interpolove poternice zbog ratnih zločina – međutim Ministarstvo se time ne bavi, od novembra 2021. godine zauzeto je zaštitom lika Ratka Mladića na fasadama glavnog grada.
Vulin je, uz vođenje sektora koje je dužio, postao i analitičar i tumač naše političke stvarnosti. Interpretirajući događaje kroz nacionalistički diskurs, upodobljavajući prošlost i koristeći je kao alat za političke i logičke akrobacije, za osam godina proizveo je solidan korpus paralelnih tumačenja istorijskih i sudskih činjenica, cementirajući mitove kroz koje je sve teže probiti se do informacija koje nečemu vrede.
Pretposlednjeg dana avgusta obišli smo pun krug od Zakona o ratnim memorijalima, koji posredno, definišući ulogu Srbije u ratovima devedesetih vođenjem oslobodilačkih ratova, služi i legitimizaciji ideje „Velike Srbije“ kao ideološke osnove počinjenih zločina. Na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova u odeljku Aktuelnosti, čitamo odgovor ministra Vulina slovenačkom predsedniku, u kom se navodi da „zbog srpskog sveta niko nije stradao, ali zbog slovenačkog samoopredeljenja jeste“. I, zaista, ministar Vulin može da ode da se bavi diplomatijom kako bi sada i svet ubedio u miloševićevsku viziju srpskog društva kao jedinu ispravnu, legitimnu i šta više – jedinu moguću ako pretenduje da se zove srpskom.
Banalan kakav jeste, s manirima dvorske lude, Aleksandar Vulin je često otpisivan podsmehom kao nebitan aparatčik. Istovremeno, godinama zauzima najvažnije državne funkcije s kojih, koristeći raspoložive resurse, gradi režimski narativ o bezgrešnoj ulozi Srbije u ratovima devedesetih. Svakim novim mandatom, vlast potvrđuje da Aleksandar Vulin dobro obavlja svoj zadatak.