Sve asocijacije i poređenja mogućni su, a i dopušteni.
Engleski kraljević postao je kralj uz dva skandalozna događaja: nekih pedesetak republikanaca preventivno je zatvoreno da ne bi ometali krunisanje, i kralj je zahtevao neku vrstu kolektivnog zaveta svih podanika, izjavu vernosti njemu. Kažnjavati „sumnjive“ pre nego što su bilo šta uradili i tražiti vernost građana upravo je u osnovi modela vlasti koju vidimo već duže vremena u Srbiji, potpuno jasno u ovom prelomnom kriznom vremenu: predsednik Vučić prvo je pominjao kazne i pretio mogućnim budućim počiniocima, a kad se pred Skupštinom pojavilo 50.000 ljudi, smatrao je da ih treba ukoriti umesto utešiti: pokornost treba da je glavna osobina građanina. Uz to su još išle najave ostavki do kojih nije došlo (naglašena nezahvalnost građana) i olaka najava prevremenih izbora (vala ćete me izglasati). U slučaju predsednika Vučića bilo bi savršeno deplasirano pomišljati na utopiju ili bajke, u slučaju kraljevića/kralja sve je dozvoljeno: daleko je, nije u EU, mnogi ga vole i mnogo ređe ga viđaju i čuju. Zadnje dvoje verovatno je povezano.
Zato, zamislimo utopijsku i bajkovitu verziju krunisanja. Kraljević je u predvečerje krunisanja dugo razmišljao, zapravo uopšte nije spavao. Kao prvo, špargle u kraljevskom ekološkom vrtu za koji je dobio ogromna sredstva od EU zemljoradničkih fondova – ravnopravno, kao i svi drugi seljaci koji su bili uspešni na konkursima – ne rastu ovoga maja, što je njihov mesec. Starije su od tri godine, morale bi. Drugo, krunisanje izgleda skupo, i preko 60% Britanaca ga ne odobrava. Što se špargli tiče, probaće sa vodom od kopriva, trulom bananinom korom i gorkom solju (našao na Pinterestu). Što se troškova tiče, ujutro će pre krunisanja otići do banke, dignuti predviđenih 120 miliona funti, i predati ih Parlamentu da ih podeli najsiromašnijim podanicima – njih je oko 30%. Mala suma, ali krunisanje će najbolje tako zapamtiti. Samo krunisanje još uvek može biti obavljeno – u civilnom uredu u Vestminsteru, gde će se upisati kao kralj, sa Kamilom i kenterberijskim nadbiskupom kao svedocima. Svetska publika će za to vreme uživati u koncertu u katedrali. Onu skuplju kočiju vratiće Australiji, gde je izrađena, da se proda i dobitak podeli žrtvama prošlogodišnjih požara. Onu jeftiniju može prodati nekom od londonskih Rusa-milijardera, da vozi svoju decu u školu, a dobitak može pokloniti školskim kuhinjama u Engleskoj, gde se već beleže slučajevi izgladnelosti kod dece. Voziće se u jednom od starijih maminih Lendrovera, ostali vozni park može da se podeli bolnicama. Jahta i manja plovila neka pređu u javno vlasništvo – nikad se ne zna hoće li se desiti još koji Denkerk… Bakingemska palata je problem, mnogo rodbine tu živi, ali bi se mogli dogovoriti za manje stanove unutar palate; mlađi brat Edvard stao je na svoje noge, bavi se pozorišnom i filmskom produkcijom, Endrju inače samo čeka kako će ga porodica još kazniti (sudovi ne mogu), a Anu neće niko sprečavati da finansira svoju ergelu. Uostalom, svi bi se mogli preseliti u manju i udobniju Kensingtonsku palatu. Ostalo bi mogao biti otvoreni prostor za sve, od protokola do obilazaka i kulturnih događaja. Vindzor bi mogao ceo postati muzej, a ne samo delom – lokalna uprava bi konačno mogla da popravi elektriku i spreči požare, koji stalno prete. I drugi posedi mogli bi se prodati, sem Balmorala, gde treba svu rodbinu stisnuti za praznike. Ako bi i rodbina pristala na slične poteze, mogao bi se napraviti i fond za pridobijanje (i povratak) stranih radnika, posebno šofera, da se ne bi desilo da samousluge ostanu bez jaja i paradajza kao prošle zime. Sve se to može bez mešanja Parlamenta, na lokalnoj osnovi. Kraljević se obradovao i povratio od brige za špargle. I kozmetiku koju proizvodi mogao bi deliti besplatno… Toliko stvari je mogućno bez i mimo politike, u slobodnom liberalnom kapitalizmu!
Nešto ipak može da predloži podanicima, onima koji su mu verni: pitu (kiš) sa šparglama, bobom, sirom i jajima kao glavno jelo na proslavama. Smislio je i vegansku varijantu. Mama je za svoje krunisanje predložila pile u kremu sa karijem. Pa neka deo podanika slobodno kaže – bljak! – ostale mere sigurno će im se dopasti. Nije li za vladara jedino važno da bude voljen?
Prava razlika jedino je u sumama. Predaja nezakonito stečenih bogatstava za ublažavanje siromaštva donela bi u Srbiji, proporcionalno, lepe rezultate. Beli dvor takođe bi mogao bolje poslužiti. No izgleda da je posvuda nezahvalno građanstvo zaboravilo na utopije i bajke: sebično vide samo svoju nesreću. Zato se one još mogu pripisivati samo nečem nerealnom, kao što je kralj. Sve ostalo ćemo kad-tad dočekati.