U savremenom svetu politika ulice uvela je neobična motorizovana rešenja: automobili su skoro isključivo žrtve, a u retkim slučajevima individualna sredstva terorističkih i drugih napada; slike zapaljenih automobila svakodnevne su i odmah znamo šta znače. Za namerno gaženje ljudi (Nica, Berlin) obično služe autobusi i kombiji, u SAD i automobili. Iz novije istorije sećamo se kako su kamiondžije doprinele rušenju Aljendeove vlade u Čileu. Traktori su više u upotrebi u Evropi, posebno u Francuskoj, Belgiji i Holandiji. Nedavno je traktorski štrajk uveo konzervativnu zemljoradničku stranku u parlament u Holandiji. Veoma specifičan slučaj upotrebe traktora u politici upravo se paralelno odvija u Srbiji i Sloveniji, i zato zaslužuje posebnu pažnju.
Počnimo sa sasvim malo starijim slovenačkim primerom. Desna opozicija, predvođena Janezom Janšom, ne može da podnese izborni poraz od pre godinu dana, i nije pustila novoj vladi Roberta Goloba ne samo ni jedan dan, nego ni jedan sat mirnoga rada: bezbrojne interpelacije, referendumi, predlozi nerealnih zakona, svakodnevni napadi u Janšinim medijima, njegovi tvitovi (njegov nadimak je „Maršal Tvito“) – sve to je pokušaj stvaranja utiska o državi haosa, koju vode bezbožni komunisti. U poslednjih nekoliko dana Janša i njegovi počeli su da pozivaju na oružani otpor i kupovinu oružja, otkrivena je afera o dobijanju ličnih podataka iz banaka, koja bi mogla biti Janšin Votergejt. Između ostalog, Janša je u panici organizovao populistički pokret (plaćeni autobusi, obrok, alkohol i poneki honorar), koji predvodi reformisani privredni kriminalac Pavel Rupar. Kao poslanik, istakao se predlogom da se nad dvema poslanicama obavi ginekološki pregled, ne bi li se utvrdilo kojeg su roda. Docnije je zbog afera izbačen iz Janšine stranke SDS i iz parlamenta. No, eto sponzorisanog vođe pokreta koji organizuje mitinge penzionera i zatim zemljoradnika – na traktorima. Traktori su već dva puta došli u centar Ljubljane, njih negde 130, turirali su ispred parlamenta, po glavnim ulicama, ispred parkova i dečijih vrtića, i ostavljali za sobom ožiljke na kolovozu. Nosili su transparente sa opscenim sadržajem, pretnje glađu gradskim stanovnicima, uvrede vlade, posebno predsednika republike i predsednice države, a u povorkama nije nedostajalo ni punjenih jastrebova i sokolova, pod kojima su visili mrtvi (nenapunjeni) golubovi. I koji su zahtevi te parade prostaštva, sa traktorima od kojih su neki vredni 150.000 evra i voze na subvencionisani dizel?
Zemljoradnici hoće nepoštovanje evropskih ekoloških standarda, slobodno korišćenje svih herbicida, antibiotika i sličnog. Posebno su protiv programa Natura 2000, kojim se u Sloveniji od obrade štiti nekih 38% zemljišta. Sa ovim zahtevom kasne 23 godine… Najveći bes izaziva novi zakon o zaštiti životinja: seljaci smatraju da sve vukove (njih 180) i sve medvede (njih 1.200) treba pobiti i uz njih dabrove, lisice, šakale, jelene i druge kopitare, i uopšte sve što može zasmetati zemljoradniku, uplašiti njegovo dete i srušiti njegovu kantu za đubre. Nove komisije za pregled stočarskih farmi i klanica zbog surovosti prema životinjama nedopustive su – neće njihove krave sa odsečenim rogovima proveravati neki paraziti iz Ljubljane – i svašta tome slično. Između ostalog, traktoristi su došli u Ljubljanu da spasu grad od veoma kontroverzne izgradnje kanalizacije preko vodovoda, dok istovremeno sami hoće upravljanje „svojim“ vodama, gde ne čiste odvode, jer je skupo, i zahtevaju odmah odštetu za poplave, za koje su zbog toga delimično krivi. Veterinari i lovačka društva odmah su stali uz zemljoradnike, bar oni glasni sa desnice, jer je prodaja divljači restoranima veoma unosan biznis inter-profesionalnog i međunarodnog tipa, posebno kada se uključe Italijani. U najgorem mogućnom trenutku, veterinari su nutrije proglasili „tuđe-rodnim“ štetočinama i predložili njihovo istrebljenje: to su oni nesrećni glodari koji su pobegli sa propalih farmi za nutrije – buduće bunde, našli svoje mesto u prirodi i adaptirali se. Nutrije koje plivaju po Ljubljanici, muvaju se po obalama i maze se za keks kod posetilaca obala postale su ljubljanski folklor. Ljubljančanima je sve to skupa prekipelo i za poslednja tri dana sakupili su preko 12.000 potpisa protiv istrebljenja nutrija… A što se dabrova tiče, ovaj tvrdoglavi prirodni inženjer drvne industrije nestao je u Sloveniji u 17. veku, zbog dragocenog krzna i supe od dabrovog repa. I onda se, sasvim neočekivano, ponovo pojavio pre samo nekoliko decenija, da zasmeta zemljoradnicima. Ne zavaravajmo se, peticija protiv istrebljenja nutrija istovremeno je peticija protiv traktorske agresije i divljaštva uglavnom bogatih zemljoradnika. U međuvremenu, Rupar&Comp. bacili su se na novu temu, eutanaziju, jer se pojavila takva inicijativa. Nju vodi istoričar i arheolog Andrej Pleterski, sin istoričara Janka Pleterskog, koji se silno napatio u staračkom domu i nekoliko puta pokušao samoubistvo da bi se rešio muka neizlečive bolesti. Ruparovi penzioneri su već putem rike, molitve i zastava izrazili bojazan da će ih komunisti sistematski pobiti, pa treba očekivati da će i traktoristi, užasno ljuti što Ljubljančani hoće da ih pobiju, sledeći put turirati još žešće i duže.
Ovaj primer, koji izvesno neće brzo nestati i proizvešće još mnogo besa i malo zabave, pokazuje kako su nepredvidljiva društvena kretanja kad se umešaju stara korupcija, kojoj ozbiljno nedostaje državna podrška, i zločinačka medijska propaganda. Jedna stvar vuče drugu, od traktora do nutrija i eutanazije…
Slučaj srpskih traktora drugačiji je: pobuna, zaustavljanje saobraćaja i konačno dolazak u Beograd izazvani su situacijom, bez paralele, u kojoj stočari i zemljoradnici zahtevaju državne subvencije, uključujući povoljniju cenu dizela, otvaranje a ne zatvaranje izvoza; oni su užasnuti potpunim nerazumevanjem vlade. Ako se priključe tekućim protestima u Srbiji, to će značiti ključno ujedinjavanje stanovništva protiv vlade, tačnije vlasti koja je nepodnošljiva. Traktoristi se svrstavaju u opoziciju – jedino još da opozicija pokuša da se svrsta u bilo šta funkcionalno. Dok se to ne desi, narodni front bi mogao biti najbrže i najbolje rešenje, da se ne bi ponovili još jedni vučićevski izbori.
Skoro ne verujem da to zaista pišem – ali verujem u srpske traktore bilo koje marke i u srpske traktoriste bilo kojeg porekla.