Sve dok mi se nije javila Ferida Duraković, sa vešću o smrti Dubravke Ugrešić. Sad se jedva diše, na škrge. Zagrcnula sam se na piću za dušu. Zašto nismo mogli odmah sesti u kola sa najglupljim poklonima i odšibati u Amsterdam, kad sam dobila poslednju njenu poruku, nedavno?
„Pokušat ću. Nadam se da ću uspjeti. Ako ne uspijem morat ćeš mi oprostiti. Voli te, d.“
Bio je to odgovor na molbu da napiše „blurb“ za knjigu koju smo Noah i ja sastavili i sanjali da će ona napisati nekoliko ironičnih reči. Ledena stvarnost iza poruke udarala je u glavu, a nisam imala dovoljno prokletu maštu da je protumačim. Izvukla sam od nje samo da ima probleme sa očima. Pored svega, neću moći da joj oprostim. Ne sme se tako otići, bez Nobelove nagrade, dok se Sloveni međusobno ubijaju, dok svi sve zabranjuju, dok „one“ državice tavore na zadnjim koncima, dok se sećanje još muči jer niko ne sme da ga eutanazira. Nije neka uteha da je otišla da sve to, svoje, vrhunsko, najbolje, očuva i zaštiti. Sedi, čitaj, ponavljaj, proučavaj, piši (važi za sve koje je pisanjem spasavala). Tužno? Ni najmanje. Ostala je iznad, primer da se glupost i zloba mogu izništiti jednim potezom pera, a bez vere, nade i ostalih domovinsko-patrijarhalnih laži.
Naravno da je uspela, u svemu.