Tužilaštvo Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u Hagu ustupilo je srpskom pravosuđu optužnicu protiv Vojislava Šešelja i četvoro njegovih partijskih kolega u februaru 2024. godine. Iako je Srbija dala garancije da će suditi po toj optužnici, godinu dana po njenom ustupanju, Javno tužilaštvo za ratne zločine zatražilo je mišljenje Ministarstva pravde o tome da li su ispunjeni uslovi iz Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći za postupanje u tom predmetu. Konkretno, Tužilaštvo je tražilo od Ministarstva da se izjasni o tome da li se tu radi o političkom krivičnom delu i da li bi vođenje postupka moglo da ugrozi suverenitet, bezbednost, javni poredak ili druge interese od suštinskog značaja za Republiku Srbiju. To je ujedno i jedina radnja koju je Tužilaštvo preduzelo u tom predmetu.
Pravno gledano, nije jasno šta je navelo Tužilaštvo da traži mišljenje Ministarstva o ustupljenoj optužnici, koja tereti petoro radikala za nepoštovanje suda koje su pokazali objavljivanjem poverljivih informacija iz procesa za ratne zločine vođenog protiv Vojislava Šešelja. Politički gledano, stvar je nešto jasnija. Tužilaštvo, naime, čini sve da se otarasi predmeta kojim bi moglo da skrene pažnju na sebe procesuiranjem lica bliskih vladajućim strukturama.
Procesno (ne)postupanje
Tužilaštvo Mehanizma podiglo je optužnicu protiv Vojislava Šešelja, Miljana Damjanovića, Miroljuba Ignjatovića, Ljiljane Mihajlović i Ognjena Mihajlovića zbog toga što su, počev od 2009. godine, svesno kršili sudske naloge, uključujući i one koji su se ticali identiteta zaštićenih svedoka, objavljivanjem, oglašavanjem, prodajom i drugim vidovima distribucije poverljivih materijala. To su, osim prodajom i deljenjem knjiga na štandovima Srpske radikalne stranke, pa i onom na Beogradskom sajmu, činili i preko više različitih sajtova, mahom nazvanih po prvooptuženom Šešelju. Reč je, dakle, o optužbama za nepoštovanje suda i kršenje sudskih naloga, koje po svojoj prirodi ne ostavljaju prostor za politička tumačenja, već zahtevaju isključivo procesno postupanje.
Optužnica je potvrđena u avgustu 2023. godine, a Srbija je već u novembru ponudila Mehanizmu garancije da će goniti Šešelja i njegove saradnike pred Višim sudom u Beogradu.
Traženjem mišljenja od Ministarstva u februaru 2025. godine, Tužilaštvo je dovelo u pitanje upravo one pretpostavke na osnovu kojih je Srbiji predmet ustupljen i na osnovu kojih je dala međunarodne garancije da će krivično gonjenje biti sprovedeno. Time je postupak faktički zamrznut, a odgovornost prebačena na politički organ; i to onaj koji je Mehanizam uveravao u spremnost države da preuzme predmet i sprovede postupak.
Dajući garancije da je spremna i voljna da procesuira Šešelja i druge okrivljene, Srbija se pozvala na svoju pravnu obavezu da sarađuje sa Mehanizmom, a nadležnost za postupanje u predmetu za nepoštovanje suda temeljila je na Zakonu o saradnji s MKSJ i na Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći. Ipak, do danas Šešelj i ostali u Viši sud ulazili su samo kao publika i podrška optuženima za streljanje više od hiljadu ljudi u hangaru poljoprivrednog dobra u Kravici.
Odluku o prosleđivanju predmeta pravosuđu Srbije Mehanizam je doneo 29. februara 2024. godine, a krajem te godine Tužilaštvu je ustupljeno 1.579 fajlova i 512 gigabajta dokaza i podataka o predmetu.
Iz Tužilaštva – tišina
Tužilaštvo se nije oglašavalo o ustupljenoj optužnici, niti se javnosti ikada obratio postupajući tužilac u tom predmetu. Štaviše, to što javnost o tome uopšte nešto zna nije zasluga domaćih institucija, već posmatrača kojeg je Mehanizam imenovao kako bi nadzirao i izveštavao o postupku u Srbiji. Izveštaji posmatrača zapravo su jedini kontinuirani i javno dostupan izvor informacija o tome šta se zaista dešava s ustupljenim predmetom.
Iz tih izveštaja saznajemo da je u periodu od godinu – od oktobra 2024. do oktobra 2025. godine – posmatrač Tužilaštvu za ratne zločine uputio šesnaest imejlova tražeći sastanke, ažurirane informacije, objašnjenje planirane procedure i vremenski okvir za podizanje optužnice. Tužilaštvo je na te upite odgovaralo neredovno i šturo.
U januaru 2025. godine Tužilaštvo je obavestilo posmatrača da je upoznavanje sa dostavljenim materijalima u toku i da će odluka o daljem postupanju biti doneta po okončanju pregleda.
Na sastanku održanom u novembru 2025. godine tužioci su informisali posmatrača o ograničenim kapacitetima Tužilaštva. Naime, ono od maja funkcioniše bez vršioca funkcije glavnog javnog tužioca, a izbor novog nije dovršen. Iz tog razloga, naveli su, došlo je do kašnjenja u odgovorima na zahteve za ažurirane informacije i sastanke, zbog čega su izrazili žaljenje. Na istom sastanku obavestili su posmatrača da će Tužilaštvo biti u mogućnosti da nastavi rad na predmetu samo ukoliko Ministarstvo pravde dostavi mišljenje da se ne radi o političkom krivičnom delu i da vođenje postupka ne ugrožava suverenitet, bezbednost, javni poredak ili druge interese od suštinskog značaja za Republiku Srbiju.
Predmet protiv Šešelja i saradnika nije prvi za koji je Srbija tvrdila da je „spremna i pripremljena“ da preuzme i okrivljenima sudi pred domaćim sudom. Osim što je to tvrdila i u slučajevima oficira i funkcionera optuženih za ratne zločine, Srbija godinama unazad iste garancije nudi Mehanizmu i u predmetu protiv Petra Jojića i Vjerice Radete, takođe funkcionera Srpske radikalne stranke optuženih za nepoštovanje suda u vezi sa Šešeljevim predmetom. Sada kada je Tužilaštvo Mehanizma, u dobroj veri da će Srbija ispuniti date garancije, ustupilo optužnicu, Javno tužilaštvo za ratne zločine traži način da se tim predmetom ne bavi.
Vojislav Šešelj je 2018. godine osuđen na deset godina zatvora zbog podsticanja i činjenja progona Hrvata u Hrtkovcima. Sud je utvrdio da je govor koji je početkom maja 1992. godine održao u tom selu podstakao nasilje nad hrvatskim stanovništvom, što je rezultiralo njihovim odlaskom. Pravnosnažnu presudu dočekao je kao poslanik u Narodnoj skupštini, u obnovljenom prijateljstvu sa nekadašnjim partijskim drugovima okupljenim u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Neprijateljstvo između Šešelja i Aleksandra Vučića potrajalo je šest godina – od formiranja SNS 2008. do njegovog puštanja na slobodu 2014. godine zbog zdravstvenog stanja. Iako je iz sudnice Tribunala Vučića i Tomislava Nikolića optuživao za izdaju i pretio svrgavanjem s vlasti, vrlo brzo po povratku postao je ponovo omiljeni režimski opozicionar.
Povodom presude Šešelj je izjavio da je ponosan na „sve svoje pripisane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti“ i da je spreman i u budućnosti da ih ponovi. Uprkos pravnosnažnoj presudi za zločine protiv čovečnosti, poslanički mandat mu nije oduzet. Štaviše, u njegovu odbranu tada je stala Ana Brnabić kao predsednica Vlade, rekavši da Tribunal „duguje“ Šešelju najmanje tri godine života, jer je dobio kaznu zatvora od deset godina, a, kako je pogrešno navela, proveo je trinaest godina u pritvoru.
U dve godine otkako je srpskom pravosuđu ustupljena optužnica protiv njega, Vojislav Šešelj gostovao je više od trideset puta u različitim emisijama televizija sa nacionalnom frekvencijom, mahom služeći kao narodni tumač režimske politike. Drugooptuženi Miljan Damjanović potpredsednik je Srpske radikalne stranke i član Gradskog veća grada Beograda. Na tu poziciju izabran je u okviru koalicije sa Srpskom naprednom strankom. Ljiljana Mihajlović je i dalje vlasnica stana u Zemunu iz kog su radikali deložirali porodicu Barbalić. Trećeoptuženi Miroljub Ignjatović, ranije osuđen za falsifikovanje diplome Univerziteta Lomonosov, početkom godine uplatio je stranci 231.000 dinara priloga za redovan rad. Srpska radikalna stranka trenutno duguje Novom Sadu 1,2 miliona dinara za zakup stranačkih prostorija. Radikali poručuju da će sve biti regulisano.
Državna zaštita
Šešelj i drugi članovi njegove partije nedvosmisleno uživaju državnu zaštitu. Srbija više od deset godina izbegava izručenje Petra Jojića i Vjerice Radete sudu u Hagu. Pretpostavka Tužilaštva da bi procesuiranjem Vojislava Šešelja i drugih zadiralo u politički osetljivu zonu stoga nije bez osnova. Međutim, razlog tome nije sama optužnica, niti krivično delo koje se optuženima stavlja na teret, nego nesposobnost tužilaštva specijalizovanog za najosetljivije predmete da zaštiti sopstveni integritet i donese odluku da ne postupi politički, odnosno da postupi po ustupljenoj optužnici.
Šešelj je do sada u tri navrata osuđen za nepoštovanje suda zbog otkrivanja poverljivih informacija i identiteta zaštićenih svedoka, kao i zbog ignorisanja naloga suda da objavljene informacije ukloni sa svojih sajtova. Ovo je četvrta optužnica podignuta protiv njega za isto delo. U Hagu je to gotovo rutinska stvar. U Srbiji, međutim pitanje od suštinskog značaja za državu.
Javno tužilaštvo za ratne zločine od maja 2023. godine nema izabranog glavnog tužioca. Nakon dve godine jednogodišnjih mandata vršilaca funkcije, od maja 2025. Tužilaštvo je i formalno ostalo bez nosioca rukovodeće funkcije. U njemu nakon poslednje sednice Visokog saveta tužilaštva postupa osam, iako je sistematizacijom predviđeno dvanaest javnih tužilaca. Međutim, problem nije samo u nedovoljnom broju tužilaca i institucionalnoj nefunkcionalnosti, već i u prećutnom prilagođavanju političkom i društvenom kontekstu u kojem se državni i nacionalni interes postavljaju iznad zahteva za pravdom. U takvom poretku iznad pravde ostaje i Vojislav Šešelj.