Slapšak: Osvetnice

Zagu je nešto zasvrbelo na leđima. Pokušala je da rukom dohvati to mesto, ali nije išlo. Pomislila je da probudi Sela i da ga zamoli da je počeše kad je čula šuškanje. Sela je i šuškanje se pretvorilo u duži zvuk: njena krila su se otvorila. Prišla je prozoru i jednim pokretom lopatica uzletela, visoko iznad kuće. Bila je noć punog meseca, topla, i videla je mnogo bolje nego po danu. Neko ju je uhvatio za ruku. Pored nje je bila mala osoba, čiji se oblik nazirao po promenama svetlosti, kao da svaka površina odbija svetlost posebno.

– Ja važim za nevidljivu – rekla je osoba. – Ovde sam razvodnica. Idemo dole, tamo se događa. Uzmite program, molim. Usmerile su se nadole, prema jezeru. Tablica koju je Zaga pogledala stalno je menjala slova, ali je svaki put razumela šta je pisalo. Pisalo je da je pozvana na sednicu ginoskupštine, kao predstavnica smrtnih zastupnica. Njeno mesto bilo je označeno svetlosnim signalom na travi sa druge strane jezera. Sve obale jezera bile su pune različitih bića, verovatno ženskih; neke su sedele u vodi pored obale. Žamor se čuo sa svih strana, poneke su pevuckale, naročito one u vodi.

– Sirene ne umeju drugačije da govore – rekla je razvodnica, kao da čita njene misli. Dovela ju je do njenog mesta. – Ja se zovem Genius Loci – rekla je. – C se izgovara kao K.

I nestala je u vazduhu.

Zaga je pogledala oko sebe. Neka lica prepoznala je sa večere, većinu nije. Učinilo joj se da u redu ispred nje sede zajedno Krista, Polin i Olga. Sve tri su istovremeno okrenule glave prema njoj i osmehnule se, ali lica su se menjala i više nije bila sigurna, pa se samo nesigurno osmehnula. I one koje je prepoznala u međuvremenu su menjale lica.

– Mi vas ne vidimo jasno – rekla joj je, opet do nje, Genius Loci. – Ljudski život je tako kratak… ali vi nas vidite, kada je prilika, čak i na velikoj razdaljini.

– Hvala – rekla je Zaga.

Razvodnice više nije bilo.

Da, videla ih je sve jasno, čak i one na najdaljoj tački obale, za razliku od najbližih – smrtnica. Sedele su po grupama, tako je ginoskupština bila organizovana. Desno od smrtnica sedele su nimfe, to joj je objašnjavala tablica sa programom. Neke su ležale, jedna je očito zaspala u krilu druge, neke su se češljale, pudrale nos, stavljale ruž na usne. Dve su štrikale, jedna roze a druga svetloplavo pletivo. Jedna je, sa slušalicama u ušima, davala ritam glavom i rukama. Nekoliko ih je ukucavalo poruke u prozirne telefone, jedna je upravo pravila selfi. Sve su bile mlade i lepuškaste, lako odevene.

Do njih su sedele vile. Bose, u dugim haljinama, mnoge sa cvetnim vencima na glavi, različitih veličina: jedne su sedele u otvorenim cvetovima, druge lebdele nad tlom, neke su zauzele niže grane drveća, a neke, skoro veličine smrtnih žena, donele su za sebe klupice, kolica, ligeštule, bicikle, jedna je sedela na velikoj tikvi. Iza njih, za stabla je bilo privezano nekoliko jelena, konja, labudova i ždralova. Na ljuljaški, napravljenoj od cveća, sedelo je nekoliko manjih vila i kikotalo se pri svakom zamahu.

Do vila sedele su veštice. Bilo ih je mnogo, ali bile su sasvim tihe. Za razliku od vila, sve su bile obuvene: bilo je tu čizmica svih boja, visokih cipela na šniranje, baletskih cipela, mnogo crnih salonki sa visokim petama, cipela od zmijske kože – prava revija raznih stilova. Bile su odevene u tamne boje, mnoge su bile u crnom, i bilo ih je svih generacija. Sasvim uz obalu sedelo je nekoliko veoma starih veštica u invalidskim kolicima sa krilima umesto točkova. Jednoj od njih mlađa koleginica je upravo prinosila čašu sa slamkom i svetlećom zelenom tečnošću. Neke su imale šešire, uglavnom male i elegantne, ništa slično ofucanim veštičjim šeširima iz popularne kulture. Malo više na obali stajao je drveni naslanjač za metle, a do njega šator sa jednom prozirnom stranom: tu je bilo mnogo mačaka, uglavnom crnih, koje su čekale gospodarice.

Ispred veštica, u vodi su sedele sirene. Praćnule bi ponekad svojim repovima, pevuckale među sobom i bile izvesno najživlja grupa.

Dalje su sedele životinjske i hibridne demonke. Neke sa kokošjim, neke za kozjim, neke sa žabljim nogama, i sa glavama koje nisu uvek bile usaglašene sa nogama. Bilo je tu kiklopskih žena, ženskih tela sa ptičjim glavama, različitih čudovišnih bića koja su tu sedela mirno, u međusobnom razgovoru. Jedna je sipala prijateljicama nešto iz termofora, druga je bila udubljena u knjigu. Dve zmijolike žene sedele su, obavijene jedna oko druge, u nežnom zagrljaju. Medvedica sa krunom na glavi zamišljeno je pušila i ispuštala krugove dima.

Sledila je mala drvena govornica nad jezerom, zasada prazna.

Za njom je – teško je reći – sedela, lebdela, vrtela se velika grupa nevidljivih ili teško vidljivih ženskih bića. To su bili ženski elfi, piksiji, dečje zaštitnice, božanstva malih, senovitih životinja, leptirica, pčela, bubamara, semenja, pahuljica… Boje su se prelamale na prozirnim krilima, na čas svetlećim, čas mutnim obrisima, zvuci su bili čujni samo na posebnim frekvencijama – zato su izmenjivale znake samo sa vešticama. Poneke su mogle biti primećene po svetlećem tragu koji je ostajao za njima – valjda vilinski prah.

Do njih, tribina ukrašena cvećem i bakljama i jedina sa pravim sedištima bila je puna idolki i totemki. Ukrašene cvećem, školjkama, biserima, obojene živim bojama, sa bogatim nakitom od zuba, perja, filigrana, pletene slame, srebra, zlata, dragih i poludragih kamenova, mnoge sa maskama, one su sedele skoro nepokretno. Poneka je među prstima vrtela obredni predmet ili brojanicu. Bilo ih je svih veličina, od visokih totemki do minijaturnih ritualnih idolki nalik lutkama. Bilo ih je sačinjenih od drveta, slame, keramike, kamena, čak i nekoliko staklenih.

U punoj suprotnosti sa njima, bila je grupa pomagačica iz prirode i kuće. Većinom male, pomagačice su šumorile, sve su donele sa sobom svoje posliće i radile dok su čekale na početak događaja: plele su šiblje i slamu, čistile grašak, rezale koru drveta, ribale kupus, nešto šile, nizale latice ruže na konac, ljuštile bambusova i papirusova vlakna, udarale po lanu i konoplji, namotavale svilenu nit, prele. Zagi se zavrtelo u glavi od tolike predanosti i pokreta. Zvuci su se čuli, naročito udaranje po lanu, ali nisu ometali.

Do njih su se smestile nesrećnice i mučenice: utopljenice, samoubice, nepriznate ili uklonjene svetice, mrtve neveste, kažnjene nevernice. One su ponekad pomagale, a ponekad odmagale ženama. Lišene zlobe, ali nepovratno zlosrećne u svemu što bi započele, one su se među besmrtnim oblicima odlikovale povučenošću i strahom da bi kome mogle smetati. Zato su sedele pokunjeno i gledajući sa strane, ponekad bi samo jedna drugoj nešto šapnule. Neke su krišom brisale oči. Bile su žalosna, ali ne antipatična grupa, i zahvalno su odgovarale ako bi im iz drugih grupa neka pomahala.

Sledile su zlice i anđelke: to su one što se bez prestanka mešaju u živote smrtnica i stalno se u tome nadmeću. Zato ne mogu jedne bez drugih, i smrtnicama zagorčavaju svakodnevicu, bilo sa dobrim ili sa lošim namerama. Kad smrtnica pomisli da je baksuz, neka zlica se umešala, a kad joj se učini da sve odlično ide, prste je umešala neka anđelka: to je najjednostavniji i nažalost najređi slučaj. Mnogo je češći onaj kad smrtnica konačno shvati da je baksuzluk bio prava prilika, a trenutak sreće početak katastrofe. I ovde su zlice i anđelke sedele u parovima, tiho se svađajući, dureći se jedna na drugu ili naprosto očajne. Bile su vrlo živopisne, u kontrastima tamnih i svetlih boja, darkerke i nafrizirane damice, grandž i šlingeraj. Još upadljivija bila je, do njih, grupa junakinja. Neke su se oslobodile svog oružja da bi se opružile na obali, druge su ostale u punoj opremi, neke sa šlemovima na glavi. Oko njih ili u njihovim rukama bilo je lukova i strela, kopalja, laserskih pušaka, sablji, mačeva, malih munja. Neke su bile u oklopima, mnoge u čizmama ili sa bojnim potkolenicama. Bilo je kratkih sukanja, pantalona, kožnih šortseva.

Metalni delovi svetlucali su na mesečini. Najčešće su junakinje bile raspuštenih kosa, ali neke su kosu svile u pletenice, a neke su bile kratko ili do kože ošišane, kako je za junakinje najpraktičnije. Za njima, u šumi, ponekad bi se video zeleni oganj, bezopasan za biljke i drveće – njihovih zmajeva. Tu su još bili i njihovi konji i velike ptice, strpljivo čekajući gospodarice.

Konačno, krug su, sa druge strane smrtnica, zaključivale ikoničarke. Zaga ih je najlakše prepoznala. To su one mrtve ili izmišljene žene na koje bi smrtnice htele da se ugledaju i kakve bi želele da posle smrti postanu. Teško je zamisliti nešto iluzornije od toga: ikoničarke su proizvod ženske misli, istraživanja i rada i vrede tačno onoliko koliko se u njih uloži. Same ne mogu ništa, zato mnoge, umesto da pomognu smrtnicama, tonu u zaborav. Njihovi oblici nisu dovoljno jasni, više se naslućuju, neke su izrazito nezadovoljne kako su ih smrtnice zamislile, druge duboko zabrinute za svoj položaj u sećanju. Većina ih ne govori i samo pogledima pokušavaju da opomenu smrtnice da imaju malo vremena na raspolaganju, za sebe i za njih. Kako onda uopšte poželeti da se rad za života učini vrednim i posle smrti?

Zaga je pogledom obuhvatila celu skupštinu i shvatila da može videti svaku učesnicu izbliza, svaku travku, svaku životinju, svaku iglicu na boru, u čudesnoj noćnoj svetlosti. Tamo gde je u njenom svetu stajala kuća, nije bilo ničega. Sem borova, sada je u šumi bilo još mnogo drugog drveća, uz obalu je bilo trava raznih oblika i boja…

U međuvremenu, ginoskupština je započela sa radom. Na govornicu je izašla devojčica u belom sa guskom pod rukom. Publika oko jezera je povikala:

– Herkina! Herkina!

Herkina se, očito zadovoljna, poklonila na sve strane. Guska je vratom pratila njene pokrete i veselo zagakala. Herkina je digla ruku:

– Ginoskupštinarke! Iz Bojotije, iz Livadije, sa Parnasa i iz Donjeg sveta, nosim poruku boginja koje pozdravljaju ginoskupštinu i podržavaju saradnju u odborima THEOZ-a. Pozivaju vas da se javljate na konkurse… Posebno vas pozdravljaju Atina, Demetra, Hekata i Artemida.

Među publikom se čulo nekoliko ne baš sasvim odobravajućih primedbi na račun THEOZ-a. Herkina je to naravno čula:

– Sve znamo kako radi birokratija THEOZ-a! No ponešto uspeva. Zahvaljujući vašim predlozima, naredni plan predviđa ne samo dekolonizacijsku politiku i uništavanje svih tragova sistemskog rasizma, već i puno prisustvo svih ženskih i mnogopolnih nebožanskih besmrtnih bića ovog sazvežđa. Ostajemo najmoćniji organ neposredne demokratije!

Začuo se buran aplauz, talasi svetlosti obasjali su tribinu sa totemkama i idolkama. One su ustale i otpozdravljale. Herkina je nastavila:

– Među nama su danas predstavnice smrtnica, prvi put! Huka i aplauzi dugo se nisu mogli zaustaviti.
– I prvi put one mogu uspostaviti neposredan kontakt sa ikoničarkama!
– Aplaudirajte kada bude i neki rezultat! – Začuo se glas među vešticama.

Razlegao se smeh sa svih strana.
– Pozdrav svima, i prepuštam vođenje ginoskupštine za to izabranima!

Herkina se udaljila, praćena aplauzima i pokojim zviždukom.

Na govornicu je izašla nimfa:
– Ja sam Eho. Izabrale ste me zato što mi je glas bio oduzet na tako zastrašujući način.

Ujedan glas, ginoskupštinarke su skandirale:
– Ja sam Eho! Ja sam Eho!

– Ukazale ste mi čast da moje ime postane simbol borbe za naš glas! Hvala, a sada pogledajmo dnevni red: 1. Debata i glasanje o izjednačavanju svih oblika: nećemo više, nadam se, upotrebljavati trans- i post- i meta- i miks- određenja, nego će svaka grupa izabrati svoje ime. 2 . Debata i glasanje o javljanju u snovima: hoćemo li ga izjednačiti sa drugim oblicima komunikacije u zajedničkom broadband planiranju?

Javila se medvedica-kraljica, dubokim glasom:
– Mislim da biste pre dnevnog reda morale objasniti promenu imena iz vilinska skupština u ginoskupština.

Čulo se odobravanje sa svih strana. Eho je klimnula glavom i digla ruku.

– Istraživački centar zaključio je da je ime vilinska skupština opterećeno evrocentrizmom i da više ne izražava realnost našeg sveta. Po ovde izglasanim smernicama, mislile su i na uključivanje smrtnica. Meni se čini da je termin možda previše akademski, ali ga zato smrtnice mogu iskoristiti u svom svetu. Istraživački centar je samo savetodavni, vi odlučujete hoćete li prihvatiti termin. Inače je prevodiv na sve naše jezike.

Javila se, sa visokim C, jedna od sirena. Bućnula je u vodu i pojavila se pod govornicom. Jednim zamahom repa iskočila je iz vode i sela na ivicu, kod nogu Eho. Zabacila je dugu crnu kosu, popravila dva cveta lokvanja na grudima, uz opšti smeh, i zapevala:

Pevam danju, pevam noću

Pevam sele, sve što hoću…


Sirenine navike očito su bile poznate jer su se čuli uzvici: – Skrati, sele!

Sirena je teatralno podigla ruku, zakašljala se, i nastavila:

Kad čujem trans-, i meta-, i para-

Hvata me sveta jara.
I inter-, i hiper-, i post-,
svega je toga dost’!,
jer reč je o staroj prevari,

univerzalnoj misli u stvari.

Ona je iznad, bez pola,
samo što brkove krije parabola.

On je, i samo on sveopšti um,

jer jedini zna kosmosa naum

šta je trans prešao,
šta je pre posta,

gde se uvukao inter,
i preko čega je meta.

– Sirena Ni ima potpuno pravo – rekla je Eho. – Upravo to je glavna primedba Istraživačkog centra.

Razlegao se aplauz, Ni je zadovoljna skočila u vodu i izronila u svojoj grupi.

Javila se jedna od veštica. Pukla je prstima, njena metla se pojavila u ruci, i u lepom luku zaustavila se na govornici. Bilo je to starije biće, u jednostavnoj bluzi i suknji, sa šalom oko ramena i naočarima na nosu.

– Problem je pre svega za naše smrtnice. Mi razumemo i govorimo sve svoje jezike, one moraju da dugo uče i usavršavaju se. Nije im tako lako da se odreknu univerzalističkih shema i kognitivnih hijerarhija jer sa njima lakše razumeju stvari. Pri tome, kad osvoje određen sistem pojmova u nekoj od jezičkih porodica, upravo pomoću univerzalističkih pomagala mogu da pronađu odgovarajuće pojmove u drugim jezičkim porodicama. Moj predlog je da se malo razmrdamo i nađemo način kako da smrtnice dobiju iste sposobnosti znanja jezika kao i mi. I sa tim u vezi, ne bi li upravo snovi mogli biti kanal za to učenje?

Zaga je pogledala svoju tablicu – ulaznicu. Na njoj se pojavila informacija o Učiteljici iz filma Farenhajt 451 Fransoa Trifoa iz 1966, po romanu Reja Bredberija: Učiteljica se sama spali među svojim knjigama kada služba za spaljivanje knjiga dođe u njenu kuću. Postala je veštica 1967.

Publika je skandirala:
– Učiteljica, Učiteljica!

Ona se poklonila i vratila se na svoje mesto.

Eho je ponovo uzela reč:
– Na prvo pitanje nismo razvile debatu, na drugo smo dobile predlog o rešavanju. Kako želite da nastavimo?

– Dajte vremena za razmišljanje – javila se moćnim glasom jedna od junakinja.
– Hoćete li da glasamo? – upitala je Eho.

Začuli su se razni glasovi, ali prevladavalo je ne!

– Onda ova sednica nije završena, predajte se razmišljanju do sledećeg zasedanja. Kako ste odmorne i pune snage, radite na sudijama koje će se sutra po ljudskom vremenu ovde sastati. Ljubim vas, drugarice.

Žamor odobravanja i aplauza popratio je njene reči. Grupe su, jedna po jedna, nestajale sa obala jezera. Sirene su otplivale do dabrove brane i tamo utonule. Zaga je htela da zahvali razvodnici i preda joj tablicu, ali je odjednom nastao potpuni mrak. Ustala je u strahu. Bila je u postelji, zavesa na prozoru lako se pomerala, Sel je, okrenut leđima, mirno spavao. Setila se pesme:

…and the darkest hour is just before dawn…

Nije se mogla setiti ko je to pevao. Priljubila se uz Selova leđa i ponovo zaspala.

iz romana Osvetnice, 2022