Vučića hteli da ispropituju u UN, a on izrušio trendove. Isplivala slika predsednika u bikiniju, čista svila u tri boje onako ovlaš bačena preko isklesanog tela. Hteli su da ga isponižavaju, a on izdominirao pred međunarodnim zvezdama. Vučić otvorio dušu po povratku: „Nikad ne bih dozvolio da izgubim na takvoj sceni! Hteli su, a nisu mogli!“ Sad ga napadaju sa svih strana, boji se za svoj život. „Iznapadali su me, a svima sam ispomagao kad su počinjali karijeru. Posebno Butkica, Lepi Trta, Debilily, Mrkuš, Stisnuša, Carica Goca i mnogi drugi. Bruku i Štuku sam ja izvenčao… Izmučen sam čovek, sve dajem od sebe, a oni mi ispodmetnuše sve najgore. Ali ne mrzim ih. Samo neka mi u decu ne diraju. I na slavu bih ih ispozvao. Jer sam takav čovek.“
Već nekoliko dana, na Pinterestu na kojem povremeno tražim recepte, slike manul divlje mačke i igre „nađi razlike“, dobijam vesti iz srpskih tabloida i špajz-televizija. Njihov jezik je uistinu neverovatan, na fonetičkoj, morfološkoj i sintaksičkoj ravni, neodoljiv za istraživanje. Uzgred, izvinjavam se domorodačkom stanovništvu što se čudim nečemu što je deo njihovog života već decenijama. No jezik za tri polutona viši, onaj iz „ozbiljnijih“ novina i časopisa još nije zahvatio sa ovog bistrog izvora narodnog jezika. Među njima je više nego očita električno-erotično-evolutivna napetost. Pa zašto se konačno ne povežu? Ima već mnogo znakova pretapanja, Brnabić ne može bez „ispoštovanja“. Možda je samo pitanje vremena, možda je to zadnji znak vlastodržačke kreolizacije, ili, još najverovatnije, jačanje dva udružena fronta protiv jezika kojim još misle, govore i pišu drugosrbijaši. Reč je zapravo o dva vladajuća jezika, jedan je turbosrpski, drugi internacidrveni, jedan je supkulturni ali sa vrha bogataškog krema, drugi je podmeče starog partijskog jezika, nacionalističkog penušanja i evrokratskog jezika; jedan je nastao iz ulične svakodnevice i endemske nepismenosti i pun je hiperurbanizama (ačenja bogatih neznalica), drugi je unutarnje rastrzan između komponenata koje su nespojive. Književni srpskohrvatski tu funkcioniše kao prava supkultura, u sukobu sa oba ozvaničena jezika, potisnut u već uveliko mistično/kriptično znanje, zajedno sa kulturom. Turbosrpski i internacidrveni sreću se u još jednom neočekivanom prostoru, i tu su bez trzavica i prinudnih ograničenja: u kriminalnom svetu.
Ovakva jezička situacija zahteva komparativna istraživanja, da bi se utvrdilo da li uopšte ima paralela u današnjem svetu. Na prvi pogled, sličan proces odvija se u SAD, sa prodorom Trampove lingvodebilnosti. Nije reč o pravoj supkulturi, jer dolazi sa najvišega nivoa vlasti, i istovremeno se ponaša i širi kao supkultura… Sve opisano savršeno odgovara osnovama postfaktičkog sveta, u kojem kriterijumi i osnovno razumevanje standardnih kodova više ne postoje, još manje logika, gramatičko strukturiranje diskursa i dijaloška pravila. Kako strahote novojezika izmišljenih totalitarnih svetova Orvela i Burdžesa deluju naivno u poređenju sa ovim međusobnim prilagođavanjima društva i jezika! Istorija jezika nimalo se ne uklapa sa ljudskom istorijom: to bi nam morala biti jasna opomena o našoj kratkotrajnosti, pa uglavnom nije, stalno bismo nešto upravljali jezikom, onako kako su u kratkom zlatnom dobu nove države kovale, savijale i peglale svoje jezike. Od toga nije ostalo mnogo, državni aparat ne može da se nosi sa jezičkom silom: no cenzorsku fantastiku posvuda je progutala kreolizacija vertikalnog tipa, između društvenih slojeva jezika moći, ekonomskih, političkih i kriminalnih. Mogućna supkultura stvorila je džepiće kripto-jezika, koji bi trebalo da služe komunikaciji i preživljavanju u slojevima izvan dosega vlasti, ali mehanizam nije dovršen i ne deluje. Oni čak nisu ni na nivou kampusa odnosno studenata, nego na kućnom nivou po nekadašnjem disidentskom socijalističkom uzoru. Za tu pojavu sam krajem 70-ih prošloga veka skovala izraz „kućna književnost“ koji je bio prihvaćen i dugo očuvan, ali se nije raširio i stopio sa nekim moćnijim supkulturnim tokom, jer takvog nije bilo.
Postojanje svih tih jezičkih varijanti govori, i to kristalno jasno, o društvenim procesima: ukidanje obrazovanog srednjeg sloja, uništavanje moći radništva, zapečaćen dostup svim putevima etički besprekorne karijere, kapilarno povezivanje partije, ekonomije i kriminala. Viši sloj je isključivo ohlokratija, vladavina ološa, i upravo to se najbolje pokazuje, zahvaljujući korupciji medija. Nema nikakvog načina da se ološ maskira, jer ga jezik izdaje u svakoj rečenici.
O svemu tome, kako sam se uverila, postoji vrlo malo istraživanja, posebno u sociologiji jezika, kontaktnim studijama i u savremenoj etnolingvistici. Kada sam počinjala sa istraživanjem govora mržnje, opisala sam to kao zavlačenje glave u kantu za đubre: to se nikada nije promenilo, ali još uvek verujem da ima smisla. Ne zavaravam se, takvo istraživanje nije prijatno ni čitaocu, ali postoji neki tračak nade da to može pomoći srpskohrvatskoj supkulturi. Sekundarno ali temeljno, kako kultura i inače može pomagati društvenim promenama. Jer inače, ONO ima da izdominira…