Klio je bila kraljevska mačka mog kraljevskog životnog razdoblja: uvek se ima jedna mačka, najvažnija, najdraža – i ostale su možda isto toliko bile voljene, ali ova je živela onda kada ste i vi živeli najbolje i najuzbudljivije…
Kada smo se vratili iz Grčke, novembra 1974, Božidar je nastavio do Ljubljane, ja sam ostala u Beogradu. Decembra sam ga prvi put posetila u Ljubljani. Oboje smo morali utvrditi da li smo jedno drugom zaista potrebni. Meni su odmah po povratku oduzeli pasoš: dobila sam ga tek u proleće 1975, za vreme konferencije KEBS-a (docnije OEBS) u Beogradu. Srđa Popović imao je ideju da svi kojima je pasoš oduzet u vezi sa studentskim pokretom (nešto više od 200 ljudi u Beogradu) pošalju pismo o tome učesnicima konferencije. Uradili smo to, i uistinu dobili nazad pasoše, sve u duhu evropske bezbednosti i saradnje i „helsinške korpe“ sa ljudskim pravima, koja se pripremala. Tako smo Božidar i ja prvi put ponovo putovali u inostranstvo te godine. Kako on nije imao neke posebno povoljne uslove u Ljubljani, Beograd i zajednička putovanja bili su najbolji za naše susrete. Božidar me je u Ljubljani odveo do tapetara koji je Slapšakovima povremeno radio nameštaj. U staroj baroknoj kući sa debelim zidovima, u kaljevoj peći majstor je imao mačju porodicu – tu se majka osećala sigurno. Izabrala sam crno-belog malog mačka, koga sam nazvala Janez. No kada sam se vratila u Beograd, stvari su se okrenule drugačije: dobila sam vest da je Janez umro od mačje kuge, i istovremeno je jedna mala mačka našla mene.
Moja mati je sa očuhom živela na pet minuta od mene, u uličici paralelnoj sa Bulevarom revolucije: tu su uglavnom bile stare zgrade i vile podeljene u stanove. Između njih i nove linije novogradnji na Bulevaru bio je – i još uvek je – tanki zeleni pojas sa ogradama koje su postale neupotrebljive, sa žbunjem i drvećem. Tu se zadržavala mačka koja je posećivala moju majku. Nije htela u stan, ali dolazila je da se nahrani. Po stanu bi se prošetala i otišla ponovo u svoje carstvo. Bila je krajnje neugledna, bela i prugasta, ali uhranjena i prijatna. Moja majka ju je zvala Neznanka: Štefan Cvajg bio je među njenim omiljenim piscima.
Neznanka je očito imala svoju jesenju generaciju mladunaca. Jedne večeri, kad sam se kasno vraćala od prijatelja koji su stanovali u novogradnji na Bulevaru, pred mene je ispod parkiranog automobila izašlo tigrasto mače, i reklo mi: „Uzmi me!“ Dotada sam već toliko naučila od mačjeg jezika. Bila sam potpuno sigurna da je to Neznankino mače, i da se majka odlučila da mi preda svoju kćerku. Mače se bez oklevanja smestilo u mojim rukama, i pustilo da ga odnesem kući. Bila je ženka, i dobila je ime Klio; nastavila sam običaj da moje mačke dobijaju grčka imena koja počinju slovom kapa. Klio i ja smo se dugo navikavale jedna na drugu. Nikada nije prestala da me grebe. No uskoro je Božidar došao u posetu, i ispostavilo se da ga Klio naprosto obožava. Njega nije grebala, a mene je počela mnogo bolje podnositi.
Klio je bila prava, svojeglava mačka. Obraćala mi se direktno i očekivala da sve razumem. Imala je vrlo prijatan glas, ali i sasvim jasne zahteve. Prilagodila se mojim navikama, radnom ritmu, zajedničkom čitanju i muzici: naši muzički ukusi odlično su se uklopili – ništa posle Mocarta! No nije podnosila da se smejem – a ja se smejem, po opisu moje majke, koji je i za nju važio, kao umirući galeb. Kada bih se počela smejati, skakala mi je u krilo i udarala mi po dva šamara (bez kandži). Još je gore bilo sa plesom – u kući se naprosto nije smelo plesati, bar ne u paru, jer bi prišla i grizla me za članke. Začudo, podnosila je moje joga vežbe i docnije aerobiku. Bila je opasna: kada su Božidarovi došli u Beograd u posetu, doveli su i svog psa, Srnu, kujicu vrlo mešanog porekla iz Primorske, koja je važila za ljutog psa i stalno je napadala veće od sebe. Kad je Srna stupila u moj stan, Klio je bez opomene skočila na nju: šok je bio toliki da su sirotu Srnu, koja je drhtala od straha i nekontrolisano škljocala zubima, morali odneti u automobil, gde je provela sve vreme posete. Nekom drugom prilikom, imala sam veliku zabavu kod kuće u letnje doba, pa smo otvorili i ulazna vrata.
Komšijski dalmatinac vraćao se iz šetnje i samo je pomolio njušku – a mali mačji demon bio je već na njemu, užasno šišteći. Jedva smo izvukli potpuno izbezumljenog psa iz njenih kandži… Nije podnosila ni psovke – kako je pogađala šta to znači, nemam pojma, ali odmah bi počela da šišti, kostreši se i povećava rep, i dugim opominjućim mjaukom nagovestila bi šta čeka neučtivog psovača. Prema gostima pokazivala je učtivu hladnoću, sem što je obično prilazila i mazila se kod osoba koje nisu podnosile mačke. Kad bi joj se učinilo da je zabave dosta, sela bi ispred svakog gosta i nešto izjavila. Dok su oni odobravali „slatkoj maci“, ja sam tačno znala šta Klio hoće da kaže – „Vreme je za odlazak!“ Na kraju smo zaključili da je Klio reinkarnacija neke švajcarske kalvinistkinje iz 17. veka. Docnije, kada smo počeli putovati sa njom, primetili smo da šišti i na uniforme – i na taksiste.
Klio nije bila operisana, odnosno kastrirana, jer je to tada bila komplikovana operacija i nije se preporučivala. Tek su se počeli pojavljivati privatni veterinari koji su dolazili kući. „Njen“ veterinar predložio je injekcije pre nego što počne period parenja. Injekcije smo kod kuće nazvali „antifrč“ injekcije. Mnogo docnije se ispostavilo da injekcije nisu bile najbolje rešenje… Dva puta sam se odlučila da Klio omogućim materinstvo. Partner je bio mačak naših prijatelja, po imenu Macan, jedan jako uplašen crni mačak. Prvi put ga je Klio toliko isprepadala, da ga je vlasnica varjačom izvlačila ispod tuša, gde se zavukao kroz jedan otvor veličine pločice; drugi put ga je malo bolje podnosila, i oba puta je imala prelepe mačiće, tigraste i sive, i svi su preživeli. Bila je jako brižna majka, a nekoliko puta je prihvatala i druge mačiće, koji bi se u kući našli jer sam ih spasla sa ulice, čak i kad nije imala mleka: dopustila bi da je sisaju i negovala ih kao da su njeni. Konačno, kada sam već bila više u Ljubljani nego u Beogradu, preko Božidarovog poznanstva sa jednom od kćerki slovenačkog predsednika Milana Kučana, došlo je i do pregovora da Klio za partnera dobije Kučanovog crnog mačka – onog istog sa kojim se slikao u prvoj predizbornoj kampanji na naslovnoj stranici Mladine. Nažalost, mačak je uskoro podlegao nekoj iznenadnoj bolesti, pa je veza sa slavnom porodicom otpala…
U novembru 1975, Božidar me je, sa buketom vresa, zaprosio na uglu Dalmatinove i Miklošičeve ulice u Ljubljani. Pristala sam, jer je brak izgledao kao dobro rešenje za dvoje koji ne žive stalno zajedno. Venčali smo se 3. jula 1976. u Novom Sadu – da bi bilo nekako između Beograda i Ljubljane – i otišli u Grčku na bračno putovanje. Klio je, kao i ranije, dobro podnosila prijatelje ili moju majku koji su dolazili i brinuli o njoj kad me nije bilo.
Bilo je to neobično doba: neki moji stari prijatelji iz studentskih dana bili su u zatvoru, drugi su pobegli iz zemlje. Nije baš bilo mnogo mogućnosti objavljivanja ili javnog istupanja, neki politički angažman, izvan strogo kontrolisanog partijskog, nije bio moguć – ostala je samo kultura, u kojoj je trebalo dobro promisliti pre nego što se nešto zucne. Bila sam zaposlena u naučnom institutu, prvo kao bibliotekarka, a docnije kao istraživačica – na univerzitet nisam mogla ni pomišljati sa svojom studentskom prošlošću – i razmišljanje, debate ili stavovi mogli su biti samo privatni. Srećom, imala sam prijatelje, a posebno se u tom smislu izdvajala porodica mog tadašnjeg direktora, gde sam imala poseban položaj jer sam postala neka vrsta mentorke njegovom sinu u tinejdžerskim predmaturskim krizama: isto tako i Božidar. Sin je uspešno studirao arheologiju…
Učila sam se da pišem kritike, eseje i studije, čitala nove teorije i pokušavala da u onome što izađe ispod moje ruke ne bude ničega čega bih se stidela. Magistarski sam odbranila u proleće 1975: imao je kvalitete doktorskog, kao što je moja mentorka mislila, ali to nije moglo da prođe na telima fakulteta, tako da mi je ostao i zadatak da pišem doktorat.
Božidaru je njegov posao išao teže, zbog terena i predavanja: izgledalo je da ga opterećujem našim posećivanjem i svojom brzinom. Izvesno je dosta vremena izgubio i u uređivanju beogradskog stana: to je bio veći jednosobni stan, i posle uređivanja postao je topao i prijatan. Ja sam veoma uživala u uređivanju, dodavanju, poboljšavanju, pa i kuvanju, Božidar je bio vešt u sastavljanju i instaliranju i u veoma retkoj umetnosti – uspešnom dogovaranju sa majstorima. Dovukli smo neobično lepe pločice iz Italije, dizajnirane dodatke, čaše i posuđe koje smo voleli; umela sam da šijem, vezem, pletem… U stanu je vladajuća kombinacija boja bila ljubičasta sa zelenom, na neutralnoj smeđoj osnovi i prevladavajućoj beloj boji u prvoj sobi, koja je imala manje svetlosti. Jedini ozbiljniji problem bile su bubašvabe koje su dolazile odozdo, iz pekarske radnje. Za razliku od Marije, Klio nije pokazivala nikakav interes da ih lovi. Na malom balkonu je, međutim, uspevala da ulovi pokojeg vrapca. Donela bi mi plen, ja bih ga uz vrištanje otela i pokušala da spasem ptičicu. Kakav god da je bio rezultat, Klio bi se duboko uvredila: došla bi do mene, i zatim mi okrenula leđa i tako sedela, i mogla je održavati ritual po nedelju dana.
U Ljubljani smo imali samo sobicu bez vode i kupatila. Putovali smo sabom njegovih roditelja, a kad se nije moglo – putovali smo vozom; neko vreme imali smo polovnog spačeka, onda sam ja na kreditne bonove za nameštaj kupila beli landrover, naš najdraži automobil. S njim smo putovali po terenima i po Grčkoj. Zimi je grejao samo moju levu nogu, leti su prozori morali biti stalno otvoreni. Negde krajem sedamdesetih kupili smo još jedan polovni fijat uno: ta neverovatna mašina nas je vozila posvuda, i po najgorim grčkim bespućima (kada je landrover jedanput konačno zaustavilo vreme), sve do 2008, kada se naprosto raspala – posle trideset godina. Važni podaci – jer se Klio vozila svim ovim kolima. Uzgred, nikada nisam naučila da vozim…
Da li sam se u doba kada se nije mogao voditi nikakav poseban aktivistički život, i kada sam bila posvećena naučnom radu, pomalo poburžoazila? U nekom smislu, da: počela sam brinuti za svoje telo. Beograd je, zbog nekog svetskog prvenstva, bio pun bazena i sportskih centara. Sa svojom malom platom mogla sam sebi priuštiti rekreativne sate dva puta svake nedelje, ponekad i češće, uz masažu. Mogla sam plaćati spremanje stana. Nisam se mogla luksuzirati sa odećom, ali je moda dozvoljavala snalaženje: bojila sam, kao i moje prijateljice, stare vezove i košulje, koje su odlično služile kao haljine, i koje su na prodaju donosile žene iz Banata i Rumunije; stalno sam nešto dodavala, prepravljala. Nije to više bio početak potrošačkog doba, kada smo za sezonsku garderobu moja majka i ja odlazile krojačici – naša je bila Slovenka Lidija, bivša komšinica sa Bulevara – ali sam, sa pokojim kupljenim komadom, uspevala improvizovati i izgledati zanimljivo. Božidar me je zadirkivao da ionako mogu sve da ištrikam, te da ne moramo ništa kupovati, a moj odgovor bio je potvrdan, recimo – hajde da ištrikam kola.
Kuvala sam kad je Božidar dolazio, ili za društvo, inače smo Klio i ja živele po jednostavnim pravilima – ja na salatama (nekoliko godina bila sam vegetarijanka), ona na mesu i povremeno na luksuznim konzervama mačje hrane koje sam donosila iz inostranstva. Naša svakodnevica bila je dobro uređena, čak i kada sam ja izlazila sa društvom, odlazila na mnoga predavanja i razgovore, koncerte i predstave koji su u to doba označavali beogradski život: uvek je ostajalo nešto vremena za čitanje, kada bi mi se ona smestila u krilu. Dok sam radila i pisala, to je bilo nemoguće: prvo, pisala sam pisaćom mašinom, sa bukom i udarcima, a sedela sam na ljuljajućoj stolici bez naslona (odličan slovenački dizajn iz ”Lipe” sa Bleda), koja je spasavala moju kičmu od posledica one iste pisaće mašine… Tako sam za Klio morala urediti poseban sto sa strane – i inače, bio je neophodan zbog rečnika i papira, i na njemu crveno indijsko jastuče sa vezom i ogledalcima. To je bio njen presto dok sam radila.
Kad nisam kucala, puštala sam muziku sa kasetofona: Klio bi povremeno dala pokoju primedbu na deo koji joj se dopao ili joj se nije dopao, i dremuckala. No u trenutku kad bih se prebacila u fotelju (isto se ljuljala, i imala je ugrađenu podlogu za noge), Klio se našla u mome krilu. Spavala je uvek sa mnom, ili između nas. Moj stan bio je na prvom spratu. Ispod je prolazio tramvaj, koji je tu, na uzbrdici, posebno pojačavao – zvonilo je i grmelo iz sve snage. No začudo, ta buka nikada nije remetila ni moj život ni moj san: naprotiv, u trideset i više godina koliko sam živela tamo, budila me je tek jutarnja tišina sa ptičjim razgovorima na platanu koji je rastao ispred kuće. Stalna uzrečica moje majke kad izlazim ili putujem, „Pazi na tramvaj!“, koja je u mladosti imala smisla, ostala je i posle kad sam odlazila u krajeve u kojima pouzdano nije bilo tramvaja, i kada smo zajedno živele u Ljubljani, tada već dugo bez tramvaja.