Predsednik Republike Srbije odneo je svoj otoman za psihoanalizu u Njujork, u sedište UN i tamo pokazao svom terapeutu, u ovom slučaju globalnom, šta znači biti građanin Srbije, osuđen na neodređeno vreme na srpske medije i na njega samoga. Srpski kolektivni terapeut naime samo sluša, a ako neko zucne nešto što pacijentu na otomanu ne odgovara, pacijent će mu pokazati šta to sve može da znači. Događaj je zapravo nevažan i niko ga izvan srbosfere i suseda ionako nije razumeo. Premda bi objekt trebalo da bude nešto što se zove ugled, taj ne igra nikakvu ulogu: „odvratni“ Slovenci samo su konačno doživeli prvu zasluženu kaznu za to što su pokušali slizavanje sa Vučićem na visokom državnom nivou, a Srbija nije imala šta (dotični ugled) da izgubi, jer je već veoma davno izgubila sve što je na tom području ikada mogla da dobije.
Afera me lično zanima jer sam dobila titulu nekoga ko mrzi sve što je srpsko 1990, a titulu nekoga ko mrzi sve što je slovenačko 2006. Zato imam izvesno razumevanje za pacijenta na otomanu, jer ovoga puta je taknuto poslednje čega se još drži. Problem je samo u tome što je to druga, nezavisna, samosvojna država sa sopstvenim problemom manjine. Opis Srbije? Nego šta, sa gomilom paralela: siromaštvo, nezaposlenost, relativni diplomatski uspesi – i još mnoge druge. I sa znatnom razlikom, a to je da se građani Kosova uglavnom bolje sporazumevaju sa svojim političarkama/političarima. U trouglu sa Slovenijom, protok robe, industrije i radne snage je harmonično eksploatatorski, s tim da u Sloveniji u parlamentu teče postupak o prihvatanju prava i poučavanja maternjeg jezika svih bivših jugoslovenskih naroda i nekadašnjih manjina, uključujući i albanski. Radnička prava nisu blizu nekog većeg, recimo evropskog usklađivanja.
Čovek sa otomanom u neprekinutoj psihoanalitičkoj seansi takav je curiosum da će ga u Savetu bezbednosti naprosto pripisati ruskom paketu i nikada ga neće, sem ako izazove rat, ponovo pozvati. Kosovu sledi ulazak u Savet Evrope, možda razumno odlepljivanje od SAD i koliko-toliko predvidljiv put. Čovek sa otomanom preprečio je svaki prolaz i zaglavio se već u prvim vratima kroz koja Srbija mora da prođe ne bi li malo manje zaostajala za Kosovom: reč je o stvari koja je neuporedivo važnija od „odvratnosti“ Slovenije, o simboličkom proglašenju 11. jula za međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici. Tu čovek sa otomanom nema ama baš ništa u rukama: zločinci trunu po udobnim zatvorima, mnogi od njih još se šeću po belom danu, slikaju ih ko pljunute po zidovima i vredne samo pljuvanja, i prodaju po vašarima. Nikakva komparacija, osveta za prošlo, difamacija mrtvih i živih ne može preko činjenica. Otoman ne može popreko, ali ne može ni uspravno kroz ona zamišljena vrata. Rusko objašnjenje ne prolazi, a bogme ni Noama Čomskog, koga sam neposredno čula kako izražava sumnju u to da je u Srebrenici bilo baš toliko žrtava. Nažalost, dalji argument ne mogu da navedem, jer sam posle te izjave napustila dvoranu. Sa sasvim malo razuma, rezolucija UN o Srebrenici mogla bi biti shvaćena kao spasonosna slamka: neko drugi napravio je ključni simbolički gest, krivica je prešla u drugu sferu, jednostavnije je prihvatiti rezoluciju UN kao država-članica UN. Rešenje bi za čoveka sa otomanom bilo jednostavno, jeftino, donelo bi ogromne koristi, nikome ne bi škodilo, moglo bi se svašta ponovo početi, moglo bi izbrisati ogromne količine zla, pokvarenosti, moglo bi preprečiti mnoge nasilne smrti. Naravno da bi takva odluka nepodnošljivo smrdela po licemerju – ali to je u politici zanemarljivo. Naravno da preživeli ne bi bili zadovoljeni, i nikada i ne mogu biti. Kako god da bude, sećanje je fiksirano, dostojanstveno upisano, i čovek sa otomanom može još samo da u svojoj zagušljivoj provincijici nastavi svoju terapiju.
Čini mi se da moram da objasnim: otoman je zamišljen i nevidljiv, liči na onaj sa orijentalnom presvlakom iz Frojdove radne sobe/ordinacije. Čovek koji nosi zamišljeni otoman nije nevidljiv.