Postoji nekoliko razloga da se iz glavnog grada zaputite u Stari Slankamen. Dunav i vino su neki od njih. Bolnica za rehabilitaciju nevoljni je, ali čest razlog. Specijalna bolnica za neurološka oboljenja i posttraumatska stanja smešta oko 350 pacijenata i udaljena je šezdesetak kilometara od glavnog grada. Posete su sredom i nedeljom od 13 do 15 časova. Zaposleni su ljubazni i predusretljivi, mi posetioci često bučni u svojoj zabrinutosti.
U nedelju sam krenula u drugu posetu babi. Dok sam se sa Karaburme vozila do nove autobuske stanice pomislila sam kako sam ovoga puta u prednosti. Za razliku od srede, danas sam znala gde staje autobus 95, gde se kupuje karta, da košta 640 dinara, da nema povratne i da autobus za Stari Slankamen staje na peronu 54.
Žena na šalteru mi je pružila odštampanu kartu i potvrdila broj perona. Stižem dvadesetak minuta ranije, duva vetar, razmišljam kako narednih sat i po vremena vožnje do bolnice mogu da čitam, a u povratku pišem o nečemu što mi se nedeljama vrzma po glavi. Setila sam se fakulteta i profesora sociologije rada koji je vreme provedeno u prevozu nazivao „šupljikavim vremenom“. Vreme nikome i ničemu dužno. Vreme slobode da misliš o čemu hoćeš.
Autobus je stigao, pružila sam kartu vozaču (kondukteri gotovo više ne postoje). Nakon što je zavrteo glavom levo-desno, saopštio mi je da vikendom taj autobus ide samo do Inđije. Morao je da ponovi dva puta pre nego što sam rekla: „A šta ću u Inđiji?“ Izađeš na centru („staću ja“) i čekaš u 13:20 Smer A za Stari Slankamen. Ubrzala sam korak ka dnu autobusa da ne bih planula i postala neprijatna. Umesto linije prilagođene bolničkim posetama ukinute su i redovne – jer je vikend. U vinariju Šapat niko ne ide međumesnim autobusom, pomislila sam.
U autobusu nije bilo grejanja. Fokusirala sam se na dve smrdibube na prozoru. Nisam čitala. Šupljikavo vreme pojeli su insekti.
U jednoj od Pazova u autobus je ušla kontrolorka. Štiklirala mi je kartu crvenom hemijskom. Cinično sam promrmljala nešto o upitnoj validnosti karte. Sve je u redu gospođo, kratko je rekla. Pitala sam kako ako je karta za Stari Slankamen, a autobus ide u Inđiju. Tako je vikendom, odgovorila je.
Do mene su dopirali glasovi iz prednjeg dela autobusa. Čovek s velikim paketom pelena očigledno se uputio gde i ja. Kontrolorka je insistirala da autobus za Stari Slankamen kreće u 13:10, vozač je insistirao da polazi u 13:20. Posete bolnici su od jedan.
U 12:40 čovek s pelenama i ja smo ostavljeni na centru Inđije.
Do autobusa Smer A imali smo pola sata ili 40 minuta, zavisi kome izaberemo da verujemo. Nailazi autobus. Pitamo, ne ide u Stari Slankamen. Oko jedan i petnaest – ničije vreme – naišao je drugi. Strpljivi vozač nam je objasnio da postoje dve linije: Smer A i Smer B. Nama, naime, treba Smer B jer on ide u Stari Slankamen, ali ide preko Beške što putovanje produžava za bar pola sata, pa nam savetuje da krenemo s njim do Novog Slankamena, a posle do bolnice možemo i peške, to je samo dva kilometra.
Pristajemo i čovek s paketom pelena i ja. Vozač nas informiše da iz Starog Slankamena za Inđiju možemo da krenemo u 15:45. Konačno informacija koja odgovara rasporedu poseta. Grejanja nema.
Iz Novog Slankamena peške nizbrdo krećemo ka Starom. Istina, do bolnice ima dva kilometra, ali ima dva stepena, duva vetar i Dunav nije od pomoći. Stopiram. Uguram u auto i čoveka i sebe i sa previše reči se zahvaljujem momku koji nam je stao.
U bolnicu stižemo oko dva. Izgubili smo čitav sat posete. Osetila sam olakšanje što sam videla babu. Prepoznala me je, obradovala se. Pričala sam sa njom sat vremena, pominjala joj sve koje zna, zvala one za koje znam da joj nedostaju. Izgleda da je ipak shvatila da ove godine neće voziti bicikl, koji je vozila u svojoj 89. godini i toga dana kada se šlogirala.
Oko tri, ljubazne sestre su posetiocima skrenule pažnju da se bliži kraj posete. Poljubila sam već pospanu babu, rekla da se vidimo naredne nedelje i izašla.
Od bolnice do strelice Аутобуска станица ima nekih 50 metara. Strateški biram kafić na polovini puta. Kafić je nekako privremeni objekat; u njemu možete da kupite i polovnu plišanu haljinu ciklama boje. Na kafi mi se pridružuje i moj slučajni saputnik, ovaj put bez paketa pelena. Uz iznenađujuće dobru kafu trošimo 35 minuta, nešto opušteniji nego u dolasku. Ipak smo videli one zbog kojih smo došli. Predlažem da krenemo sedam minuta ranije na stanicu jer je tako sigurnije. Autobuska stanica je zapravo stajalište na koje autobus mora da uđe vozeći u rikverc i potom da se vrati odakle je došao, jer nakon tog ćoška i nema gde.
U 15:45 autobusa nije bilo. Pitali smo prolaznike na ulici. Opet su nam opširno objašnjavali Smer A i Smer B. Složili smo se da je odštampan red vožnje na stajalištu od pre dve godine i da je izvesno da će autobus doći brzo, ali nije baš bilo jasno kad. Ipak, stiže par minuta pre četiri. Guram vozaču 140 dinara ne pitajući ništa, u sredu je karta do Inđije toliko koštala, odlučna sam da bar neko moje znanje danas ima smisla.
Ubrzo shvatam da autobus ide preko Beške, da ćemo do Inđije putovati sat vremena umesto 25 minuta. Smer B, pomislim.
Autobuska stanica u Inđiji bila je u potpunom mraku kada smo stigli oko pet popodne. Nigde reda vožnje. Šalter sala je zaključana. Setim se da na sajtu Beogradske autobuske stanice postoji i raspored dolazaka na stanicu. Pogledam, prvi za Beograd je za 33 minuta. Pored stanice je pumpa, uz pumpu kladionica, napolju je -1. Na pumpi kupujem čokoladice i perece, prva hrana tog dana. U kladionici naručujem kafu, saputnik bez paketa neće ništa. Konobarica mi kaže da ne mogu da jedem u lokalu, zabranjeno je, kamere su svuda. Srčem lošu kafu poražena; u kladionici ne prodaju ciklama haljine.
Vraćamo se na stanicu par minuta pre zakazanog polaska. Autobusa nema. Više nije ni smešno. Ledeno je. Zovem autobusku stanicu u Beogradu da pitam za polaske iz Inđije. Žena s druge strane puna razumevanja sluša moju bespomoćnu tiradu. Na kraju konstatuje da je napolju baš hladno.
Petnaest minuta kasnije stigao je autobus. Ide za Beograd, dva puta sam pitala. Sat vremena kasnije izašla sam u centru Zemuna, činilo mi se sigurnijim. Dva autobusa do Karaburme i kod kuće sam.
Toplina stana me je podsetila da se putovanje ipak isplatilo. Videla sam babu. Pustila sam Utisak nedelje. Dobro sam prošla danas.