Policija Srbije me je slobode lišila 26. avgusta 1995. u prihvatnom centru u Preševu. Desilo se to samo pet dana po našem dolasku u taj centar. Policija je jednostavno opkolila izbjeglički centar nakon čega je odvojila muškarce od žena. U prvom trenutku sa mnom se našao i moj sin, međutim on je kasnije vraćen ženama i djeci. Bez ikakvog objašnjenja policija me je na silu ugurala u vozilo. Možete zamisliti kako sam se osjećao. Od svoje supruge i ćerka nisam znao ništa, a tu su me na silu odvojili od sina starog 16 godina. Sproveli su me u stanicu policije u Preševu zajedno sa ostalim ljudima koje su pokupili u centru. U policiji sam bez uspjeha pokušao da im predstavim svoj slučaj. Nisu pokazali nikakvo razumijevanja za moje patnje. Zadržali su me tu dok nisu prikupili dovoljno izbjeglica da popune jedan autobus.“
Kolone su još milele ulicama kada je policija Srbije otpočela novi ciklus prisilne mobilizacije izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u avgustu 1995. godine. Bilans dotadašnje dvomesečne akcije hapšenja i privođenja bilo je vraćanje oko 4.000 izbeglica na ratište i smrt njih 35.
Avgustovski lov na izbeglice potrajao je do kraja septembra 1995. godine – mobilisano je više od 5.000 izbeglica i još 19 njih je stradalo po vraćanju na front.
Policija je neke izbeglice pod pretnjom oružjem odvodila već iz kolone po ulasku u Srbiju. Krajem prve nedelje avgusta policija je intenzivirala hapšenje i privođenje izbeglica u kolektivnim centrima, na ulicama, u kafićima, učeničkim i studentskim domovima, u lekarskim ordinacijama, na proslavama mature. Nakon kraćeg zadržavanja u policijskim i vatrogasnim stanicama po Srbiji, policija bi prebacila privedene izbeglice do neke od granica gde ih je predavala vojnim, policijskim i paravojnim jedinicama Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, i jedinicama bliskim Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije.
Policijski i delimično vojni organi Republike Srbije sprovodili su prisilnu mobilizaciju izbeglica na osnovu dogovora između vlasti samoproglašene Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Plan je osmišljen na sednicama Vrhovnog saveta odbrane. Čitavu operaciju prisilne mobilizacije izbeglica vojni i politički vrh SRJ je definisao kao „pomoć srpskim republikama“ i već krajem 1992. godine predsednik Srbije Slobodan Milošević na sednici (VSO) traži da se razmotre zahtevi RS i RSK da SRJ otkaže „gostoprimstvo vojnim obveznicima kojih ovde među izbeglicama ima nekoliko desetina hiljada, i koji bi na svaki način morali da se vrate na teritoriju da brane svoje domove, pre nego što to neko drugi učini“.
Odluka da se izbeglice iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske vrate u države iz kojih su izbegle doneta je na 16. i 17. sednici Vrhovnog saveta odbrane, održanim u decembru 1993, odnosno januaru 1994. godine. Državni vrh SRJ je izbeglice koje su se našle na njenoj teritoriji tretirao kao dezertere iako je, kako po sopstvenom Zakonu o izbeglicama, tako i kao potpisnica Konvencije o izbeglicama, država bila u obavezi da im pruži utočište.
Plan vojnog i državnog vrha SRJ sastojao se u tome da vlade Republike Srpske i Republike Srpske Krajine upute dopis Vladi SRJ „gde se traži i moli da se vojni pozivi VRS i SVK uruče njihovim građanima na našoj teritoriji; to su njihovi vojni pozivi, nisu naši; mi ih ne zovemo u Vojsku Jugoslavije“. Formalno je dogovoreno da se upute vojni pozivi VRS i SVK vojnim obveznicima koji se nalaze na teritoriji Srbije, a nakon odazivanja na poziv vojni obveznici bi bili predati „nastavnim centrima“ na teritoriji RS i RSK. U slučaju odbijanja vojnog poziva „mora stupiti na scenu presija, a presiju ne može vršiti vojska nego milicija“, što je „usluga organima RS ili RSK“.
U praksi, izbeglice su privođene bez prethodno uručenog poziva ili naloga za hapšenje i odvođene su pod izgovorom da je u pitanju informativni razgovor, provera određenih podataka, sređivanje evidencije i slično, nakon čega su završavale u centrima za obuku različitih vojnih i paravojnih formacija i konačno – na ratištu.
U prvoj presudi za naknadu štete zbog prisilne mobilizacije, sud je utvrdio da su mobilisana lica trpela štetu zbog odvođenja pod pretnjom oružjem u prisustvu članova porodice, zatim držanja pod oružanom pratnjom i pretnjom sile u slučaju bekstva. Izbeglice su trpele štetu i zbog izneverene nade da su na teritoriji Srbije našle utočište, spas i sigurnost, a nakon predaje su trpele torturu, ponižavanje i zarobljeništvo. Danas i dalje žive u strahu i samo retki govore o onome što su preživeli.
O izbeglicama je predsednik Srbije Slobodan Milošević na sastancima VSO govorio kao o „korpusu vojnih dezertera koji se bave kriminalom po Jugoslaviji“. Slika izbeglica kao dezertera i secikesa, čime je zapravo mobilizacija prikrivana, dolazila je do javnosti putem režimske štampe i kolumne predsednikove supruge Mirjane Marković, koja postavlja pitanje „zašto su uopšte dolazili ovamo! Ili su očekivali da će njihova ognjišta braniti neko drugi“. Nastavlja kako su izbeglice došle „sa svojom decom, sa svojim novcem i sa svojim ambicijama – da u Srbiji preuzmu ekonomske, političke i uopšte društvene pozicije, koje će ih učiniti građanima prvog reda, izvan kategorije“.
Komesarska za izbeglice Bratislava Buba Morina o prisilnoj mobilizaciji nije znala ništa [sic], a kad je čula nešto, definisala je to kao legitimnu policijsku akciju. U junu 1995. godine Morina „saznaje“ da su „odveli nekog momka koji je prodavao sladoled na ulici“; kasnije izjavljuje da policija ima „zakonsko pravo da dovede u red neke pojave oko suzbijanja kriminaliteta ili identifikacija“.
Odgovornost organa države Srbije za vraćanje izbeglica na front ni danas nije tema. Štaviše, uvreženo je mišljenje da je izbeglice na ulicama lovio Arkan sa svojom Gardom. Ministarstvo unutrašnjih poslova nikada nije uputilo izvinjenje građanima, izbeglim iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koje su pripadnici MUP-a Srbije privodili i potom predavali vojnim i policijskim organima RS i RSK, kao i paravojnim formacijama.
Izvinjenje prisilno mobilisanim izbeglicama nije uputio nijedan premijer niti predsednik Srbije. Tome nema mesta ni na državnom obeležavanju godišnjice Oluje, na kojem je ove godine centralna tema bila navodno 18-godišnje ćutanje srpskog društva, čime smo, kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao, „i sami bacili kamen na najtužniju kolonu u našoj istoriji“. Izgovarajući to, a prećutkujući odnos Srpske radikalne stranke prema izbeglicama koje su godinama huškali na vojvođanske Hrvate, predsednik iza leđa jednom rukom ukršta prste, a u drugoj drži kamen. Ukršteni prsti za laž o tome da niko nije govorio o žrtvama Oluje pre njega, a kamen za prisilno mobilisane izbeglice iz pomenute kolone o kojima predsednik ne želi da govori.
Digitalni narativ „Prisilna mobilizacija izbeglica“ Fonda za humanitarno pravo