Spavaš u svom krevetu.
Odvrneš slavinu i voda curi.
Nekad pukne cev u komšiluku, tada natočiš balon i cokćeš.
Otvoriš prozor, između automobila poneka svraka. Na Karaburmi i detlić.
Nema granata.
Brine te poskupljenje, prodavnice su pune.
Danas nema mleka, biće sutra, čak iz Poljske, ne ono u prahu.
Plašiš se računa, gubitka posla, gladi, ne i logora.
Sediš na konferenciji, rat je samo metafora, a ipak lepotice ne nose natpis Don't let them kill us.
Skupljaš bakšiš za putovanja, šator ćemo po izboru ne po moranju.
Prelaziš granicu, niko te ne zaustavlja.
Vraćaš se posle preko reke. Most je zarđao i škripi. Ipak stoji.
Hodaš ulicom – da li volite pozorište? da li ste pušač?
Strpljivo odgovaraš na pitanja, između sirena automobila, ne onih za vazdušnu opasnost.
U podrumu su kanta od jupola, bicikl i komšijine merdevine. Napuni se vodom kada je kiša.
Na simsu u saksijama drvo života i hortenzije koje si udavila vodom, ne znaš ništa o gajenju šargarepe i krompira u saksiji.
Brineš o tome gde je, možda ga udari autobus gradskog prevoza, možda izvrne nogu na pločniku. Ne brinu te kosti po oranicama.
Na posao ideš dotrajalim autobusom, gužva je, deca idu u školu, noževi i viljuške u kuhinjskoj fioci. Niko ne spušta glavu ispod sedišta.
Ispred zgrade te pogodi kesa sa smećem komšinice sa sedmog, ne metak.
Glava je u oblacima, ne u torbi.