Pesma „Srbija“ Oskara Daviča bila je neizbežna na svim školskim priredbama, kraljevski zalogaj za prvake dramske sekcije, sigurni glumački honorar za nastup u kasarni, neizostavljiva na svim manjim i većim opštinskim, republičkim i državnim proslavama. Beton, ukratko. Onda se svet promenio, odnosno počeo da se menja već sredinom 80-ih prošlog veka: Davičo sam bio je još uvek nedodirivi autoritet, imao je čak i svoju malu grupu mlađih koji su stremili ka eliti (časopis Delo), skladišta Nolita bila su puna njegovih dela u svim mogućnim izdanjima. Za neko vreme otišao je u Sarajevo, zatim se vratio u Beograd: svuda je bilo previše nacionalizma. No za njegovu pesmu, nedovoljno – ona je skoro iščezla, sem nekoliko tragova na YouTubeu. Jednostavno obrazloženje bilo bi da ju je zamenilo nepregledno obilje – jednostavnog.
Bilo je to doba kad su rafinirani postmodernisti iznenada propevali u desetercima, kada se poezija takmičila sa srednješkolskim talentima u Politikinoj rubrici „Odjeci i reagovanja“, kad se morao braniti i trash pod imenom Vunena vremena, na sreću kratkotrajno. No jednostavna obrazloženja uvek kriju mnoge zamke: aura Davičove pesme delovala je za sebe, skriveno, i već je za njom bila višegodišnja recepcija, čitanje koje je stvaralo posebnu poetiku. Prototip paradoksalne i izrazito anahrone nadrealističke poetike prisvojili su mnogi pesnici nacionalnog opredeljenja, pre svega Matija Bećković i Ljubomir Simović. Pogrešan autor u pogrešno vreme, onaj koji je podžanr izmislio (rodoljubivo-socijalni nadrealizam), nije mogao više biti spominjan. U tome je izvesno tračak nepravde: slavski nacionalizam krao je perje sa svih mogućnih strana, pa zašto baš ne i od omrznutog Daviča?
Mržnja prema Daviču rasla je od 60-ih nadalje, a eksplodirala je ’68, kad se Davičo jako narogušio protiv studenata. Tada je Bećković smislio anagram Očivad (koji je Davičo radosno prihvatio), a Dušan Radović šalu o tome kako je na ulici našao policijski šlem pod kojim se skrivao Davičo. Slavski nacionalisti tada su bili naklonjeni studentima, nadajući se pomaku prema svojim nebuloznim idejama, Borislav Pekić je napisao roman Hodočašće Arsenija Njegovana (1970, NIN-ova nagrada), pun duboke mržnje prema svemu levom – i pobunjena generacija ga je obožavala. I još najmanje petnaest godina isplatilo se biti mlad, nominalno partijski i savršeno apolitičan, i biti pod Davičovim krilom. Paradoksalno vreme, nesumnjivo, okončano 1983. procesom protiv autora Vunenih vremena (iz grupe koju smo zvali Nogo-Đogo-Rembo), kada je opšti otpor opametio vlast i proces je propao: ali propast je čekala zaostale leve šezdesetosmaše (socijalizam sa ljudskim likom), a pobeda slavske nacionaliste, koji su ljudska prava uspešno zamenili kolektivno-istorijskim. Te iste godine, na slavi kod Svete Lukića, na koju sam se provukla uz pozvanog američkog prijatelja, Nikša Stipčević, inače član CK, napao me je vičući: „Za sve ste krivi vi, levičari!“ Zašto evociram sve te događaje – isključivo zbog ubistvene paradoksalnosti tih vremena. Američki prijatelj mi je rekao da je morao da potpuno promeni svoje razumevanje našeg sveta, i da mu se arbitrarnost dopala.
Vratimo se Daviču i „Srbiji“: dvadeset godina posle njegove smrti, Sarajevske sveske (25/26, 2009) objavile su blok priloga Miklavža Komelja, Mire Otašević i Milice Nikolić o Oskaru Daviču. Bave se uglavnom njegovom poezijom, manje kontekstom i sudbinom, i svo troje su u analizama ubedljivi. Mile Stojić, u pesmi „Ćivot“ ovako opisuje sarajevsko bivanje ostarelog pisca:
Godine osamdeset druge, osamdeset treće,
ne sjećam se više točno, u ulici kralja Tomislava,
u vili tadašnjeg komunističkog
funkcionara, živio je pjesnik Oskar Davičo.
Pobjegao je bio k nama, govorio je,
pred srpskim nacizmom. Mi tad
nismo znali što to znači.
Navečer bi stari pjesnik izlazio u šetnju
sa svojom malenom kćeri. Rimovao je „život“
i „ćivot“, revoluciju i ljubav.
Mi smo bili ponosni jer smo bardu
pružili utočište i egzil, mada je
naša kuća bila porozna. Održao je
nekoliko predavanja na Filozofskom, udvarajući se
lijepoj asistentici, pa, shvativši
da od sudbine nema bijega
vratio se u Beograd i ubrzo nakon toga
zauvijek nestao u labirintima Hada.
Pesma je inače duža, navela sam samo prvi deo. Mogli bismo razumeti da je ovakvim pristupima Davičovo delo vraćeno tamo gde pripada u književnosti. Pesma „Srbija“, međutim, i dalje ostaje negde između: obnavljanje slave u ovim vremenima jako bi razljutilo Daviča, prećutkivanje razotkriva bednu palanačku prirodu slavskog nacionalizma. Zahtev za obnovom zanimanja duboko je paradoksalan jer podrazumeva dvouman položaj pesnika, negiranje mogućne recepcije, delimični zaborav i unutarnju cenzuru nečega što bi već uveliko uvenuli slavski nacionalizam mogao ugrabiti i razvlačiti ga po Akademiji i šire. Šta dakle sa njom? Čini mi se da bi imalo smisla dati joj novu pripadnost: nova vlasnica mogla bi biti sveopšta pobuna. Da li bi je neko mogao uglazbiti?
Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.
Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.
Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?
Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari…
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari
I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
Tužna pesmo, majko moja stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,
i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.